Marko Vidojković – Sukno od kojeg krojimo našu crnu sudbinu staro je decenijama

Njegova knjiga „Priče sa dijagnozom“, deseta po redu, izašla je pre dve godine. Tog dana je postao i četrdesetogodišnjak, ali je za književnu kritiku bio i ostao „nestašni momak sprske književnosti“, koji precizno slika naše živote, zapletima zadaje krošee, nokautira pokretima dok nas prepoznatljivim humorom sve vreme uzdiže iz ponora neprijatne društvene stvarnosti. Iako diplomirani pravnik, Marko je uspešniji kao pisac, jednako je dobar u muzici i novinarstvu. Komponuje, svira gitaru i vodi svoju autorsku emisiju na TV Šabac, a radio je i na TV A iz Banjaluke. Na itnervju za portal GračanicaOnlajn pristao je, kako kaže, dok hvata vazduh između dve knjige.

GračanicaOnlajn: Da li ti ovo što se sada dešava na Kosovu i Metohiji i u Srbiji daje dovoljno materijala za još jedan deo „Priča sa dijagnozom“?

M. Vidojković: Priče iz obe moje zbirke („Priče s dijagnozom“ i „Bog ti pomogo“) pisane su u jedno grozno vreme, tokom 1999. i 2000. Na našu žalost, bile su aktuelne i kad sam ih uređivao, najpre 2007., a zatim i 2014. godine. Materijal je nepresušan, što pokazuje i poriv koji sam dobio po završetku pisanja mog novog romana – da se ponovo vratim pričama. Toliko ima uzbudljivih, da ne kažem kretenskih, epizoda na svakom koraku, da je šteta ne pretočiti ih u prozu. Da li će od toga ispasti zbirka ili nekoliko novela ili će postati deo neke zbirke u kojoj je zastupljeno više autora, nije toliko bitno. Bitno je da materijala ima na pretek i da taj materijal nije od juče, pa ni od prekjuče – sukno od kojeg krojimo našu crnu sudbinu staro je decenijama.

Ne treba nasedati na emotivne zamke koje postavlja vlast, jer ona živi od naših podela.

GračanicaOnlajn: Koju bi dijagnozu dao narodu, koju vlasti, a koju zemlji kojom vlada ova vlast i živi ovaj narod?

M. Vidojković: Nisu to samo psihološke dijagnoze, one su dobrim delom sociološkog i kriminološkog karaktera. Narod je kolektivno zaglupljen, primitivan, korumpiran i iznad svega preplašen. Aktuelna vlast je izdajnička i banditska, a zemlja postoji samo na papiru, nejasnih granica, propale ekonomije, upokojenog zdravstva, ubijenog školstva i masakriranog sudstva. Pošto postoji samo na papiru, našoj zemlji, dakle, ne treba dijagnoza, već žanr, a taj žanr je horor.

GračanicaOnlajn: Da li je teško biti Srbin u trenutku podela na prvu drugu i treću Srbiju i kako ti razumeš i gledaš na te podele?

M. Vidojković: Biti Srbin nije ništa manje teško nego biti Hrvat ili Albanac. Biti ljudsko biće je veoma teško u globalnim istorijskim okolnostima, koje dosta podesćaju na one pred početak Drugog svetskog rata. Svi narodi, ili još lepše rečeno, svi građani svih država u našem neposrednom okruženju, pre svega su žrtve okrutnog imeprijalističkog poretka, maskiranog u „liberalni kapitalizam“, koji teži da većinu drži u apsolutnoj pokornosti i pod potpunom kontrolom. Svi, koliko nas ima na prostorima bivše Jugoslavije, možda s izuzetkom Slovenaca, nalazimo se u kolektivnom dužničkom ropstvu. Vlade naših nazovi-država, zadužuju se kod međunarodnih bankarskih zelenaša za naš račun, a pare trpaju sebi u džep. Njihove prave gazde nisu građani koji su ih birali već oni koji štampaju pare (pritom ne mislim na Narodnu banku Srbije),  a to važi i za dobar deo političara u državama koje su mnogo moćnije od nas. Kada je reč o međusobnim srpskim podelama, postoji samo jedna, a to je podela na Nas, odnosno građane koji poštuju zakon i vole svoju zemlju i Njih, koji vole samo pare, a ne poštuju ni nas, ni zakon, ni zemlju kojom upravljaju. Nema dakle ni tri Srbije, niti dve, već samo jedna, a to smo mi, njeni građani. Ne treba nasedati na emotivne zamke koje postavlja vlast, jer ona živi od naših podela. Njihov način funkcionisanja je potpuno jasan: u inostranstvo idu naguženi i svučenih gaća, a kod kuće siluju sopstvene građane, hraneći ih nacionalstičkom propagandom, kojom su se koristili i devedesetih, kada su prvi put bili na vlasti.

