Милош Стојановић: Јасеновац – епицентар концентричних кругова зла

Односи Србије и Хрватске никада нису престали бити важни, сложени, емотивно набијени, а до дан данас остадоше нерешени. Данашње односе, уз све актуелне теме и проблеме, прати сенка недовољно расветљене и обострано непризнате прошлости.

Тако се Хрвати, кад год је потребно објашњавати узроке непријатељства, лако сете оног што прогласише догмом у првој заједничкој држави – „хегемоније великосрбијанске буржоазије“. А Срби се, пак, сећају, и морају то заувек памтити, немерљивог зла које их је задесило по паду Краљевине Југославије (1918-1941) – усташке Независне Државе Хрватске (1941-1945). Слика те државе су логори смрти и обезакоњени Срби (уз Јевреје и Цигане) који су немилосрдно прогањани и убијани.

Терет у свести Срба који производи тзв. НДХ, а који притиска и мисао о данашњој Хрватског, може бити додатно појачан свођењем читавог проблема само на питање логора Јасеновац. Такво фокусирање без ширег сагледавања великохрватске идеје може да доведе до редукције укупних последица почињеног геноцида над Србима.

Решавање ”српског питања” је широко припремљен, разрађен, организован, подржан и обављен план истребљења од стране свих субјеката друштва (а не ”шачице усташа”) тадашње правно уређене државе ”НДХ”. Ма колико ужасно место, Јасеновац као епицентар ендехазије није једини објекат геноцида над Србима. Срби су у ”НДХ” јавно стављени ван правног поретка.

Животи су ненаоружаним Србима одузимани свуда – од кућног прага, у школским учионицама, рудницима, на јавним местима, до припремљених губилишта. Сва знана и незнана страдална места овде се не могу набројати – Јасеновац, Јадовно, Паг, Пребиловци, Садиловац, Мотике, Глина, Гаравице, Шушњар… Таква злодела су чињена на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, али и (то се скоро никад не спомиње) у делу Србије – Срему!

Економска димензија почињених недела се не може занемарити. Илустративно, након покоља 342 становника на Срђевдан 1942. из поткозарског села Велико Паланчиште (о коме српска јавност мало или ништа не зна) отпремљено је шест вагона добро ухрањене стоке која је завршила у загребачким месарама.

Кад се каже ”НДХ”, данашњи нараштаји углавном мисле на Загреб и околину. Међутим, Срби су заробљавани од Земуна до Жумберка, а животе су губили од Јадранског мора до Тромса и Нуркапа на крајњем северу данашње ЕУ (”НДХ” је интернирала Србе преко логора “Старо сајмиште” у Норвешку). Бројни споменици убијеним „југославенским партизанима“ у тој земљи су материјални докази зле судбине Срба интернираних из ”НДХ” у Норвешку (од укупно 4268 југословенских затвореника који су стигли у Норвешку, 2287 (53,58%) долазе са немачких окупационих подручја у Србији, а 1981 (46.41%) из ”НДХ”. Скоро сви затвореници из Србије су били Срби, а Срби су чинили и већину затвореника из ”НДХ”. Од 1981 затвореника из ”НДХ” који су стигли у Норвешку, било је 1620 (81,78%) Срба, 179 (9,03%) муслимана, 165 (8,32%) Хрвата, а 17 (0,85%) осталих).

То је само један пример који осликава да идеја геноцида над Србима није била просторно усмерена, већ напротив убиквитарна (свеприсутна) и јасно се односила на целокупну територију на којој је ”НДХ” обављала власт.

Економска димензија почињених недела се не може занемарити. Илустративно, након покоља 342 становника на Срђевдан 1942. из поткозарског села Велико Паланчиште (о коме српска јавност мало или ништа не зна) отпремљено је шест вагона добро ухрањене стоке која је завршила у загребачким месарама. Благо ”НДХ” сачувано у Ватикану јесте једна од тековина која је послужила као путоказ бојовницима (никако бранитељима!) у следећем рату.

Стога не треба да чуди одузимање имовине, плата и пензија, ускраћивање станарских права, као и други ситнији потези попут крађе шуме широм Кордуна или узурпација пашњака по Лици без икакаве накнаде.

Кроз ту призму може се посматрати и идеја ”надокнаде ратне штете” коју је садашња хрватска власт уткала у пропалу тужбу против Србије пред Међународним (Хашким) судом правде и коју и даље, с времена на време, пласира у јавност. Није до краја расветљено у којој мери је слатка навика уживања отетог била погонско гориво у чињењу злочина над Србима. Ипак, сигурно да је страх од могуће ратне репарације један од највећих разлога формалног дисконтинуитета (ако је веровати “Изворишним одредбама” хрватског Устава) данашње Хрватске са “НДХ”. То, “мртво слово на папиру” преамбуле хрватског Устава, ипак не спречава новчана давања усташким ветеранима.

Одузимање једног јединог невиног дечијег живота је пре свега губитак свих развојних потенцијала личности, који никад не могу бити у потпуности сагледани. Насупрот томе, свођење страдалника на бројке је у већини случајева усмерено према негирању или умањењу геноцида.

