Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Kralj Petar Karađorđević je do kraja života kraj sebe držao čarape koje mu je pod Vezirovim mostom dala Makrena Spasojević.
Često su kroz istoriju najbolji srpski sinovi i kćeri polagali svoje
živote na branik otadžbine. U Prvom svetskom ratu je stradalo preko 1,2
miliona Srba, bilo u direktnim borbama, povlačenju preko planinskih
gudura Albanije, od epidemija zaraznih bolesti ili u reperkusijama
okupatora posle povlačenja. Poput Kosova, sećanje na Veliki rat biće
ugrađeno u temelje srpskog nacionalnog identiteta.
Jedna od naročito potresnih priča velikog rata koja je odolela zubu
vremena i izbegla truli zadah zaborava jeste priča o Makreni Spasojević,
koja na naročit način simbolizuje tragičnu sudbine srpske žene i majke,
ali i celog srpskog naroda u tim nesrećnim vremenima. Njena priča slična
je pričama mnogih majki, koji su svoje muževe i sinove poslale na
frontove otadžbine. Mnoge, bolje reći većina, nisu dočekale da im se
njihovi najmiliji vrate. Sudbina male porodice Spasojević predstavlja
paradigmu srpskog stradanja u Velikom ratu i samo je jedna kap u srpskom
stradalnom moru. Na jedan eklatantan način prikazuje domete i karakter
srpskog stradanja tog perioda. Poput Spasojevića iz Slovca, mnoge
porodice su zatrte. Ostalo je samo sećanje.
Udovica iz Slovca, malog valjevskog sela, Makrena Spasojević imala je
sina jedinca, Marinka, kojeg je sama podizala od 4. godine, budući da
joj je muž rano preminuo od bolesti. Izrastao je da bude ponos i dika
svojoj majci, u snažnog i stasitog mladića, koji je poput ostalih svojih
drugova i tadašnjih herojskih generacija srpske omladine pošao u rat za
odbranu otadžbine i oslobođenje svojih sunarodnika. Makrena ga je
ispratila sa radošću i strepnjom. Iz Balkanskih ratova, Marinko se vratio
sa medaljom na ponos svoje majke i otadžbine. Majka mu je već planirala
ženidbu na jesen. Samo da sina izvede na pravi put, da izrodi decu, da
joj se kuća ne zatre, bila je njena opsesija otkako je ostala udovica.
Međutim, sudbina je htela da Marinko umesto burme, ponovo prst stavi na
obarač. Počeo je Veliki rat. Riku volova, dečju graju, sela i veselja
opet je zamenio mukli zvuk pušaka i topovskih granata.
Kako Marinko duže vreme nije slao pisma kući, sa nešto hrane i
vunenim čarapama, majka je krenula u potragu za svojim sinom. Uzaludno i
bezumorno tumarala je ratnim bojištima, pokušavajući da nađe svog
jedinca, bez uspeha. Najposle je počela pratiti kralja i njegovu okolinu,
budući da je stari kralj Petar često boravio na frontovima, hrabreći
vojsku da istraje u borbi. Kasnije, Makrena je mislila, ako se sva
vojska povlači ka Kosovu, tu se mora naći i njen sin. Nije ga bilo.
Nastavila je dalje. Pohabane odeće, izmorena i izmrcvarena dugom
potragom, najposle je sa srpskom vojskom krenula put povlačenja ka
Albaniji, uvek na oprezu i uvek prateći beskrajne kolone srpske vojske,
kako ne bi, kojim slučajem ugledala svog sina. Nikada nije naišao, oštro
majčino oko to ne bi propustilo. Na pragu Albanije, kod Vezirovog
mosta, pažljivo je pratila iznemogle vojnike, a jednom od njih, koji ju je
mnogo podsećao na sina, dala je mali zavežljaj hrane koji je spremila.
Čvrsto stežući one vunene čarape koje je isplela, sa suzama u očima,
majka se stidela što će sinu samo vunene čarape predati kada ga ugleda.
