Matija Bećković: Nadam se da se nećemo izvinjavati Bilu i Hilari

Akademik Matija Bećković za „Novosti“ o knjizi soneta posvećenoj Njegošu, duhovnim stožerima, našem mestu između istoka i zapada

Pesnik, akademik Matija Bećković ispevao je zbirku soneta „Prahu oca poezije“ (SKZ), svoju odu, pohvalu, ili najpre službu Njegošu, Pustinjaku cetinjskom, Lovćenskom tajnovidcu… To što je jedan od najvećih srpskih pesnika napisao knjigu posvećenu možda najvećem među svojim prethodnicima, onome koji je „za duh naroda srpskoga učinio najviše posle Svemoćnoga“, naslovljenu kombinacijom dveju velikih Njegoševih posveta – po sebi je kulturni događaj najvišeg reda.

Pevajući onome koji je „svetu bez svetinje svetinja jedina, svetu bez istine jedina istina“, Matija, u svom maniru, uspeva da kaže bezmalo sve – o svemu. O Njegošu, ali i još ponečemu smo ga, ipak, i mi pitali.

* Zašto je Njegoš danas življi i aktuelniji nego ikada?

– Migel de Unamuno je pre sto godina pisao o unutrašnjoj dešpanjolizaciji Španije. Posle dvesta godina od Njegoševog rođenja mogli bismo govoriti o dugoj unutrašnjoj desrbizaciji Srbije i Srba. Jedna od prepreka tom projektu je Pustinjak cetinjski i Lovćenski tajnovidac, koji je učinio „da imamo sebe u svom jeziku i spasotvorca u svome pesniku“. Zato bitka s njim i njegovim delom traje i ne prestaje. Njegov amanet da se kopa na vrhu Lovćena je bio naum bez presedana. To se može razumeti ne samo kao želja da se vekuje na najvećem vrhu svog zavičaja nego i na najdubljoj tački sopstvenog dela. Ona skupština uoči Trojičina dana kojom počinje „Gorski vijenac“ održana je na Lovćenu. Kao da je i mrtav hteo da produži bojeve koje je vodio za života i dovrši svoje delo. A kakvo je delo bio zamislio i zbog čega se na zemlji i među nama pojavio, možemo samo pretpostavljati. Opraštajući se od Ljube Nenadovića, rekao je: „Pozdravi sve tamo i neka potomstvo dozna bar za moje namjere, kad mu dela ne mogah ostaviti!“.

* Da li smo se odrekli Njegoša, s obzirom na to da smo uzdržano obeležili veliki njegov jubilej? Koje su posledice, a šta bi mogli biti uzroci, tog i takvog prećutkivanja?

– Nisu imali hrabrosti da nas obraduju. Lako se dosetiti zašto. I ko je sve o tome odlučivao. Svakako neko ko misli da nam nikakav duhovni stožer nije potreban. Svetiteljem je oglašen na Cetinju, ali nije na Dedinju. Svako ide na svoju stranu. Kako kaže Jejts: „Središte popušta / Puko bezvlašće preplavljuje svet / Najbolji ni u šta ne veruju / Dok se najgori nadimaju od žestine“. Narod veruje da je crkva izbavila Njegoševe kosti iz mauzolejske apsane i sakrila ih u neku od cetinjskih pećina. Drugi pak misle da su iz apsa pobegle one same.

* Kakav je odnos Crnogoraca prema velikom pesniku, vladici za kog kažete da je „stvorio to pleme i sebe što ne zna šta će sa tobom ni bez tebe“?

– Da je Njegoš znao crnogorski / Kako li bi tek onda napisao Gorski vijenac / Kad ga je na srpskom napisao ovako! To je replika na vest da je Njegoš prevođen na crnogorski. To je bio prvi slučaj da je neko prevedeno delo gubilo na originalu. Sahranjivan je osam puta. Rvanje sa Njegošem ne prestaje. Nije slučajno jedan pesnik predlagao da se od Njegoša odmorimo jedno sto godina. Izbačen je iz škole, proglašen genocidnim pesnikom. Pesničke vizije i metafore tumače su kao da je reč o stvarnim događajima. Onaj koji je „za duh naroda srpskoga / Učinio najviše posle Svemoćnoga“ nije samo čelom dodirnuo zvezde kako je napisao Pavle Popović, nego se vinuo u večnost, među kraljeve bez zemlje i svetitelje bez narodnosti. „Mrtav on zove da se penjemo“ – napisao je Miodrag Pavlović, a mi se sve više upinjemo da ga svučemo u prašinu. On zna samo za put uvis „prezirući ljudsko ništavilo / i pletenje bezumne skupštine“. Zamislite kakvo bi to bilo prostaštvo kad bi se neko usudio da tumači nekog od njegovih savremenika Puškina, Bodlera, Getea, Blejka, Vitmena, kao što kod nas pojedinci tumače Njegoša.

* Traži li narod i dalje u poeziji i književnosti duhovni oslonac?

