Матић, Динчић: Патриотизам Краља Петра II – истина о „наредби“ од 12.09.1944.

Готово да не постоjе новине у Србиjи коjе мало-мало, па обjаве како jе краљ Петар II Карађорђевић преко радиjа 12. септембра 1944. године наредио припадницима Југословенске краљевске воjске да приступе Титу или ће бити обележени као издаjници и пред народом и пред историjом.

Очигледно да историjа ништа ниjе научила народ. А руку на срце, ниjе ни могла, jер су тек пре годину дана први пут на светлост изашли записници из Архива Србиjе из коjих се види да jе постоjала партиjска „Комисиjа за историjу“, коjа jе радила од 1978. до 1989. године, а вероватно и знатно раниjе, контролишући основношколски, средњошколски и високошколски образовни систем. Када би данас исти говор преписали и предали било ком правнику и питали шта он представља са правне тачке гледишта, ниjе тешко погодити како би његов одговор гласио: ништа! Наравно.

Револуциjа, терозизам, отимање круне

Али ево чему нас историjа, као учитељица живота, може научити и какве примере имамо у њоj:

Луj XVI као 20 – годишњак, 1774. наслеђуjе француски престо и државу коjа jе у расулу. Са 17 година жени се аустриjском надвоjводкињом, кћерком царице Мариjе Терезиjе, Мариjом Антоанетом. По ступању на престо, Луj XVI враћа законодавну власт у руке парламента, коjи jе његов отац распустио, а 1789. постаjе и уставни монарх државе у коjоj парламент има потпуну власт у своjим рукама. После победе револуциjе и проглашења републике 21. септембра 1792. краљ jе збачен са престола, а неуспешно се завршава и његов покушаj повратка на власт, уз помоћ страних сила, па га заправо ти његови савезници гураjу под гиљотину у рукама револуционара. Луj XVI jе убиjен 21. jануара 1793. у Паризу, пошто jе претходно оглашен издаjником, два дана раниjе. На исти начин погубљена jе и краљица Мариjа Антоанета, девет месеци касниjе. Њихов син, Луj XVII, као осмогодишњак, од стране револуционара одведен jе у затвор, где умро 1795. од последица физичког мучења и изгладњивања. На таj начин се револуционарне и антимонархистичке снаге разрачунаваjу са носиоцима круне, када им ови падну шака.

Краљ Петар II Карађорђевић, са непуних 18 година долази на престо Југославиjе 27. марта 1941. Југославиjа се налазила пред вратима рата, после демонстрациjа коjе jе изазвало потписивање Троjног пакта, два дана раниjе у Берлину. Убрзо, по почетку рата, 6. априла, краљ Петар напушта Београд, да би са Никшићког аеродрома Капино поље, одлтео за Грчку, а затим у Египат. У госте као избеглица код савезника Британаца стиже jуна 1941. За разлику од Луjа XVI, коjи ниjе успео да ужива у заштити савезника, а већ jе био ожењен, када jе преузео француску круну, Петар се по наговору британског премиjера Черчила и под окриљем свог кума, британског краља Џорџа, жени марта 1944. Александром, грчком принцезом без мираза, коjоj многи оспораваjу ту титулу. Изузев Черчила и њене маjке, грађанке Аспазиjе Манос. У то доба, на тлу Југославиjе jе одавно беснео и грађански рат, наjвише између снага оданих краљу, под командом ћенерала Драгољуба Драже Михаиловића и комунистичко-револуционарних снага под командом самозваног маршала Јосипа Броза, коме се ни дан данас не може утврдити тачан датум рођења, али ни многи други биографски податци.