Svako „bavljenje“ Kosovom posle 1999. bilo je zapravo glumljenje bavljenja, jedan odvratni spin, koji služi da Srbe van Kosova zavađa međusobno.

GračanicaOnlajn: Šta se to valja iza brda? Veruješ li u svesrpski dijalog na koji poziva predsednik Vučić?

M. Vidojković: Po medijskim krugovima kolaju tračevi kako je Vučić od Amerikanaca dobio jasan rok da Srbija i Kosovo razmene diplomatske misije, te da će se potruditi da te rokove ispoštuje, u nadi da će mu to doneti još nekoliko godina zloupotrebe vlasti. U tom trudu pomoći će mu njegovi politički saučesnici, ali i oni koji se već godinama zalažu za rešenje kosovskog „problema“ priznanjem realnosti, koja veli da je Kosovo silom postalo država, priznata od preko sto članica UN, a u kojoj Srbija odavno nema nikakav politički značaj. Moje mišljenje je da se Kosovo 1999. , nakon tromesečnog rata, okupirale trupe NATO, te da ništa nismo mogli da uradimo kako bi sprečili da Albanci proglase nezavisnost. Kosovo je zapušteno istog trenutka kada ga je Milošević iskoristio kao odskočnu dasku za svoj krvavi pohod, još 1989. Kada se pojavila OVK, 1998, to nije bio početak problema, to je bio početak kraja. Takozvani „nelojalni“, a zapravo većinski Albanci, koji su decenijama gajili animozitet prema svakom obliku državnog uređenja koje ima veze sa Srbijom, tretirani su kao građani druge kategorije, a paralelno s tim predano su lobirali za svoju stvar u najmoćnijim međunarodnim političkim kabinetima. Podmazali su lovom svakoga koga je trebalo i uslovi su se stekli da oružanom silom, uz pomoć svijih saveznika iz NATO, izvrše secesiju. Dok su oni vredno radili, naši nacionalistiki cvrčci igrali su kolo i pevali četničke pesme, usput gubeći ratove u Hrvatskoj i Bosni. Onog dana kada su prve bombe pale na Srbiju, otpočeo je rat koji je bio unapred izgubljen. Svako drugo rešenje bilo je bolje od onog koje nas je snašlo, jer smo bombardovanjem izgubili ne samo Kosovo, već i celokupnu privredu i infrastrukturu. Svemu tome kumovao je Milošević, jer je onakvu politiku mogao voditi samo glup ili pokvaren čovek, a Sloba nije bio glup. Svako „bavljenje“ Kosovom posle 1999 bilo je zapravo glumljenje bavljenja, jedan odvratni spin, koji služi da Srbe van Kosova zavađa međusobno, dok se za to vreme upravo oni kojima su puna usta Kosova zapravo bave najobičnijim kriminalom, u paketu sa svojim zapadnim i istočnim političkim mentorima. Vučić je potpisivač broj jedan, ko zna šta će taj sve još potpisati i predati u naše ime, zato ga na zapadu i vole i gaje, a unutrašnji dijalog o Kosovu treba odbaciti kao jednu od njegovih najgnusnijih uvreda na naš račun.

Krivci imaju ime i prezime, a srpski narod mora duboko da se zagleda u korene svoje demokratske, pobunjeničke, antifašističke, veličanstvene istorije,

GračanicaOnlajn: Da li će nam biti bolje kad postanemo bolji, biramo bolje i možemo li i zaslužujemo li bolje?

