Majke stradalih banjalučkih beba: Ni imena im nismo dali

Majke beba koje su umrle 1992. zbog nedostatka kiseonika u inkubatorima, dve decenije tuguju i osuđuju. Preminulo je šest dečaka i šest devojčica. Mislile smo da su na sigurnom, a umirali su daleko od nas.

Prošlo je dvadeset godina otkako je zbog nedostatka kiseonika, a okrutnosti politike, prekinut život 12 beba u banjalučkom porodilištu.

Šestorica dečaka i šest devojčica, uglavnom prerano rođenih, stradali su u maju i junu, jer banjalučki Klinički centar nije imao kiseonika i lekova koji bi ih održali u životu. Banjaluka i Krajina su tada bile odsečene od sveta, jer su hrvatske i bošnjačke jedinice držale Posavinu i kontrolisale sve puteve prema Srbiji. Odlukom Saveta bezbednosti UN bili su zabranjeni avionski letovi. Međunarodne humanitarne organizacije i Ujedinjene nacije oglušile su se o sve apele da se dozvoli avionu koji je sa bocama kiseonika čekao na beogradskom aerodromu da poleti u Banjaluku. Od 14 beba kojima je kiseonik bio neophodan, dve su preživele. Slađana Kobas preminula je pre šest godina, a Marko Medaković zbog oduzetosti i oštećenja mozga živi „život bez života“.

Željka, Živka, Maida, Milena, Dragoslava, Dragica, Grozda, majke sedam preminulih beba već desetak godina okupljaju se 19. juna. Sastanak je uvek pun emocija. Na ovogodišnji susret došlo ih je pet.

– Tuga nas je spojila. Naše dece se javnost seti svakog juna, a mi o svom gubitku mislimo svakog dana. Umirali su sami. Daleko od nas. Bebe su prebačene u Banjaluku u inkubatore iz gradova gde smo mi živeli. Iz Prijedora, Prnjavora, Ključa, Dervente. Otišla su naša deca u inkubatore u Banjaluku kako bi im bilo bolje i niko nije mogao da pretpostavi da ih nikada više nećemo zagrliti – priseća se Željka Tubić, jedna od majki.

Boli naše sagovornice i to što su vest o smrti tek rođene dece čule preko telefona ili preko nekih poznanika jer je rat već započeo.

– Dok smo mi bile kod naših kuća i razmišljale kako naše bebe mirno spavaju, one su umirale u inkubatorima. Ja sam svoga sina donela iz Prijedora na prijemno u bolnicu u Banjaluci. Držao me za prst. Gledao u mene. Devet dana je bio star. Tu scenu sanjam već dvadeset godina. Otišla sam nazad u Prijedor i već za nekoliko dana su mi javili da je umro zbog nedostatka kiseonika – kroz suze se priseća Željka.

Živka Knežević se porodila u Ključu i beba je odmah prebačena u Banjaluku. Samo nekoliko sati kasnije je umrla. Nije bilo kiseonika.

– Nisam uspela ni ime da mu dam. Rodio se 22. maja, a 23. je umro. Peške iz Ključa, preko Manjače, su moji otišli u Banjaluku da vide da li je to istina. Nismo verovali – priseća se uz teške uzdahe Živka.

Sin Grozde Rauš iz Čelinca je najduže živio. Dobio je ime – Vladimir. Ostale bebe nisu imale imena.

Ali njihove majke ih pamte i vole. Imaju sve one decu, ali dvadest godina čuvaju u srcu uspomene istkane od samo nekoliko sati i dana, koliko su provele sa svojim hrabrim, nedužnim, ratnim bebama. Dovoljno za večnu ljubav i za večnu tugu. I osuđujuće pitanje: Zašto?

Slađana 13. zvezdica

Slađana Kobas, trinaesta banjalučka beba, preminula je pre šest godina. Imala je samo 13 godina, a ceo svoj kratki život borila se sa bolešću. Zbog nedostatka kiseonika trajno joj je bio oštećev vid, mozak i pluća. Poslednjih godina obolela je i od raka kostiju. Borila se kao pravi heroj za svaki dan života. Cela Republika Srpska bila je uz svoju trinaestu zvezdicu, ali se i ona ugasila 9. februara 2006. godine.

Koridor života

Nakon što je i poslednja bebe umrla, Vojska Republike Srpske je započela veliku akciju poznatu kao „Koridor života“. U toj akciji u roku od desetak dana preko Posavine omogućena je veza Banjaluke sa Srbijom.

Izvor: srbel