У време своjе женидбе, краљ Петар jе већ знао каква би га судбина задесила у случаjу победа било коjе од ових снага. Пред собом jе имао већ прокламоване „одлуке Авноj-а“ од 29. новембра 1943. и Резолуциjу са Башког конгреса, Равногорског покрета од Савиндана 1944. На своjу жалост, знао jе и одлуке Техеранске конференциjе, само jедан дан стариjе од одлука комунистичког Авноjа, коjе су такорећи биле усаглашене. По том сагласjу, круна jе већ била скинута са главе краља Петра и стављена на располагање комунистичком вођи Брозу. Званично jе то учињено 29. новембра 1945. после референдума, познатог под народним називом „ћораве кутиjе“. Као и Луj XVI, краљ Петар jе од нових власти оглашен издаjником, па jе та одлука Авноj-а, као и она о забрани повратка краља и династиjе у земљу, званично постала важећа, две године по њеном доношењу. Робеспиjерову тезу: да ће слободе и правде бити када о црева последњег попа, буде обешен последњи краљ, Енглези су у своjоj револуциjи решили jедним ударцем, jер им jе краљ био и верски поглавар. Срећом по живот краља Петра, комунистима у Србиjи jе утекао и „последњи поп“, сада свети владика Николаj Велимировић, али су они током своjе револуциjе побили више свештеника и монаха него у истом периоду усташе и немци заjедно. Аналогиjу између ових догађаjа дао jе и Карл Маркс, 1848.године: „Има у историjи фрапантних аналогиjа. Јакобинац из 1793. године jе постао данашњи комуниста“

Дивљи парламент Јосипа Броза

Датум 12. септембар 1944. године ушао jе у историjске анале и просто jе несхватљиво зашто ниjе раниjе слављен у низу комунистичких (социjалистичких) празника, као jош jедва велика победа народа и његове воjске. Чак jе и државна комисиjа Републике Србиjе, примаjући на себе обавезу да испита и истражи таjне гробнице комунистичког иживљавања у границама Недићеве Србиjе и попише жртве, названа „Државна комисиjа за попис таjних гробница после 12. септембра 1944. године“.

Све jе почело три године и четири дана раниjе, jош 1941. године, када jе некрунисани jугословенски владар из хрватског Загорjа поново газио Западном Србиjом, али овога пута не као каплар царске аустрогарске воjске, већ као човек Треће Комунистичке Интернационале (Коминтерне). Само десет дана касниjе, одреди коjим jе командовао су без икакве потребне истраге стали под кривичне одредбе Преког воjног суда Воjске Краљевине Југославиjе због велеиздаjе, тако да се њихов прогон или ликвидациjе нису ни могли сматрати ратним злочином, што нам се упорно – сваким даном сугерише, недавно чак и од грађанина Србиjе Бориса Тадића и о чему организациjа Субнор на свом интернет порталу константно пише и наручуjе књиге. Тог датума одржано jе партиjско саветовање у Столицама где jе одлучено да ће нова – револуционарна воjска уместо заставе постоjеће државе носити заставу стране државе, уместо кокарде ставити петокраку, уместо класичног салутирања поздрављати, по шпански, стиснутом песницом, уместо позлаћених звездица на ширитима стављати црвене петокраке и др.

У „Борби“ од 19. октобра 1941. године, написан jе чланак да „Народнослободилачки одбори мораjу постати истински привремени носиоци народне власти“. То jе био директан позив на револуциjу и насилно рушење уставног, демократског и народног уређење Краљевине Југославиjе, привремено окупиране од стране окупаторских трупа и њихових сателита.

Магичност дванаестог jе и у томе што jе Тито три година касниjе у Краjови склопио аранжман са Совjетима да га устоличе у Београд за наредних тридесет и шест година. Саберемо ли први и други броj Титове владавине опет добиjемо магичну броjку девет, односно девети месец у години. Изгледа да jе српском народу суђено да му септембар буде судбина. То jе био и Божjи знак да му се нешто лоше спрема.

За дванаестосептембарце (дванаестаке), тог истог датума jе ђенерал Михаиловић стао у ред „банде“, оглушио се о наређење свог врховног команданта коjи га се одрекао и ниjе поступио према његовом говору. Наравно, поставља се логично питање: како може наређење да се издаjе преко радиjа и то ни мање ни више него говором и да ли се држава може рушути преко радиjа или легалним средством – изборима?

Ово су „необориве“ историjске чињенице. Они су већ овим датумом измирили партизане и четнике. Другим речима, тог датума jе окончана недоумица ко jе био ко у Југославиjи. То наводно измирење стаjало jе нових десет хиљада па и више жртава комуниста, па се с тога поставља jош jедно логично питање: О каквом jе ту измирењу реч?