Bila je čvrsto uverena da je živ…
Stajala je tu, gledajući izmrcvarene vojnike, koji se, kao živi
leševi, u nekom letargičnom snu, kreću putem smrti. Marinka nije bilo
među njima. U jednom trenutku, preko mosta je krenuo kralj Petar, bolestan
i promrzao. Makrena je, videvši kralja, ponudila čarape koje je čuvala
danima, uz amanet da joj pronađe sina i prenese majčinu ljubav i
pozdrave. Kralj je obećao. Međutim, Marinko je svoje kosti ostavio u
planinskim gudurama Albanije, a da to njegova majka nije saznala.
Prolazeći kroz surove albanske vrleti, kralj nije skidao s misli Marinka i
njegovu majku, svuda je tražio i pokušavao, i najposle je pronašao
Marinka sa svojim drugovima smrznutog pored vatre koja je još uvek
tinjala. Oboleli kralj se tada onesvestio. Vetrovi rata su odneli Marinka,
a da nije ni punoletstvo dočekao. Kralj Petar nije imao snage da pismo
pošalje u otadžbinu, da obavesti Makrenu o smrti jedinca, ali žalosnu
majku nije zaboravio. Čuvao je vunene čarape, nadajući se da će po
povratku u Srbiju, sam, majci reći o sinovljevoj sudbini.
Makrena se, u međuvremenu, vratila u Slovac gde se smestio manji
austrijski odred. U selo su stalno pristizale crne vesti i tela
preminulih. Omladinsku graju i smeh zamenili su lelek i kuknjava njihovih
roditelja. U naricanju za svojim ranije umrlim suprugom i poginulim
mladićima iz sela, prednjačila je Makrena. Na austrijske ranjenike je to
ostavljalo naročito težak utisak, na smrt u tuđoj zemlji, gde ih niko ne
zna i gde niko neće zažaliti. Jedan od njih je na samrti je zavetovao
svoje drugove da ga isprati baš Makrena, koja ga je toliko podsećala na
njegovu majku. Međutim ona je odbijala sve dok joj nisu rekli da je to
bila poslednja želja umrlog mladića. Tada je pristala. Naricala je dugo i
teško, kao nikada do tada, znala je majka u svom srcu da Marinko više
nije među živima. Plakala je za sinom, na grobu drugog čoveka,
neprijateljskog vojnika, i kada je kovčeg spušten u raku ona je posrnula i
upala u grob. Kada su je izvadili više nije bila živa.
Posle rata, po ličnoj želji starog kralja Petra, u Slovac je otišao
državni savetnik Ilija Đukanović da pronađe Makrenu Spasojević. Nije je
zatekao živu. Makrena je umrla po prvoj zimi posle povlačenja srpske
vojske. Do svoje smrti nije ništa saznala o svom sinu.
Žalosna sudbina ove porodice na bolesnog kralja je ostavila težak
utisak. Odlučio je da od sopstvenog novca sagradi spomenik Makreni i
Marinku Spasojeviću, i tako ih sačuva od zaborava. Prvi put je
zabeleženo da je jedan kralj podigao spomenik svojim podanicima. Na
spomeniku je pisalo:
Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni koja leži ovde i njenom
sinu Marinku koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije.
Posle Drugog svetskog rata spomenik je srušen. Malo ko je, od
posleratnih vlasti, razmišljao ko su Marinko i Makrena Spasojević, više
im je smetalo ime omrznute dinastije, kralja i države. Svako sećanje na
prošla vremena, monarhiju i dinastiju moralo je biti zatrto, a sve
njihovo oteto.
Šezdeset i pet godina kasnije „Društvo srpskih domaćina“, na čelu sa
Nićiforom Aničićem, ponovo je podiglo spomenik Makreni i Marinku,
pokazujući da još uvek u srpskom narodu ima spremnih i voljnih za
nesebična dela, kao što je nekada učinila i Makrena Spasojević, koja je
na branik otadžbine dala jedino vredno što je imala.
Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG
Vezane vijesti:
ZABORAVLjENA HEROINA: Rat baba Višnje protiv Austrougarske
BiH posle Sarajevskog atentata: Uvek smo prvi plaćali u krvi
One Response
Makrena nije iz tog dela Slovca gde je podignut spomenik. Ona je iz Stošića drugog dela gde ima svoje groblje. Ali prisvojiše je da bi dobili kapelu Pa je politički i dobiše . Politika