M. Milojević: Tribina „Genocid u NDH i strahota dečjih logora“

U organizaciji Asocijacije studenata Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu, u četvrtak 10. novembra, održana je tribina Genocid u NDH i strahota dečjih logora.

Ova tribina deo je projekta „Studije sećanja“ koji će se realizovati tokom jesenjeg semestra ove školske godine i obuhvatiće niz tribina i predavanja o negovanju kulture sećanja, temi koja ima veliki javni značaj.

Na tribini su izlagala dvojica predavača, Dušan J. Bastašić, predsednik udruženja Jadovno ’41. i istoričar Jovan Pejin.

Posle uvodne reči usledilo je predavanje Dušana J. Bastašića koji je svoje izlaganje koncentrisao na u javnosti malo poznat logor za žene i decu Metajna, na ostrvu Pagu, ali je pored toga govorio i o istorijatu Gospićke grupe logora, njihovoj organizaciji, funkcionisanju; kroz prikaz stradanja jedne srpsko – jevrejske, zagrebačke porodice ukazao je na dubinu ljudske tragedije koja se odigravala u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom prvih meseci posle Aprilskog rata 1941. godine.

Takođe je govorio i o delovanju udruženja Jadovno ’41, njegovoj svrsi u očuvanju kulture sećanja na stradanje u NDH, o manjkavostima rada srpskih institucija i šire srpskog društva na negovanju sećanja na ovo stradanje.

Prema Bastašićevim rečima logor Metajna na ostrvu Pagu bio je prvi logor za žene i decu u NDH i uopšte u II svetskom ratu. Nažalost, Bastašić navodi, nisu uloženi adekvatni napori da se neguje kultura sećanja o ovoj temi. Ovaj logor gotovo se ne spominje a reč je o prvom logoru ove vrste. U pitanju je logor koji je imao sabirnu funkciju gde su zatočenici čekali da stignu na red za likvidaciju.

Bastašić je ukazao da je nepravilno govoriti o „takozvanoj“ NDH ili „marionetskoj državi“, jer je reč o državi koja je delovala u svom punom kapacitetu, kroz različite grane vlasti i zbog toga su zločini koje je počinio njen aparat državni zločini a ne zločini grupe političkih fanatika koji nisu imali nikakvu širu podršku.

Malo se zna, podsetio je Bastašić, da je intelektualna elita Sremskih Karlovaca pobijena u gospićkoj grupi logora. Planeri genocida su gospićko područje odredili za glavni likvidacioni centar zbog dobre železničke infrastrukture i mnogobrojnih kraških jama. Gospićka grupa logora imala je sedam sabirnih logora; Srbi su dovoženi ili stočnim vagonima ili su dovođeni peške i na seoskim kolima iz okolnih područja.

Na rtu Slana postojala su dva logora: jedan logor za Srbe i jedan logor za Jevreje. Logor za žene i decu formiran je nedaleko odatle u mestašcu Metajna.

U gospićkoj grupi logora likvidirano je za 132 dana preko 40.000 ljudi, od toga više od 38.000 Srba. Među žrtvama je i 73 sveštenoslužitelja Srpske pravoslavne crkve.

Kako bi ukazao da iza brojeva stoje sudbine i patnja konkretnih ljudi Bastašić je izložio primer porodice Fleš – jevrejskog industrijalca iz Zagreba Josifa Fleša, njegove supruge Slavice, pravoslavne Srpkinje, i ćerke Renate. Oni su zatvoreni u zagrebačkom velesajmu a odatle su tokom dva i po dana u stočnom vagonu preveženi u Gospić. Odatle su prevezeni u Karlobag a potom na Pag.

Žrtve na Pagu najvećim delom su davljene u moru (Paška vrata), ali su likvidirane i na samom ostrvu.

Italijani su ponovo reokupirali ovo područje i paški logori se potom zatvaraju. Zbog smrada i potencijalnog zagađenja voda Italijani su radili asanaciju terena – 793 sveže ubijen leš žrtava koje su pobijene u noći uoči praznika Velike Gospe (14/15. avgust 1941.) je ekshumiran i otuda zabeležene fotografije i opisi ovih zlodela.