Разуме се, за ове измиритеље, никада неће бити прихватљиво да, ако се већ држимо радиjских говора у форми неких легалних аката, онда jе Тито био министар воjни краља Петра а истог jе краљ сменио када jе поништио његов аранжман са премиjером Иваном Шубашићем, познатиjим као „Вишки споразум“, где чак ниjе ставио ни своj потпис.

Или, краљ jе у свом говору позвао четнике да се ставе под команду Тита коjи jе уз то после Десанта на Дрвар побегао из Југославиjе. Значи, требало jе да се ставе под командом непостоjећег jугословенског команданта.

Идући хронолошким редоследом дванаестака, после многих притисака, краљ jе сменио чиновничку владу др Божидара Пурића а са њом формално и ђенерала Михаиловића као министра воjног, jер се његов потпис морао наћи на документима коjе су састављали нови премиjер Иван Шубашић уз асистенциjу своjих министара. Наjпре jе Шубашић, потписуjући се као министар воjни, 25. августа, са своjим људима издеjствовао укидање Штаба Врховне команде Југословенске воjске коjи се налазио у Југославиjи, четири дана касниjе, разрешио ђенерала Михаиловића дужности начелника Штаба Врховне команде у окупираноj отаџбини. Шубашић и његови министри нису одузели Дражи Михаиловићу и ђенералски чин. Документ до данас ниjе обjављен. То jе краћа хронолигиjа догађаjа до дванаестог септембра.

Па ипак, за дванаестаке, ништа не би значило што jе законски било недозвољено да jедан министар-премиjер (Иван Шубашић) држи седам ресора и да уз то има три човека коjи чине владу, што Михаиловићу ниjе одузет ђенералски чин, што Тито ниjе положио заклетву пред Шубашићевим министрима, што jе након поништавања споразума Тито-Шубашић привремена скупшштина ДФЈ и даље радила и припремала изборе за Уставотворну скупштину, што не постоjи акт коjим се КПЈ ставља у ред легалних политичких организациjа и коjим се укида Закон о заштити државе, што нема акта о пензионисању генерала Боривоjа Ристића и много тога другог.

Код дванаестака, разлог напуштања Михаиловића од стране Западних савезника jе jасан: ниjе се борио против окупатора. Међутим, какву су то помоћ савезници Михаиловићу уопште давали да би се он борио, када jе позната обелодањена савезничка документациjа, коjа каже да jе укупна воjна помоћ у наоружању коjу су Енглези избацили четницима (1941-1943) износила: 1.742 пушкомитраљеза, 820 митраљеза, 1.872 пушака и 492 пиштоља, што jе укупно 4.962. Да ли се са 4.962 комада оружjа уопште могла водити борба против окупатора? Примера ради, само jе партиjски лист „Борба“ у септембру 1942. године обjавио вест да jе 6.000 хрватских домобранаца заробљено – читати: предало се партизанима. Дакле, више су Хрвати дали оружjе комунистима него Енглези Дражиним четницима. Са том мизерном испоруком нису се могла наоружати и опремити ни три воjна корпуса у Србиjи, коjи су у просеку имали 2.000 и више бораца. Само jе у Србиjи таквих корпуса, без истурених штабова, било 35. О jединицама изван Србиjе и да се не говори.

Далеко од тога да jе напуштање ђенерала Михаиловића уследило због тога што се ниjе борио против окупатора онолико колико су савезници мислили да jе потребно.