– Koliko sinoć bio sam u Kraljevu na akademiji na kojoj je desetina mladih guslara pevalo moje stihove. Inicijator su Pekovići, brat i sestra, i njihov otac Radovan. Ne verujem da se tako nešto događa još negde na svetu ni da je to doživeo neki pesnik. I da neki pesnik to zaslužuje, a najmanje onaj koji ovo govori. Nisam znao kako da se zahvalim ni šta valja činiti u takvoj prilici, jer u takvoj prilici nije bio niko pre mene da bi me posavetovao. Slušajući ih pomislio sam kako bi bilo nasušno da guslari počnu da pevaju naše slavne, a prilično zaboravljene narodne pesme. Naš narodni ep je, kao i Njegoš, sklonjen u stranu i gotovo nestao iz školskih programa. Gusle nisu proskribovane i porugane zbog zvuka nego zbog pesama koje se uz gusle pevaju. Kod mnogih rokera je važno kako izgledaju, kakav im je kostim i frizura, a sporedno šta pevaju. Kod guslara su pesma i zvuk u prvom planu.

OTVORIĆE GOLI OTOK i ZA RUSE

* U narodu živi priča da je sveti Petar Cetinjski na samrti zavetovao Crnogorce da ne okreću leđa Rusiji. Kako tumačite to što se aktuelna vlast u Podgorici ne drži tog amaneta?
– Očigledno da su sa Rusima dugo uzaludno pokušavali milom. Pa kad nije moglo milom izgubili su strpljenje i krenuli silom. Bojim se da za Ruse ne otvore Goli otok.

* A, gde je poezija?

– Ona ostaje azil slobode i paralelnog života koji nastaje na hartiji i često postaje i onaj pravi i jedini život. Ne znam može li da se kaže da pesnici i poezija dele sudbinu jezika i nacije. Možda će doći vreme da se pesnici spuštaju u katakombe kao prvi hrišćani. I u tom slučaju naš pesnik – vodič bio bi Njegoš, kao što je Danteu bio Vergilije.

* Osećate li se kao narodni pesnik?

– A čiji bih bio?

* Nedavno je Kusturica u SANU, pripovedajući o zamišljenoj šetnji sa vama, dao dijagnozu današnjeg trenutka i našeg položaja na svetskoj vetrometini? Kako bi izgledala vaša strana priče, tokom iste te šetnje?

– Razumeo sam da Kusturica kaže da se ne može ništa promeniti ako se ne promene strane sveta. Zalaže se za takvu rokadu i našu stranu. Kultura se na našoj strani mora založiti za obe strane.

* Kakav bi raspored strana sveta najviše odgovarao Srbiji?

– Sa Srbijom je taj problem najveći na svetu jer, kako je rečeno, Srbija je Zapad Istoku i Istok Zapadu. I kao što svaki dan vidimo, taj problem biva sve uočljiviji. Zbog Srbije je podeljen svet, i možda je sva naša nada u tome da bi tu mogao i da se ujedini, da taj jaz postane šav.

„SUPER SECKO“ I „ROLEKS“

* Jeste li kupili onog „super secka“ od povišice penzije, kako ste onomad obećali „Novostima“? Ima li šta da se nasecka?
– Neću te pare da sfućkam tek tako. Volim skupe stvari – što rekao onaj siromah koji je na grudima istetovirao „roleks“.

* Jesu li se Srbi olako posilili pobedom Donalda Trampa?

– Pobeda Trampa se ukazuje kao kad bi na bingu premiju dobio vlasnik tiketa koji nije pogodio nijedan broj. Za početak to nije malo.

* Kako ste doživeli suzu pokajnicu Jensa Stoltenberga za nevinim srpskim žrtvama u NATO bombardovanju 1999?

– Bestidnije je reći da su bombardovanjem štitili civile. Bombardovanje Srbije je jedna od najvećih sramota ljudske istorije.

* Osim padišaha Murata, nadvojvode Ferdinanda i Firera, je li još neko u međuvremenu zaslužio vaše izvinjenje?

– Nadam se da to neće biti nezaboravni bračni par Klinton za koga Kosovo, kako je rekla gospođa, „nije bilo samo političko nego i porodično pitanje“.

* Danas kada ste još mlađi, je li za naš narod Kosovo još više „by the way“ nego što je bilo ranije?

– Možda, za mnoge kod nas. Ali, ko ne zna što mi ne priznajemo tu „državu“ – najpametnije je da pita nekog drugog. Recimo Španiju. Oni znaju zašto je ne priznaju.

* Zašto mislite da je Koštunica „otelotvorenje potrebe Srba da ih grize savest“? Viđate li se sa bivšim premijerom?

– Kad god on nađe vremena. Ali taj se ne bi nikad skidao s televizije.

* Kada ćete dati intervju Olji Bećković?

– Čim me pozove u „Utisak nedelje“.

Autor: Marina Mirković

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Matija Bećković