Лордан Зафрановић: Чуди ме да „Тестамент“ не занима Србију

Режисер о одласку из Хрватске и животу у Прагу, филму о Јасеновцу, Фрањи Туђману…

Једна од значајних личности југословенског црног таласа, режисер Лордан Зафрановић дочекао нас је у „Славији“. Та најчувенија кафана у Прагу налази се прекопута Народног позоришта, тик уз обалу Влтаве и недалеко од Карловог моста. Смештена је у приземљу чувене Прашке филмске академије на којој је наш саговорник дипломирао 1971. године у класи оскаровца Елмара Клоса.

Творац филмова „Окупација у 26 слика“, „Вечерња звона“, „Пад Италије“, „Крв и пепео Јасеновца“, као и многих других, скоро 25 година живи и ради у престоници Чешке.

– Професор Клос често је нама студентима у „Славији“ држао предавања – говори на почетку интервјуа за „ТВ новости“ Лордан Зафрановић. – Тако да ова кафана за мене има посебан значај.

* Рођени сте 1944. године, и због рата сте као дете избегли са Шолте. И данас имате статус избеглице. Мислите ли да је то судбина?

– Никада нисам размишљао на тај начин. Рат све измеша, разори. Настају драме, покрети, и појединачни и масовни. Исто се догађа и данас са Сиријом или афричким делом Медитерана. Поново ме је избеглиштво захватило деведесетих година, када је почео тај грозни рат.

* Зашто сте отишли из Хрватске?

– Нисам имао велику дилему. Радио сам филм „Тестамент“, а било га је немогуће завршити тада у Загребу. То је филм о усташкој назависној држави, а поводом суђења Андрији Артуковићу, ондашњем министру. Он је потписивао законе којима је било дозвољено отварати логоре смрти. У њима су хиљаде и хиљаде људи, ни криви ни дужни, завршили на стратишту и на грозне начине су убијани. „Тестамент“ ме је понукао да покупим негативе, и напустио сам Хрватску преко Словеније. У Хрватској је већ почела потера за негативима. После десетак дана све смо пребацили у Клагенфурт, затим у Беч, па у Париз. Тамо сам покушао да завршим филм. Међутим, није било могуће, па сам отишао у Праг где сам са колегама и пријатељима довршио „Тестамент“ 1993. године. У Чешкој је добио награду Литерарног фонда као најбољи документарац те године. Приказан је на Бијеналу у Бечу, на Берлиналу, у Лос Анђелесу у „Визенталовом центру“, у Минхену, Ваљадолиду, Москви.

* „Тестамент“ је био на фестивалима, али никада није приказан јавно. Зашто?

– Приказивао сам га мимо конкуренције, у посебном програму. Он још није јавно приказан у Хрватској, мада је највише намењен хрватској публици. Иако је ондашња ТВ Загреб била копродуцент, па га могу приказати без накнада, то се никада није десило. Занимљиво је и то што га ниједна телевизијска кућа у Србији није емитовала. Као да су Срби и Хрвати у неком договору. Приказан је у БиХ, Словенији, Македонији, и у Хрватској на неким интимнијим филмским догађајима. Надам се ће га и српска публика гледати.

* „Крв и пепео Јасеновца“ снимили сте још 1983. године. Тај филм је можда „крив“ за ваш статус избеглице.

– Било је ту полемике са Туђманом око Јасеновца. Он ме је напао да сам у филм ставио цифру од 700.000 жртава са тог стратишта. Међутим, нисам баратао бројевима. Уосталом, они и нису важни, битни су злочини. Назвао сам Туђмана историчарем аматером, јер један политичар би требало најпре да погледа филм, види да тог податка нема, па да онда о томе прича, а не да говори напамет. Полемика је зашла у оквире политике, па ме је он у својој књизи „Беспућа збиље“, а она је била врста библије у време рата и национализма, назвао издајником хрватског народа. Страдали су мој отац и мајка, комшије су се окренуле против њих, мој син није могао да упише академију. Име ми је било сатанизовано, и био сам у животној опасности, тако да је избеглиштво било нужно.

ДАХОМ СУ МЕ ОДРЖАЛИ У ЖИВОТУ

* ДА ли у сценама порођаја у пећини, у филму „Пад Италије“ има нечега из ваше прошлости?
– Родио сам се пред крај рата. Немци су окупирали острва, а како је била много јака зима, становништво се повукло у пољске камене кућице. Превремено сам рођен, а мајка ми је причала да су моја баба и тетке, и још неке жене, ноћима хукале у мене. Топлим ваздухом из плућа покушавале су да ме загреју и одрже у животу. „Пад Италије“ је лично искуство. Имао сам привилегију да цео филм радим у родном месту. Зато има момената из моје, али и прошлости моје фамилије.

* Многи вас сматрају Југословеном. Да ли се и ви тако осећате?

– Рођен сам у Југославији, као и моји преци, ту сам стварао. Са распадом државе, распала се и моја публика. Али и даље је то моја територија, језик, корени, публика и до краја живота ће бити тако. Кад пређем границу Словеније, осећам да сам стигао кући. Нико ми не може одузети нити то огромно подручје бивше Југославије, нити Хрватску. Ја сам и Хрват и Југословен. Тачније, ја сам Далматинац. Саткан сам од Далмације, цела моја каријера црпљена је из тог појаса уз море, а који се фантастично зове Далмација.

* Шта се дешава са вашим филмом „Карузо“?

– То је раскошна реконструкција Сплита, пред сам Други светски рат, тачније пред улазак Италијана фашиста у Сплит. Тема је легенда која се преноси са колена на колено. Од државног фонда Чешке добили смо новац за почетак, али Хрватска није реаговала на то, јер сам тамо још црвена крпа. Започели смо припреме. Преговарамо са Денијем де Витом да игра Каруза. Желим да направим филм који ће бити смех са сузама, све оно што Далмација јесте. Суровија од Италије, поетскија од Шпаније, али аутентична.

* У данашње време када је и порнографија на сваком кораку, сцене секса из ваших филмова и даље шокрију. Која је тајна?

– Радио сам са респектабилном екипом стваралаца. Писци Мирко Ковач, Данило Киш, естетичар Ранко Мунитић… Ја сам само њихове сјајне енергије и књижевна искуства претакао у филм. Вероватно је тајна у томе. У реалном животу.

* Сматрате ли да је филм нека врста илузије?

– Имали смо илузију, али другачију. Илузију да можемо криком против рата, насиља. Мислили смо да је филм утицајнији, али смо и страховали да ће се зло поновити. А кад се поновило, изгубио сам илузију да филм може нешто да промени.

* Да ли сте некада помишљали да одустанете?

– После „Тестамента“ сам хтео да се вратим сликарству, јер сам то студирао пре Филмске академије. Покушао сам да вратим сликарску технику, али то је било немогуће. Онда ми је у Паризу у руке дошао роман „Острво Балкан“ Видосава Стевановића, који је такође био избеглица, али од друге врсте национализма – Милошевићевог. Тада сам знао да морам да снимим филм према овој књизи. Нашли смо продуцента који је финансирао сценарио, кренули смо у реализацију, али филм је пао… Жао ми је због тога, јер би он био нови поглед на последњи балкански рат, али и нова нада. Недавно је било речи о обнављању филма, па чекам да видим шта ће са тим бити.

Аутор: Јована ВУКАШИНОВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Погледајте ФИЛМ – НДХ: Страх, понор, мук

Вече у Студеници – Крв и пепео Јасеновца (видео) | Јадовно 1941.

СТAНИЋ :Већ 9 година снимам филм о Јасеновцу, а нико ни …