Јасно jе да су Енглези управљали судбином Краљевине Југославиjе, jер се краљ Петар II Карађорђевић налазио код њих. Владе Француске, Белгиjе, Холандиjе и Норвешке коjе су се налазиле у Лондону, баш као и jугословенска, када jе започела инвазиjа у Нормандиjи, 6. jуна 1944. године, опоменуте су да пренесу своjим народима преко BBC-а да не ступаjу у преурањене акциjе и лозинка преко савезничких радиjа била jе за све њих: „Стрпљење и дисциплина!“ Исто тако су Енглези подупирали jугословенску краљевску владу после преурањеног устанка 1941. године, да поручи свом народу да чека и све су енглеске станице обjавиле следећу заповест: „Свима вама коjи сте спремни за одлучну битку даjемо ову опомену: Немоjте преурањивати. Немоjте се отворити пре времена. Ми ћемо вам дати знак када буде требало. Дотле штедите се и будите спремни, jер су ваши животи драгоцени и као помоћ у одлучном часу и као снага после рата за обнову Европе. Сачуваjте наjвећу дисциплину у редовима ваших организациjа, jедан милион неорганизованих људи мање вреди него стотину дисциплинованих бораца у моменту отпора. Зато чекаjте знак генерала Аjзенхауера са запада и генерала Вилсона са jуга. Дотле се чуваjте од неприjатељске провокаторске пропаганде, те да не отпочнете преурањено акциjу!“

Дакле, има ли jасниjег доказа за безобзирност и безобразност Енглеза према Србима, посебно ђенералу Михаиловићу и отаџбинскоj воjсци и дволичност енглеске политике, коjоj jе у првом плану било да Југославиjа 1941. године буде жртвована у рату против фашизма, jер jе у томе налазила интерес. Ко се томе супроставио постаjао jе жртва. Тако су ђенерал Михаиловић и краљевска воjска оптужени да се не боре против окупатора а претходно су им сами Енглези ускраћивали то право, саветуjући да чекаjу погодан тренутак када ће им они дати знак са jуга и запада, а да притом нису ни имали намере да се искрцаjу на Јадрану и реше питање рата вариjантом продора преко Југославиjе.

Наравно да jе и поред ових радио-апела било окршаjа против окупатора после 1941. године, али све то Западним савезницима ниjе било важно, jер им Југославиjа после победе код Ел-Аламеjна и заузимања Средоземља више стратешки ниjе била важна, као ни то да ли тамо неко убиjа немачке воjнике. На против, у њиховом интересу jе било да се Немци не убиjаjу, да би били слати на Источни фронт, чиме би Совjети додатно слабили снаге, а они jачали пред престроjавање и цртање нове карте Европе и света.

Тито jе пошао у рат против Хитлера са паролом „Сваки убиjени Немац jедан мање на Источном Фронту“. А масакрирање становништва после немачких бомбардовања: „Свака бомба овде jедна мања на Источном Фронту“. Колико jе Тито онемогућио Немаца да иду на Западни Фронт па да му зато Англоамериканци укажу помоћ?

Борба у Краљевини Југославиjи jе заправо био део стратешког и дугорочног плана о томе ко ће кога да истисне са Баклана: Енглези Совjете или обрнуто. У таквоj констелациjи снага и Титов и Дражин покрет само су искоришћени ради виших циљева. Енглези нису могли у тоj борби да победе, то jе већ било евидентно 1943. године, jер jе активност Црвене армиjе против Немаца била далеко већа.

Сами Енглези па и Западни савезници су гледано из данашње перспективе у Другом светском рату однели пирову победу. Јер, они су ушли у рат у Европи да би спречили Хитлерову Немачку да овлада Источном Европом и Балканом. Ти региони остали су под тираниjом Совjетског Савеза. Хитлерова окупациjа смењена jе Стаљиновом окупациjом, не мање суровом од нацистичке. На Далеком Истоку, западне силе ушле су у рат да спрече Јапан да овлада Кином. Кином jе стварно овладао комунизам уз помоћ Совjетског Савеза и кинески народ jе изгубио слободу исто онако као и 130 милиона некада слободних Европљана.

Остало им jе само да звезцкаjу атомском бомбом – коjу су на краjу бацили на Јапан да би ставили Стаљину до знања да нису за потцењивање и да спусте гвоздену завесу.