Tek 7-8 godina nakon rata došlo se do jednog od izvršilaca. On je u istrazi otkrio imena još šestorice koljača.

Pošto je logor naprasno zatvoren, preživeli su iz ovih logora odvođeni za Jastrebarsko (žene i deca) i Jasenovac (muškarci).

To su bili prvi logoraši jasenovačkog kompleksa logora.

Bastašić je prikazao dokument – otpusnicu iz logora za devojčicu od 4 godine – Fleš Renatu. Prema ovom dokumentu Renati je „dopušteno“ da se slobodno kreće po teritoriji Nezavisne Države Hrvatske. Njena majka Slavica je pristala da pređe u rimokatoličku veru kako bi sačuvala život i nešto od imovine. Život Josifa Fleša okončan je u logoru.

Detalj tokom predavanja Dušana J. Bastašića

Posle izlaganja sudbine ove porodice i kratkog istorijata logora na Pagu, Bastašić je ukazao na neadekvatnu kulturu sećanja koja se odnosi na ove logore. Jedan od većih objekata u Metajni na ostrvu Pagu bila je vila doktora Triplata i ona je služila kao jedan od objekata logorskog kompleksa. Danas se u toj vili nalazi osnovna škola a da na njoj ne postoji ni spomen-ploča šta se tu nalazilo!

Udruženje Jadovno ’41. postavilo je 2015. krst na rtu Slana ostrva Paga. Ovaj događaj je, kako svedoči Bastašić, bio relativno dobro medijski propraćen a Hrvati su, igrom slučaja, objavili to i na hrvatskom javnom servisu. Naime, kada su se upoznali sa istorijatom ovog mesta, Izraelci su odlučili da snime dokumentarni film. Lokalno stanovništvo im je pravilo poteškoće, bili su privedeni a onda je izbio pravi skandal. Zahvaljujući ovom skandalu svedočenje o istoriji paških logora moglo je da dopre i do šire hrvatske javnosti.

Bastašić je komentarišući smisao rada udruženja Jadovno ’41. ukazao da je to njihov mali doprinos očuvanju sećanja, širenju istine i prevenciji novog genocida. Prema njegovim rečima, nužno je da iz sfere porodičnog sećanja istorija ovih događaja prodre u široku javnu svest, postane deo javne memorije i time deo trajnog nacionalnog identiteta srpskog naroda.

Dovoljno je, navodi Bastašić, iz ovakvih predavanja zapamtiti svega nekoliko ključnih podataka a onda ulagati lični napor da se sa tih nekoliko podataka upozna što širi krug ljudi. Ukazao je i na zloupotrebe sećanja tokom socijalističke Jugoslavije – ljudima je na primer govoreno da su svi stradali pobacani u jamu Jadovno i praktično do 2007. godine istina o ovim događajima nije bila poznata. Zapravo postojao je čitav niz kraških jama gde su bacani nastradali a lokacije mnogih od njih ni do danas nisu poznate.

O sistematskoj ekshumaciji stratišta i dostojnom sahranjivanju žrtava samim tim ne može biti ni govora.

Koliko je izopačena kultura sećanja imala negativne posledice ukazuje i to da su gospićki Srbi bacani u Šaranovu jamu na Velebitu i 1991/92. godine. Hrvat pokajnik koji je istražiteljima Haškog tribunala pokazao jamu, ubijen je u automobilskoj eksploziji 2000. godine a njegove ubice ni do danas nisu otkrivene.

Drugi predavač bio je istoričar Jovan Pejin, koji je svoje izlaganje koncentrisao na ličnost Alojzija Stepinca i njegovu ulogu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Pejin je jedan od članova komisije koja se bavi problemom kanonizacije Alojzija Stepinca, zagrebačkog nadbiskupa tokom Drugog svetskog rata, pa je izbor teme bio očekivan.

