Лука Вукадиновић: Блокада ума

Блокада ума

У очима вам видим да сте слијепи, обузела мржња пучину луду, пучина се страхом кити, црна мисли да је вријеме мирно.

Језиво море модерног тока удави људске сулуде жеље, воле људи то што виде, само што виђено никако да схвате.

Јефтинога ропства звуци, бију стару нашу душу, изгубљени и очајни оће нову бољу кућу.

Сиромашан и понижен добио је шансу да крвавим трагом отпочне своје будуће дане.

Младом листу најави се жеља да је вријеме да се крошња зачне.

Зелена трава радује се сунцу док је вода кваси низ образе њене, само травка зелена и мала покошена бива прије јутра новог дана.

Није много несреће, мало је среће и превише невјере.

Слаба вајда од младости, млад је старог научио да се стари младог држи, да га слуша шта му каже.

Увенули, отровани, снаге пуни док су мали, понижени, прегажени и од себе проћерани.

Очи кажу лажу сваку, само очи намучене ситним гласом књигу пишу.

Знао је да није знао и да неће сазнати али није знао да кад сазна поново неће знати и поново неће заспати, поново и поново неће себе упознати.

Крвца липти низ образе, отпочело вријеме мира, мирна савјест броји дане до свршетка мирне смрти.

Ја и поново ја и сви ми па и они и браћа наша и родитељи наши страх смо нашли у колијевци, са страхом се првим борим ал страхови и сјећања крију лице од мермера.

Разиграна наша воља гази лако и полетно, разуздана наша двојка сама себи тражи жртву.

Моја браћа измучена једну причу само зборе, моје очи плачу прошлост, моје очи дане броје.

У даљини прошлих дана гори искра новог доба, ново вријеме судбу носи, нова нада зло доноси.

Далеко је сунце, далеко слобода, доба ропства омчу стеже, ново доба људе једе.

Андрак алави гозбу спрема, наше стазе њему воде, наше стазе лакоходне аспидине жвале мељу.

Аратоси нови дошли ситну рају разиграли, гладна раја стомак пуни, црна раја игру игра.

Чојек салауку трпи, чојек своје гладне дане у небеса испошћава.

Абгаре и бестиднице без раше се наге носе оне своје тупе главе ради лоше вајде носе.

Мјесец грије земљу ову нови абер пучина је чула, нову муку и олују зове раје измучена.

Каине помиње те земља, сад је лакша сад је гора.

Сви солдати у короте стоје у ленцуне дочекују живе. Тамо живи диве се мртвима.

А касабу обузела зебња у редове за срамоту чувала је мајка сина.

Два лика у човјека, поклаше се у човјеку.

Нови човјек слијеп и глув, луд и жељан адског воћа он хули док говори он сатире своје дане.

Мађија се нова дигла да похара сићу грдну, сића чезне и страхује беспомоћна чека вече.

У данима нових дана, нови крици јутра буде, нови људи изгубљени у кругове пакла крећу.

Настран ловац лови жртву, доступан му сваки мерак, лови ловац непокорне, руке му огрезле у крв.

Дозвали сте тешке дане и дебеле гладне јаде, одрекли се мучеништва дочекали губулишта.

Ено зрака из облака, ено свијетло мрак пробуди, ено мала група људи на кољена чека цара.

Покољ поче, гроб се диже проходаше прошли људи, потресе се силна гора, страх дозива опет цара.

Лукавога сви гледаше, слуге њине са царом свијета прогута земља и огњена стријела.

Ево дана стаду сина, ево сина оца стада, ево оца првог сина, ево дан последњи и ево љубав прва.

Ево синова са сином првог оца у небеском царству са осталом браћом.

Аутор: Лука Вукадиновић

Од истог аутора:

Лука Вукадиновић: Били су само дјеца | Јадовно 1941.

Лука Вукадиновић: Србин и Косово | Јадовно 1941.