Али, зато jе неко морао да плати све њихове цехове и лоше потезе коjе по правилу све велике силе праве, али их никада не признаjу. Испоручили су их поново српском народу. О томе нам jасно говори и изjава потпредседника Скупштине ОЕБС-а, Вили Вимера, у писму немачком канцелару Герхарду Шредеру од 2. маjа 2000. године, у коме се поред осталог каже: “Рат против Савезне Републике Југославиjе вођен jе да би се исправила погрешна одлука генерала Аjзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо мораjу стационирати амерички воjници, те да се тако надокнади оно што jе пропуштено године 1945“.

Наравно, са падом Берлинског зида све се из фундамента изменило. Предаjом Краљевине Југославиjе совjетском интересном блоку, са њиме и Титу, Енглези су куповали совjетску крв на источном фронту да би своjу штедели што дуже могу. Када jе реч о Краљевини Југославиjи, савезницима jе било важно само да се немачке трупе не шаљу преко Јужне Србиjе у Средоземље и зато су инсистирали да се железничке комуникациjе прекину, што су четници и учинили, чиме су обимно хваљени у савезничким извештаjима; Дража и jош неки команданти су добили неколико похвала, одликовања, итд. Од тада, Југославиjа савезницима са чисто воjног аспекта ништа ниjе значила, па су тврдње о неком хероjском отпору Титових партизана коjе су биле од непроцењиве вредности савезницима више него обична перфидиjа. Уосталом, да су Западни савезници ишли резоном да Титов покрет заиста наjвише проблема задаjе окупаторима могли су паралелно са Нормандиjом извршили искрцавање у Југославиjи 1944. године и уз помоћ партизана лако саваладали окупатора и краћим путем се приближили границама Трећег Раjха.

Треба нагласити да комунистичкоj мегаломаниjи у то време ниjе било равни. Тако jе Титов идеолог Милован Ђилас у априлу 1944. године писао да су партизани до тада убили 300.000 немачких воjника. Наравно да су Енглези знали колико им Титови партизани стварно могу бити од помоћи, али су их подржавали као алиби за напуштање Михаиловића због Стаљина. На краjу, морали су да ангажуjу чак и своjу авиjациjу и исправљаjу оно што Тито ниjе био у стању чиме су сами плаћали цех за своjу подвалу са jугословенским комунистима, тj. хрватским партизанима – како их jе jедно време називао Винстон Черчил. Уместо да им користе – Титови комунисти су их много коштали, али све су морали да трпе, jер су Стаљину завештали Краљевину Југославиjу. Последње немачке снаге су се повлачиле тек када jе Берлин био угрожен. Група Армиjа Ф ниjе имала намере да евентуалном концентрациjом након извлачења из Југославиjе удари у леђа савезничким трупама коjе су опколиле Берлин. Заправо, jош септембра 1944. године, преко Американаца су тражили да се прадаjу Дражи и његовим воjницима. Одступали су плански из Југославиjе што прозвасмо неким ослобођењем Југославиjе, а борбену заштиту своjих трупа, због савезничких бомбардовања или напада партизана: завршним операциjама за ослобођење Југославиjе.

У таквоj замршеноj игри, разуме се, многи се користе ради виших циљева и интереса. И сам Тито jе позвао народ у масовну погибиjу да би се докопао власти. Међутим, насупрот тврдњама дванаестака – Петар се држао сасвим друкчиjе. Он ниjе желео да шаље народ у масовну погибељност и у томе jе суштинска разлика између њега и Тита.

Наjпре се упорно одупирао све жешћим енглеским притисцима. Не желећи да изневери Стаљина, Черчил га jе упорно притискао да смени владу др Божидара Пурића где jе министар воjни био ђенерал Михаиловић и да образуjе владу по вољи Титу, односно Националног комитета ослобођења Југославиjе (НКОЈ-а) – владе КПЈ, конституисане после Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославиjе (АВНОЈ-а) у Јаjцу, 29. новембра 1943. године. Према публицисти и дугогодишњем истраживачу Пери Симићу коjи jе нашао капитална документа, АВНОЈ ниjе ни могало да заседа, jер ниjе било кворума. Комунистима нису само мањкали делегати из Србиjе, коjи су по Симићевим речима броjали 24 од 53, већ из целе земље. Из Македониjе и Санџака ниjе дошао нико.

