Makedonija – opstanak ili nestanak

Ako postoji pravilo o ulasku najjače etničke stranke Albanaca u vladu, zašto se isto ne odnosi i na Makedonce? U makedonskom narodu najviše glasova dobio je – VMRO, a ne SDSM

Makedonija je u previranjima. Nastavlja se neprekinuta tragedija i agresija čije smo žrtve već više od četvrt veka. Samo neobavešteni i zlonamerni mogu da kažu kako se ova velika kriza ne tiče Srbije i da je najvažnija „demokratija“, to jest da predsednik Makedonije poveri mandat za sastav vlade političaru koji ima podršku većine poslanika.

Ukratko, u Makedoniji je u toku sukob čije će posledice odrediti njenu sudbinu – da li će ona opstati ili nestati. Da li će u Makedoniji ubuduće grupa albanskih klanovskih šovinista određivati ustav, politiku i simbole te države? Pre dva meseca u Tirani su pod pokroviteljstvom tamošnjeg premijera Edija Rame – čoveka koga u Srbiji jako dobro poznajemo po bezočnosti i nepristojnosti – potpisana „Tiranska platforma“. Albanske stranke u Makedoniji ovim dvosmislenim programom postavile su najšire moguće zahteve pred državu u kojoj već uživaju prava koja nisu viđena drugde u Evropi. Pod neutralnim i podrazumevajućim zahtevima za „ravnopravnost“, „ravnomernim ekonomskim razvojem“, „dobrosusedskim odnosima“, „evropskim principima rešavanja problema imena države“… već na osnovu šturih objašnjenja koja im slede u dokumentu jasno je da albanske partije traže stvaranje nove države u kojoj bi se konsenzualnost dva naroda pretvorila u ravnopravnost njihovih nacionalno grupisanih opština, da bi do stvaranja neimenovane „Republike Iliride“ Albanci postali tutori svake ustanove i opštine u zemlji, čak i tamo gde ne žive ni u simboličnom broju. Takva, nova Makedonija ne bi više mogla da razmišlja o politici koja nije prethodno odobrena u Tirani, a kako stvari stoje u Albaniji, ni u Vašingtonu.

Srbija ima dve brige u vezi s Makedonijom koje niti jedna demokratska vlada ne bi smela da zanemari.

Prva se tiče same „Tiranske platforme“. Pod tačkom 1. ovog dokumenta, čiji naslov glasi „Postizanje pune ravnopravnosti u skladu sa Ohridskim sporazumom i ustavom“, stav 4. zahteva „Usvajanje rezolucije u Sobranju o osudi genocida nad Albancima u Makedoniji u periodu 1912–1956. godine“. Pod dobrosusedskim odnosima (tačka 6) autori podrazumevaju praktično brisanje granice s Albanijom i Kosovom i Metohijom (koje je formalno još uvek deo međunarodno priznate Republike Srbije).

Druga briga se tiče principa. Prihvatajući da je nad Albancima (koji su u Srbiji i Jugoslaviji dobili prava koja nisu uživali ni u Albaniji Envera Hodže) izvršen genocid, mi prihvatamo stigmu genocidnog naroda, uprkos odlukama međunarodnog suda 2007. i 2015. i u vreme kada slične zahteve postavljaju Bošnjaci i kosovske vlasti. Neka bude makedonska briga što je prema ovoj deklaraciji i samo stvaranje Makedonije označeno kao genocid. Ova deklaracija je napad na logiku, pošto bi Makedonija postala jedina zemlja na svetu u kojoj se broj zajednice nad kojom je izvršen genocid neprekidno povećavao i u koju se ista doseljavala u vreme kada je nad njom navodno vršen najteži od svih zločina! Takođe, Sjedinjene Države, koje danas otvoreno podržavaju ovaj dokument, nisu bile spremne da podrže 20 odsto stanovnika Hrvatske iz reda Srba i Jugoslovena, ni da zadrže postojeća prava, tolerišu progon i obespravljivanje 34 procenta stanovnika Crne Gore i kampanju protiv jezika kojim govori više od 50 odsto građana ove države. O odnosu prema Srbima u BiH ne treba trošiti reči. Da se Amerikanci ne boje muslimana i da je Alija Izetbegović bio manje zadivljen Homeinijem, Srbi bi i u tim krajevima preživeli golgotu Krajišnika.

Licemerje nije podstaknuto samo srbofobijom, već i imperijalnom ohološću. Makedonija je konsenzualna država. Dakle, ako postoji pravilo o nepreglasavanju i ulasku najjače etničke stranke Albanaca u vladu, zašto se isto ne odnosi i na Makedonce? U makedonskom narodu pobedio je – odnosno dobio najviše glasova – VMRO, a ne SDSM. Predsednik Makedonije ne želi da poveri mandat Zaevu (SDSM) i mi sa raznih strana, a posebno od proameričkih nevladinih organizacija, čujemo kako je to akt autoritarne vladavine i kršenje ustava. Predsednik republike je po pravilu i sâm izabran na izborima. On nije kralj – nesmenjivi suveren – pa da ga u demokratiji ustav obavezuje da preda nekome mandat. Zašto je toliko teško prihvatiti da je nastala postizborna kriza iz koje se izlazi preko birališta? Možda je problem u tome što su maske pale, pa bi Zaev i SDSM na sledećim izborima mogli da računaju samo na trećinu ranijih glasova među Makedoncima?

Bojim se za Makedoniju. Brinem se za bezbednost predsednika Ivanova koji je jedina brana jednoj nepravednoj i sebičnoj politici. Strah me je za srpski narod u Makedoniji čiji gonitelji i mrzitelji danas pokušavaju se domognu vlasti.

(Napredni klub)

Izvor: POLITIKA

Oznake: Čedomir Antić, Makedonija, Tiranska platforma, VMRO, Albanci

Vezane vijesti:

Ratna priča iz Makedonije ljuti Bugarsku | Jadovno 1941.

Čedomir Antić za „Blic“ o Danu državnosti i Sretenju …

Čedomir Antić: Genocidi i inkvizicije | Jadovno 1941.

Čedomir Antić: Ulica Knez Mihailova | Jadovno 1941.

„Za mir na Balkanu – ‘velike’ Srbija, Albanija i Hrvatska …

Američki plaćenici obučavaju ubice Srba | Jadovno 1941.