Марија Тошовић из Мердара у бомбардовању изгубила ћерку и мужа : Рођење Анђелке као утеха за болне ране

Сећање жена које су 1999. године биле трудне на стрепњу где ће се и како породити: Била сам у седмом месецу трудноће када су ми убили најмилије

Ником није било лако те 1999. године, када су готово три месеца нашу земљу засипале НАТО бомбе, али је женама које су у том моменту биле трудне било још теже: бригу и страх за животе нерођене деце никада неће заборавити. Уместо уз смех и звуке музике, најлепши период у животу проводиле су уз звуке сирена, у подрумима, а не у парковима и шетњама. Уз стравичне вести о смрти најближих, пријатеља и комшија, док су стрепеле како ће се и где породити, хоће ли пројектили падати и на породилишта.

Њихова „ратна деца“, двадесет година касније, сада су бруцоши на универзитетима, а страхота бомбардовања нерадо се сећају уз поруку: „Не поновило се никад више“. Ово су њихове приче.

РОЂЕЊЕ АНЂЕЛКЕ КАО УТЕХА ЗА БОЛНЕ РАНЕ

На Васкрс 1999. године, између 10. и 11. априла, бомбе су убиле једанаестомесечну ћеркицу и супруга Марије Тошовић (40) из Мердара, која је у том моменту била у седмом месецу трудноће. Марија је тог дана изгубила све, а два месеца касније добила ћерку Анђелку, иако је и она сама током напада касетним бомбама, била повређена.

Непреболна Маријина рана најјаче боли у данима када се обележавају годишњице злочиначког НАТО бомбардовања, тада су јача и болнија сећања Од Анђелке, сада двадесетогодишњакиње, крије сузе колико може, да је не повреди, али болу, каже, лека нема и не може бити.

– Те ноћи, уочи Ускрса, легли смо нешто раније, око десет. Били смо у кревету када су се зачуле прве бомбе, у пределу Подујева. Уплашени, кренули смо ка подруму. Божина је носио Бојану у наручју. Увили смо је у ћебе, спремни да тако дочекамо јутро, али је одмах у темељ куће ударила прва бомба, која нас је готово затрпала – тихо прича Марија. – Мени су били слободни глава и лева рука, а Божина је готово цео био под рушевинама. Ипак, чула сам као кроз сан да ме дозива и говори ми да се не плашим.

Освестила се неколико сати касније, када су их испод рушевина извукли њен отац Саво, брат Мирко и мајка Загорка.

– Отац је прво подигао Бојану, али ју је одмах додао мами. Нису ми рекли да је већ била мртва. Потом су успели да извуку мужа, био је још жив, а онда и мене. Бомбе су и даље падале на све стране – описује данас, две деценије касније, те стравичне сцене. – Тек пред зору, када су бомбе престале да падају, по мајчиним сузама била сам сигурна да су ми супруг и ћеркица мртви.

– Када сам видела нашу кћеркицу згрчену у Божинином наручју, све се у мени ускомешало. Тада нисам ни схватала да сам и сама тешко повређена. Од бола за њима, сопствени нисам ни осетила, а нисам могла ни да заплачем – прича Марија.

Иако је током обнове земље, Марији и њеној кћерки саграђена кућа, каже да би све дала само да су њени живи и да се та кобна ноћ уочи Ускрса никада није десила.

ЗЛОУПОТРЕБЕ МЕДИЈА

Причу о Марији, пре неколико година, снимила је екипа руске телевизије и емитовала у ударном термину. Међутим, она истиче да је било и злоупотребе неких медија, па су је тако поједини новинари у својим прилозима представили као Албанку! За ову злоупотребу сазнала је од рођаке која живи у Немачкој, а која је тај прилог лично видела.

Аутор: ДРАГАНА ЗЕЧЕВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ 25 марта, 2019.