M. Vidojković: Naravno da možemo bolje, a da li će nam biti bolje, sad ću da uletim u opšte mesto, zavisi od nas samih. Kažu da je narod onakav kakva mu je i vlast. E, to nije baš tačno, ako znamo da je sadašnja vlast, odnosno SNS, organizacija stvorena zajedničkim trudom zapadnih sila i demokratskih vlasti, ne bi li sve što treba u vezi s Kosovom bilo potpisano bez unutrašnje frke. Toliko su godina trovali javnost iluzijom kako je Kosovo tu, na dohvat ruke, da je na kraju odlučeno kako je jedan Vučić prava ličnost da nas probudi iz tog sna. SNS je kosovski antiklimaks. Narod nije glup, narod shvata šta se dešava, nego niti ima snage da reaguje, niti zna kako na to da reaguje. To je zato što nam usađen način razmišljanja govori kako treba reagovati silom, a zapravo treba reagovati masovnim prosvećenjem. Treba da se setimo da smo jedan od naroda sa najdužom demokratskom tradicijom u Evropi, zadnji je čas da to ponovo i dokažemo. Ne smemo mi biti krivi za ono što su drugi u naše ime počinili. Krivci imaju ime i prezime, a srpski narod mora duboko da se zagleda u korene svoje demokratske, pobunjeničke, antifašističke, veličanstvene istorije, te da, ojačan time, izleči bolesnu sadašnjnost i pripremi se za bolju budućnost.

GračanicaOnaljn: O čemu trenutno pišeš ili šta se priprema u tvojoj književnoj „kuhinji“. Ovo te pitam zato što si jednom itervju izjavio da je poenta dobre knjige da je čitalac smaže.

M. Vidojković: Trenutno hvatam vazduh između dve knjige. Roman „E baš vam hvala“ tek što je, posle tri mukotrpne godine, napisan i izlazi 23. septembra u izdanju Lagune. Želeo sam da uđem u konačni obračun sa komunizmom, pa sam napisao ultimativni partizanski roman, sšeten u Jugoslaviju, 2017. Zapitao sam se kako bi komunisti, da nas nisu upropastili, već da su ostali dosledni svojim idejama, reagovali da počne da se para „šav“ između njihovog univerzuma i našeg, u kom se Jugoslavija raspala. Kako bi komunisti reagovali da mogu da vide šta je u jednom od paralelnih univerzuma (nažalost, našem) ispalo od njihove Jugoslavije. Kao što sam i pretpostavio, jugoslovenski komunisti reagovali su brzo, odlučno, efikasno i, naravno nasilno, na radost pisca, a nadam se i čitalaca. Osim što sam putem knjige pokušao da izvedem desant na celokupno postjugoslovensko društvo, bilo je i jako zabavno vratiti se u taj naivni, socijalistički način razmišljanja, koji krasi mog glavnog junaka, a koji su nama devedeset grubo prekinule. Zapravo sam upoznao sebe, kakav bih možda bio da se Jugoslavija nije raspala i iskreno, više mi se sviđa ovaj Vidojković s kojim razgovarate.

Biografija:

Marko Vidojkvić je rođen u Beogradu 1975. godine. Završio je Pravni fakultet. Počeo je sa pisanjem 1988. godine, i mnoge njegove kratke priče bile su objavljene u časopisima Duga, Treći trg, Ekspres i Blic njuz, kao i u zbirkama priča „Projekat Bukovski“ i „Podgoričke priče“. Godine 2001. je izdao svoj prvi roman „Ples sitnih demona“ u kome opisuje odrastanje šesnaestogodišnjeg pankera. Iste godine je izdao i nastavak romana pod nazivom „Đavo je moj drug“, oba za izdavačku kuću Narodna knjiga.

Proslavio se romanom „Kandže“ (2004.) o građanskim protestima 1996-97. godine. Najpoznatiji roman je izdat 2006. godine pod nazivom „Sve crvenkape su iste“. Zatim 2009. izdaje „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“. Sledeću knjigu, „Urednik“, o iskustvu uređivanja časopisa i o Las Vegasu, izdaje za kuću „Laguna“ 2014. godine, a zbirku priča „Priče s dijagnozom“ objavljuje marta 2015. godine. Preveden je na engleski, nemački, slovenački, makedonski, bugarski i poljski jezik. Njegov prvi roman „Ples sitnih duša“ adaptiran je u pozorišnu predstavu.

Autor: Ivan Miljković

Izvor: TANjUG INFO