Хрватски државни план можда је најбоље сажет у поглавникових ”17 точака”. Пажљиво је баштињен и континуирано је најмаркантнија сличица свих режима власти у Хрватској. Великохрватска идеја укорењена у Старчевићевим и Франковим политичким памфлетима, набујала “успесима” “НДХ”, разграната деловањем ”крижара”, усташке емиграције и “маспоковаца”, разлистава се у више праваца и дан данас пред нашим очима.

Од фудбалских стадиона, кроз филмска и књижевна остварења, деловање грађанских удружења али и академских институција, све до државницких потеза актуелне власти (прослава “Олује”, обележавање Блајбурга, војни савез са “Косовом”, интернационализација ”војвођанског питања”).

Националистичка парола ”хрватска власт потпуно у хрватским рукама” једном искоришћена за издвајање хрватске бановине (1939), касније постаје полазна тачка у настанку “вуковарског мита” (од 1991).

Прекомерно заокупљање бројем жртава геноцида такође је успешан механизам склањања суштине теме на споредни колосек. Правилно би било у јавном дискурсу потенцирати индивидуалност сваке жртве. Заувек изгубљени таленти, знања, способности, вредне руке и зашто не рећи: љубави, среће, надања и друге животне радости сваког страдалника, морају се претпоставити ценкању сувопарним бројкама о жртвама. Одузимање једног јединог невиног дечијег живота је пре свега губитак свих развојних потенцијала личности, који никад не могу бити у потпуности сагледани. Насупрот томе, свођење страдалника на бројке је у већини случајева усмерено према негирању или умањењу геноцида. То, међутим, није једина странпутица.

У негирању геноцида над Србима широко је коришћен психолошки механизам пројекције. Тако сам Павелић успоставља тезу о ”Српској православној цркви као првенствено политичкој а не верској организацији”, имајући као матрицу управо срамну улогу ”цркве у Хрвата” у остварењу великохрватске идеје.

Од првог управника логора Јасеновац, фратра Филиповића (Мајсторовића), преко прозелитизма дотад невиђених размера, до последњег оружаног упоришта ”НДХ” у католичком манастиру у Широком Бријегу, та улога је неспорна. ”Електро фратри” су музичком нумером ”Запамтите Вуковар” установили једну од најчешће коришћених флоскула у мозаику ”вуковарског мита”. Редовне задушне службе Павелићу и утркивање у апологији усташког режима од стране савремених римокатоличких свештеника потврђују нераскидиву везу дела католичког клера са великохрватском идејом.

За чуђење је, међутим, чињеница да прилози историчара на тему НДХ стижу у већем броју из иностраних него из домаћих (српских) стручних кругова. Дугогодишња је пракса да домаћа дела из ове области објављују претежно аматери – сведоци злочина, затим потомци и поштоваоци жртава (где и сам припадам).

Замена теза, а понекад и просто преписивање се користи у сврху креације ”мученика”. Најфлагрантнији примери могли би бити светилиште у Међугорју тик поред пребиловачке јаме са српским костима или животопис ”блаженог Степинца” који подсећа на биографију невино прогоњеног епископа Варнаве Беочинског и Хвостанског.

Не заостаје ни култ ”дринских мученица” као сурогат за зверства почињена од стране ”Црне легије” на подручу Подриња (1942). Коначно, има ли веће бесмислице од наводног Титовог покушаја да се формира ”хрватска католичка црква”? Био је то очигледан одраз у огледалу стварно формиране хрватске православне цркве у ”НДХ”, али и у савременој Хрватској. Бестидно коришћен назив ”крижни пут” (што је спомен Исусовог страдања) у опису судбине преосталих носиоца ”НДХ” режима или награђени роман Тање Белобрдајић (”Црни капут”) можда су најгротескнији примери домета ове изопачености.

Ипак, не треба имати сумње да су дела геноцида над Србима исправно протумачена од стране стручне (историографске и правничке) јавности, за разлику од носилаца дневнополитичких догађаја. Мада су ови други у некаквој хармонији са великим делом хрватског становништва.

За чуђење је, међутим, чињеница да прилози историчара о овој теми стижу у већем броју из иностраних него из домаћих (српских) стручних кругова.

Дугогодишња је пракса да домаћа дела из ове области објављују претежно аматери – сведоци злочина, затим потомци и поштоваоци жртава (где и сам припадам). Побуђивање пажње домаће стручне јавности (магистарски радови, докторати) уз избегавање клопке сужавања проблема у просторном, бројчаном или временском погледу помоћи ће да се успостави правилан однос према питању геноцида над Србима у 20 веку. Актуелни однос према том питању је још увек оптерећен бројним идеолошким, пропагандним и незналачким заблудама.

Између осталог, a priori треба одбацити дуго коришћену неистину да је ово питање залеђена ствар прошлости, безначајна анахрона тема.

У ретровизор се мора повремено гледати и када се вози напред.

Милош Стојановић, доктор мед. наука,
Норвешка

(Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 23. маја  2016. године).

Везане вијести:

Паланчиште: 20. октобар – да се не заборави !

Усташки покољ у Великом Паланчишту октобра 1942.год.

Метак није испаљен. Све су радили кама, нож и тупа средства …

Дара Бановић