Тако се у граду босанских краљева десила нека врста афере Бодрум, прецизниjе Бресница, када jе реч о српским делегатима – тj. дизање руку за рачун оних коjих нема. Комунисти су израчунали да ако пођу за Босну почетком октобра 1943, до заседања ће моћи комотно да стигну, jер су рачунали да неће на путу имати великих проблема и да ће све равногорске одреде редом поразбиjати. Испоставило се да jе рачуница била лоша. Тако jе делегациjа из Јужне Србиjе пошла почетком октобра 1943. године са Првим jужноморавским партизанским одредом као пратњом. Уз сталне борбе са четницима, у знатно окрњеном саставу, одред некако стиже у Босну децембра исте године, да би престао да постоjи на Деветаку, када jе упао у немачки обруч за време такозване шесте неприjатељске офанзиве или немачког подухвата „Лоптаста муња“. Уместо да су делагати из Јужне Србиjе 29. новембра били у Дому културе, према дневнику партизана Душана Божовића, на велики комунистички празник и историjски дан, они су се злопатили у селу Бресница код Горњег Милановца са четницима коjи су их „зликовачки“ стално нападали.

И тако нису стигли, али неко jе уместо њих дизао руке када се гласало. Далеко jе било Титово Јаjце. Када jе реч о афери Бресница – надамо се да ће историjска наука и по том питању дати своjу реч. Јер, ради се о дивљем Титовом Парламенту, чиjе се тековине и данас код нас спомињу, а негде чак и славе. Уз адекватне заставе, слике и милитариjе, што у земљама, коjе су се отресле комунизма, попут Пољске, Словачке, Чешке, Мађарске… повлачи две па и више година друштвено-корисног рада, али са ограниченом слободом због пропагирања и величања тоталитарне идеологиjе. На тим авоjским тековинама постављени су темељи нашег друштва. Што jе наjстрашиjе, по тим авноjским законима, одсечено jе више од 50.000 глава и одузето милион кућа, станова, локала и друге непокретне имовине само у Србиjи, док Субнор данас покушава да обори Закон о рехабилитациjи и пише неке будуће Фочанске и Авноjске прописе.

Др Божидар Пурић, кога Тито назива „жилавим великосрбином“ ниjе био наиван политичар, знао jе да ће кола кренути низбрдо, па jе 4. априла 1944. године послао ђенералу Михаиловићу телеграм следеће садржине. „Не веруjте ништа чуjете преко радиjа. Ако дође до било какве комбинациjе без вас, као министра за воjску, краљ и jа сматрамо да наставите у отаџбини, пог геслом: „Краљ jе заробљеник, живео краљ“.

И тако jе и било. Реагуjући на пуч изведен у Лондону, ђенерал Михаиловић цивилну власт у земљи преноси на Југословенску народну демократску заjедниицу, коалициjу политичких партиjа, нестраначних удружења и Равногорског покрета – политичког крила Југословенске воjске у отаџбини, коjи jе оформљен после народног Светосавског конгреса у селу Ба, jануара 1944. године.

Улогу шумске владе у отаџбини тада преузима Извршни одбор Централног националног комитета Краљевине Југославиjе на челу са др Стеваном Мољевићем, а улогу скупштине Централни национални комитет Краљевине Југославиjе. Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен jе неком врстом резервне владе. Када су Енглези срушили легалну Југословенску владу др Пурића и за премиjера поставили хрватског бана Ивана Шубашића, Извршни одбор ЦНК постао jе права и jедина легална Југословенска влада.

Дакле, оно што сви мисле да се десило 12. септембра, догодило се заправо 29. новембра 1945. године, када су признати резулати избора за Уставотворну скупштину. Све дотле, Краљевина Југославиjа и краљевска воjска су постоjали. На краjу краjева, влада коjа настала по жељи Енглеза – фузиjа комуниста и Шубашићевих људи, тj. влада ДФЈ, била jе привремена, а настала jе упркос томе што краљ Петар поништио и споразуим Тито-Шубашић и све споразуме коjе jе Шубашић без његове сагласности потписао, чиме jе прекршио уставна овлашћења, због чега jе и смењен.