Pejin je ukazao da je sećanje na stradanje Srba u Drugom svetskom ratu u ime političkog projekta „bratstva i jedinstva“. To je, kako kaže, dovelo do toga da i jedan Stanislav Hočevar stane u odbranu Stepinca iako sam nije Hrvat. Navodi kako je pokušao o ovoj temi da objavi jedan tekst u beogradskoj „Politici“, ali da mu to nije pošlo za rukom. Proširena verzija tog teksta bila je osnova ovog predavanja.

Pejin navodi da je jedan od navodnih razloga zašto se insistira na kanonizaciji Stepinca njegovo milosrđe i milosrdna delatnost. Poznato je, kako kaže, da je Stepinac obilazio logor Jastrebarsko, ali se za sudbinu tamošnjih dečijih zatočenika nije posebno interesovao.

Nije reagovao na vesti o pokoljima iako je sa njima bio upoznat. Osuda Stepinca stigla je već za vreme rata od strane hrvatskog političara u emigraciji Većeslava Vildera. On je osudio što se rimokatolička hijerarhija nije oštro suprotstavila zločinima protiv Srba, Jevreja i Roma i smatrao je da je time Stepinac sebe izopštio iz okvira hrvatskog naroda. Pokazalo se ipak, kako je i Pejin ukazao, da je njegova procena bila potpuno pogrešna.

Hočevar je opravdavao Stepinčevo ponašanje poređenjem sa delovanjem vladike Nikolaja Velimirovića. Prema Pejinovom mišljenju to poređenje je potpuno neadekvatno, počev od toga da vladika Nikolaj nikada nije pozivao na komadanje Jugoslavije što je Stepinac činio. Pored toga upitne su tvrdnje o njegovom mučeništvu u zatočeništvu posle rata – s obzirom da su ga posetili predstavnici američkih crkava 5. avgusta 1947. i po svoj prilici prema njemu nije postupano naročito loše.

Pejin je ukazao da program Stepinac-svetac ima veliku ulogu u savremenoj hrvatskoj državnoj ideologiji. U srpskoj istoriografiji, naveo je, postoji veliki propust s obzirom da ovoj ličnosti nije posvećena veća pažnja, kao ni njegovoj ulozi u hrvatskoj političkoj i crkvenoj istoriji.

Posle predavanja usledila je interesantna diskusija. Pošto gospodin Pejin nije mogao da se duže zadrži posle predavanja, gospodin Bastašić je uglavnom imao reč govoreći o raznim aspektima kulture sećanja, radu udruženja Jadovno ’41, nedostatku odgovarajuće državne politike u vezi sa negovanjem sećanja na srpske žrtve i o drugim temama.

Prema njegovim rečima, jasan je nedostatak adekvatnog Muzeja žrtava genocida sa muzejskim delom i odgovarajućeg memorijala. Pored toga nije jasna vizija države i društva kako bi trebalo obeležiti Staro Sajmište i čemu posvetiti budući memorijalni kompleks.

Na kraju može se samo zahvaliti organizatoru što je upriličio jedan ovakav događaj. Predavanja su bila veoma sadržajna i čak i poznavaoci teme mogli su da čuju ponešto novo. Ono što je ipak od posebnog značaja je što je mlađoj publici, mahom studentima Beogradskog univerziteta, prezentovana jedna ovako važna tema i što su imali prilike da se upoznaju sa jednom organizacijom (i ljudima koji stoje iza nje) koja ulaže znatne napore da se sećanje na stradanje srpskog naroda očuva. Nadamo se da će se nastaviti organizovanje sličnih dešavanja kao i da interesovanje za jednu ovakvu temu neće iščeznuti po okončanju jesenjeg semestra ove školske godine.

Fotografije: Asocijacija studenata Fakulteta bezbednosti Beograd

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Na područjima današnje Hrvatske i BiH izvršen je genocid

PREDAVANjE O STRADALNICIMA U STAROM BRODU …

Na područjima današnje Hrvatske i BiH izvršen je genocid …

Dušan J. Bastašić: Treba nam novo Načertanije | Jadovno 1941.

Dušan Bastašić: Suočavanje sa istinom vodi do pomirenja …