MASAKR U KRAGUJEVCU OD STRANE BRUTALNIH NACISTA… da li je moglo biti sve dugačije !????

Jedno sagledavanje iz drugog ugla…

Glavno žarište bilo je slobodna teritorija u Srbiji i Užička Republika, koja je odolevala puna tri meseca ofanzivi Nemaca . Nemci su krenuli punom žestinom tokom oktobra i novembra 1941. godine. Vršili su masovne represije nad stanovništvom.

Radi odmazde, Nemci su izdali naredbu po kojoj će za jednog ubijenog nemačkog vojnika streljati sto Srba. Ta naredba je primenjivana.

U Kragujevcu su u znaku odmazde zatvorili 7000 nedužnih građana i đaka i streljali oko 2.400 građana 21. oktobra 1941. godine, među kojima i cele razrede đaka (decu) kragujevačke gimnazije, zločinci su streljali blizu 300 nedužne dece.

Uzrok ove teške kragujevačke tragedije je nepromišljeni napad  udruženih partizana i četnika  na nemačku kolonu na putu između Gornjeg Milanovca i Kragujevca. U tom napadu je poginulo 10 i ranjeno 26 nemačkih vojnika. Kada su se nemački vojnici povukli prema Kragujevcu, vodili su sa sobom i svoje ranjenike, ali su ostavili mrtve vojnike. To je izazvalo još veći bes i težnju za osvetom kod Nemaca.

Nemačka vrhovna komanda donela je sredinom septembra 1941.godine jednu surovu odluku: da za svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100, a za svakog ranjenog vojnika strelja 50 nevinih ljudi (talaca). Ova odlika saopštena je srpskom narodu putem štampe, radija i plakata. Najčudnije je to što su za sve to znali i partizani i četnici !

Lazar Pantelić, direktor druge muške gimnazije u Kragujevcu, bio je izdvojen iz grupe za streljanje. Kada je video mnogo svojih đaka, pitao je nemačkog oficira: “Kuda će ova deca? Ja sam njihov direktor. Molim vas, pustite njih, a mene vodite!“ “Ne može“ glasio je odgovor. “Onda meni nije mesto ovde. Meni je mesto sa svojim đacima!“ Otišao je u smrt sa svojim đacima, ostavljajući kod kuće petoro svoje dece.

General Nedić je, zabrinut zbog svega onoga što se dešava u Srbiji, uputio 2. novembra 1941. godine poruku i opomenu „onima u šumi“ pokušavajući da bar neke od njih urazumi. On im je rekao: „Vi vašom bezumnom akcijom izazivate odmazde okupatora. Za jednu nemačku glavu uzima se sto srpskih. Jel to hoćete vi? Želite li vi streljanje srpskog naroda? Kažite šta hoćete? Vi bežite u šumu, a ostavljate nezaštićene svoje mile i drage, roditelje i porodice, selo i grad. Hoćete li njih da dovedete u opasnost?… Šta ste postigli dosadašnjim svojim radom i akcijom? Samo zlo. Samo uništenje. Samo bezbrojne ugašene srpske živote.Samo tešku prolivenu krv. Srpsku krv.“

Srpski narod u okupiranom delu Srbije našao se pred alternativom  da sa partizanima i četnicima krene u u besmislenu borbu sa desetostruko jačim protivnikom (okupatorom) do samouništenja  ili da sa generalom Milanom Nedićem  i Srpskim dobrovoljcima krene sa okupatorom  protiv komunističke revolucije i ravnogorske zablude  i pokuša da spase opasnost od biološkog istrebljenja  i opstanka Srba.

Jedan deo srpskog naroda je uvideo opasnost i spasenje i stao uz generala Nedića. Zato ova saradnja sa okupatorom nije bila služba neprijatelju, već služba u interesu svog naroda i opstanka u okruženju sa svih strana neprijateljima. Bila je to jedna velika žrtva za svoj narod, jedna pobeda života nad smrću.

Niko nema pravo da za račun neke ideje, političkih interesa ili ideala žrtvuje ceo narod.

U ratovima se žrtvuje vojska da bi se zaštitio narod, a u revoluciji se to radi obrnuto. Komunisti su, međutim, produžili svojim putem. Njima nije bilo stalo ni do naroda ni do njegove slobode. Zaneti iluzijama i pohlepni na vlast, oni su, bezobzirno gazeći preko hiljada žrtava nedužnih ljudi i preko zgarišta srpskih sela i gradova, uporno išli svojim putem – ostvarivali svoju revoluciju za svoje interese koje će iskoristiti posle rata,što se  pokazalo kao tačno (na žalost, za nas SRBE) .

Isto tako, dobro se znalo kakva nam je strategija i vojna opremljenost, u tom trenutku kao da smo bili omađijani, nismo znali šta je cilj i želja vekovna hrvata (oni su to najbolje iskoristili u svoju korist, a mi i posle rata sa njima u bratstvo u krvavom zagrljaju, koji bi to narod prihvatio i svo stradalaštvo zversko zaboravio?)… mislim da je smer sigurnog stradanja dosta jasan kao i cilj male mase nesvesnih ljudi koji su narod odveli u sigurno stradanje… da li je u to vreme neko brinuo o srbima u Hrvatskoj, a znalo se za Jasenovac, Gradišku, Pag, Jadovno… srpsko masovno stradalaštvo, neki ,,Tito“ je tamo bio, naravno o tome se ćutalo (najtragičnije što se i danas se ćuti), jedini spas tim ljudima  bio je u takozvanoj ,,Nedićevoj Srbiji“ tamo im je bio jedini spas. Na kraju sve su to iskoristili mudro oni Srbi koji nisu voleli da se nazivaju SRBI već jugosloveni i oni koji nisu bili SRBI!!!

Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava – kosiš ga, a on se podmlađuje (kako reče Milutin). Šta će ti država, polja, oranice, sela… ako nemaš narod. A iskustvo u stradanju nam je ogromno, A GDE NAM JE PAMET da sve to olako prihvatimo, a pameti je svakako bilo?

Zbog čega je to tako, ostaje veliko pitanje… da bi to vreme fašističkog i nacističkog zla razumeli, moramo svo to vreme sagledati iz više uglova i okolnosti u kojima smo se nalazili, a ne da stanemo iza ljudi koji nisu želeli da se nazivaju Srbima (jugosloveni) i iza onih koji nisu bili Srbi a brinuli su o svom narodu i naravno imali strategiju i cilj koji je danas vidljiv.

Naravno, lako je danas govoriti iz ove perspektive… ali ovo su danas činjenice, koje moramo znati i sve to drugačije sagledavati, ne sigurno onako kao u komunističkom periodu, gde se dosta toga previdelo i namerno prećutalo, zarad ponovnog ,,bratstva i jedinstva“, koje je trajalo do novog srpskog stradalaštva, krvoprolića i genocida.

Krvava bajka je pesma koju je srpska pesnikinja Desanka Maksimović napisala 1941. godine nakon što je čula detalje masakra koje su nemačke okupatorske snage izvele u Kragujevcu, odnosno kako su žrtve masakra bili celi razredi gimnazijalaca.

Pesma je objavljena tek nakon završetka Drugog svetskog rata.

Veliki školski čas se od 1971. godine održava svake godine kraj spomenika streljanim đacima i profesorima u Šumaricama svakog 21. oktobra.

Veliki školski čas opominje na ljudskost!!!

Priredio – Đorđe Bojanić

Izvor: Srpska istorija