Дакле, ако све пажљивиjе погледамо добиjамо следеће:

За поборнике легитимног рушења монархиjе, валидно jе кад Шубашић смени ђенерала Михаиловића августа 1944, мада jе то била само такозвана Привремена влада коjом jе управљао, водећи свих 7 ресора – на шта ниjе имао права.

За исте jе валидно и када краљ одржи говор 12. септембра 1944, са позивом четницима да пређу у партизане;

Али, ниjе валидно када краљ jануара 1945. године смени и Шубашића и Тита у пакету. Штавише, то jе толико неважно, да ниjе ни вредно помена.

Наjважниjе од свега jесте то да jе Југословенска влада у отаџбини, на чели са др Стеваном Мољевићем имала већа овлашћења од краља и да jе саопштила да краљ нема слободу деловања, те да jе према томе његов проглас од 12. септембра неважећи. Тог месеца краљ се чак ниjе ни огласио за своj рођендан, 6. септембра, што jе сваке године чинио. А тог истог дана, на тражење прослављеног Титовог генерала и послератног министра Коче Поповића, Лесковац jе сравњен са земљом од стране Англо-америчких бомбардера.

И чему онда повици неких на краља Петра и његову наводну издаjу. Овим се аутоматски даjе покриће комунистичкоj историографиjи и њиховим поборницима, коjи су jедини начин да легализуjу партиjску воjску КПЈ видели у томе да jе поред савезника њу наводно признао jугословенски суверен. Постоjи ли макар jедан jедини доказ да jе краљ Петар издао? Не постоjи. Они коjи су мислили да jе Пурићева замисао о рокирању владе из Лондона у слободне планине и поштовање народне воље са Светосавског народног конгреса, прошла без консултациjе са краљем – у великоj су заблуди. На краjу, краљ jе одбио да именуjе намесништво коjе би било по вољи Титу, све док му ниjе запрећемо прогонством из Енглеске. И тиме су се служили! У међувремену, у интерегнуму, комунисти су стигли да почине такве прекршаjе да jе мало демократских судова на свету да све то испитаjу. А све ће се испитати и истражити.

Петар ниjе никада могао себи да опрости што се ниjе могао супростављати Черчилу иза кога jе за свог Тита стаjао Стаљин. Тито jе искористио Стаљина да би касниjе због отпора према свом ратном заштитнику и државопоклонитељу увео комунистичку Југославиjу у НАТО пакт, док се ми данас, на темељима неке лабаве либерално-социjалне демократиjе снебивамо да ли да приступимо Западноj алиjанси или не.

Судбина краља без краљевине

Живећи под окриљем оних коjи су му радили о круни, а понекад и о глави, Петар II, краљ Југославиjе, умире 3. новембра 1970. године у Денверу у САД, у своjоj 48. години. У своjим мемоарима и краљ Петар jедном реченицом описуjе своjу трагичну судбину: „Ја сам незапослени кра,љ а jедини посао коjи знам jе како бити краљ. Обучавали су ме за краљевство откако сам рођен.“ Оваква судбина задесила jе носиоца круне коjи ниjе допао шака револуционарима у своjоj земљи. За разлику од Луjа XVI, коjи jе сахрањен у Францускоj, краљ Петар jе одлуком комунистичког режима изгубио, сем права на живот и право на гроб у своjоj земљи, у цркви коjу jе подигао његов деда, по коме и носи име, на свом имању. Та црква jе одређена од свог градитеља, да буде вечно почивалиште српске краљевске династиjе Карађорђевић, попут базилике у Сен Дениjу, коjа jе и гробна црква француских краљева. Последњи у њоj сахрањен jе десетогодишњи принц Луj XVII. 1824. a његови родитељи, краљ Луj XVI и краљица Мариjа Антоанета, пренети су уз државне почасти, и сахрањени ту 1815. године.

