МАРТОВСКИ ПОГРОМ: Злочин без казне пред очима света

Мартовски погром и даље траје… Данас се навршава 15 година од етнички мотивисаног насиља и прогона Срба од стране Албанаца 17, 18. и 19. марта 2004. године, а одјеци овог злочина трају до данас. Пред међународном војном и цивилном мисијом на Косову и Метохији, оличеном у Кфору и Унмику, догодили су се нечувени терор над Србима и њихов прогон. Тада је на Косову и Метохији било 38.000 војника Кфора из 39 земаља, као и 8.000 полицајаца УН из 52 земље. И поред тога, нечувено насиље Албанаца према Србима одиграло се пред очима читавог света.

Последице мартовског насиља никада нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без српског становништва, ни пет одсто тада протераних Срба није се вратило у своја места.

Све је почело сензационалистичким, тенденциозним и неистинитим извештавањем албанских, прво електронских, а онда и штампаних медија (што је касније ОЕБС осудио), о утапању два албанска дечака 16. марта у реци Ибар, код села Чабра у општини Зубин Поток, на северозападу Косова и Метохије.

Оркестрирани прогон

Без икаквих чињеница и аргумената за то, приштински медији прогласили су Србе за кривце. Сензационалистичко и лажно извештавање албанских медија да су Срби псима натерали албанске дечаке да скоче у Ибар и утопе се, навело је Албанце да оркестрирано у свим деловима Косова и Метохије физички насрну на Србе, српску имовину и српске цркве и манастире.

Ескалација, како је убрзо доказано од међународних представника, плански припреманог и мотивисаног насиља, прво је почела у Косовској Митровици, а онда у Чаглавици код Приштине, Призрену, Пећи, Ђаковици, Обилићу, Подујеву, Гњилану, Свињару и скоро свим местима јужно од Ибра где су живели Срби.

Кфор и Умник су имали “припремљен” одговор, да су били затечени овако масовним и бруталним насиљем Албанаца над Србима и да је то био разлог њиховог неадекватног и неблаговременог реаговања?! Унмик полиција и Кфор су касније објавили да је у том албанском насиљу над Србима 17, 18, али и 19. марта, учествовало 60.000 Албанаца.

Забележено је да је тада из шест градова и девет села протерано 4.012 Срба. Из Обилића је протерано више од 550 Срба, из Приштине више од 100, Призрена 60, Гњилана 300, Косова Поља 200, из Ђаковице су протеране и четири старице Српкиње, из јужног дела Косовске Митровице протерано је последњих петнаестак Срба са свештенством из храма Светог Саве… Села Слатина код Вучитрна и Свињаре крај Косовске Митровице, са више од 160 домаћинстава, затрта су пред очима Кфора и УН полиције, јер су из њих Срби сви до једног протерани. Одмах накод ескалације, Кфор је Србима у Свињару говорио да није у стању да их заштити, па су њиховим возилима евакуисани и српски део Митровице и Звечан.

Пет старица Српкиња је евакуисано из парохијског дома цркве Свети Никола у Ђаковици, хеликоптером француског Кфора евакуисане су и монахиње из манастира Девич код Србице пред налетом више од 2.000 албанских насилника.

Немачки Кфор је спасао евакуисањем оклопним и борбеним транспортерима, бежећи уз реку Призренску Бистрицу, монахе из манастира Светих арханђела, који је у потпуности спаљен.

Кфор затечен?

У повратничком српским селу Бело Поље крај Пећи, четрдесетак српских повратника се тискало у парохијском дому јер је стотину Албанаца јуришало на њих. Већ обновљене куће су им запалили. Кад су другог дана насиља, 18. марта, Албанци кренули буквално да их спале у парохијском дому, једна Американка из састава УН полиције пуцањем из пиштоља у ваздух упозорила их је да се не приближавају престрављеним Србима у дому. Но, тај хитац у ваздух није зауставио насилнике, већ су кренули осионије према дому. Американка из УН полиције је онда пуцала у предводника разуларене масе – Албанца, који је пао смртно погођен. Тек тада су насилници стали, а затим је италијански Кфор оклопним возилима, под кишом каменица, евакуисао Србе повратнике из села.

Не желећи да се ставе у улогу због које су дошли на Косово и Метохију, Кфор и Унмик полиција су чак давали савете Србима да напусте своја огњишта – јасно им стављајући до знања да их неће штитити. Голоруки српски народ није имао избора, већ је под претњом албанске разуларене масе морао да крене у бежанију и насилну сеобу.

Последице великог мартовског прогона Срба осећају се и данас, јер ни пет одсто од укупног броја тада протераних се није вратио у своја места. Тако, данас у Приштини има још само 30 Срба, у Призрену 18, Обилићу 20…

Кфор и Унмик су тада објавили да су за мартовско насиље оптужене 242 особе, углавном Албанци, а 157 њих је оптужено пред судијама за прекршаје. Ухапшено је 350 албанских виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима, али је мали број њих осуђен и изведен пред лице правде. Као и много пута до сада, организатори су остали ван домашаја закона.

У мартовском етничком насиљу Албанаца над Србима било је више од 954 повређених, међу којима је било више од 40 припадника Кфора, 65 припадника међународне Унмик полиције, као и 58 припадника косовске полицијске службе.

Албанци су уништили 72 возила Унмика. Настрадало је укупно 28 особа. Албанци су убили десет Срба, а усмрћено је још 18 Албанаца (углавном од стране снајпериста Кфора, који су пуцали на оне Албанце који су јавно носили и употребљавали ватрено оружје).

Према званичним подацима ОЕБС, широм Косова и Метохије уништено је и оштећено 935 углавном српских објеката, међу којима десет школа, пошта и домова здравља.

УБИЈЕНИ СРБИ 17. И 18. МАРТА 2004.

Златибор Трајковић (1951) Косово Поље

Ненад Весић (1950) Липљан

Бобан Перић Гњилане

Боривоје Спасојевић (1941) Косовска Митровица

Јана Тучев (1968)Косовска Митровица

Драган Недељковић (55 година) Призрен

Добри Столић (1954) Драјковце код Штрпца

Борко Столић (1982), син Добрија Драјковце

Душанка Петковић (71) Урошевац

Мирко Лопата Косово Поље

Аутор: ЗОРАН ВЛАШКОВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