У цркви Светог Георгиjа на Опленцу, последњи сахрањени jе кнежевић Никола, син кнеза Павла и кнегиње Олге, коjи су, када и он, пренети из Лозане и сахрањени 6. октобра 2012. Њиховом погребу на Опленцу, предходила jе тзв. рехабилитациjа кнеза Павла, пред београдским судом. На неопходност доношења тог акта подсетио нас jе и председник владе. Рече да се тим актом стичу услови за сахрану кенза Павла, кнегиње Олге и кнежевића Николе на Опленцу, у цркви коjу jе сазидао Павлов стриц и његов покровитељ од развода Павлових родитеља, краљ Патар I. Пре мање од пола године таj исти човек обећао jе повратак Брозове бронзане статуе у Ужице. О рехабилитациjи краља Луjа XVI, његове супруге и сина, нити постоjе податци, нити jе иком била потребна, jер у Францускоj се „тековине револуциjе“ одавно сматраjу злочином.

О томе какав jе однос Британаца према првоj револуционарноj победи у историjи у Енглекоj револуциjи, под Оливером Кромвелом, говори и то да jе та република траjала од 1649. до 1658., а Кромвелова смрт jе означила њен престанак. У том периоду, револуционари су побили око 30% становништва. Велика Британиjа jе од тад поново монархиjа. Француска револуциjа однела jе животе око 700.000 жртава, док се жртве револуциjе у Русиjи броjе десетинама милона мртвих. Код нас таj броj jош увек ниjе ни приближно утврђен. Ни Британцима, ни Французима нису биле потребне рехабилитациjе да би схватили историjски значаj жртава револуциjа, али jе то потребно мртвим члановима династиjе Карађорђевић, коjи су своjе кости посеjали на два континента, како би остварили право да почиваjу у своjоj задужбини и на своjоj имовини, коjа jе jош увек отета.

Питања председнику Србиjе

Краљу Петру Другом Карађорђевићу место jе где и припада – међу своjим народом, коjи га с нестрпљењем очекуjе. Дошао jе народном вољом на престо. А монархиjи jе место у Србиjи, jер заправо она из ње никада ниjе отишла. Она jе прогнана вољом моћника коjи нису презали у своjоj борби за влашћу да газе и устав и закон, па чак и Атланску повељу. Краљ Петар ниjе издао. То су учинили други, моћни и jачи за неке своjе рачуне коjе су правили без крчмара. И зато ми данас плаћамо те рачуне.

Приликом сахране кнеза Павла, председник републике, нас jе обавестио, да jе његов следећи посао пренос посмртних остатака краља Петра из Либертвила код Чикага. Да ли ће нас, ако му се укаже прилика, поново подсетити на то да он исправља неправду коjу смо починили сви ми, иако се тачно зна ко jе чинио и злодела и неправде? Да ли ће тражити рехабилитациjу краља Петра пред београдским судом, иако поступак рехабилитациjе краљевог министра воjске и морнарице и начелника штаба ЈВуО, генерала Михаиловића безуспешно траjе већ 6 година? Да ли ће и последњег jугословенског краља последњи пут превозити бордо комбиjем? Да ли ће и његово тело, попут тела кнеза Павла сместити у сандук већи од гробнице у крипти цркве Светог Ђорђа на Опленцу? Хоће ли од сахране последњег српског монарха правити скарадну сахрану по угледу на „Лионску заупокоjену литургиjу“, на сахрани распопа и трговца, „мученика слободе“, револуционара Шалиjеа, током Француске револуциjе? Да ли jе он таj коjи ће предводити комунистичке идеолошке и биолошке потомке у одавању почасти или jош jедном ругању последњоj српскоj крунисаноj глави? Да ли jе он таj коjи jе достоjан да испуни аманет Драгише Кашиковића коjи jе у свом некрологу над одром краља Петра рекао:

– Збогом наш миљени сапатниче, тешку Круну ниси дуго носио. Морао си у изгнанство. Постао си наш први емигрант. Збогом наш честити господару, рат се завршио али нашом земљом нису поља цветала. Пшеница ниjе дозрела међу дрвеним крстовима. Збогом мили земљаче, судбина ти jе трнов венац наметнула. Носио си га храбро – Карађорђевски. Ми ти се кунемо своjом чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србиjу коjу ти судбина ниjе доделила да поново видиш.

Извор: ВИДОВДАН.ОРГ