LOGORSKA ISTORIJA SRBA – SVETI VUKAŠIN JASENOVAČKI I SARAJEVSKI ĐURĐEVDANSKI TEFERIČ 1942.

Žarko Vidović: Danas mi je, na Liturgiji, u Hramu Svetoga Save, oživelo sećanje i na moj transport, i dolazak u logor Jasenovac.

Evo dana koji nam je dao Bog: u Arhijerejskoj sabornoj Liturgiji, u Hramu Svetoga Save na Vračaru, na dan Svetog apostola i evangeliste Jovana 2000. godine, Duh Sveti kroz usta Crkve – liturgijske zajednice naroda sa Vaskrslim Hristom – proslavlja imena srpskih Mučenika i Svetitelja, Svedoka Hristovih, među njima i Svetog Vukašina iz Klepaca i Sarajeva, Svetog Vukašina Jasenovačkog.

Bio je iz hercegovačkog roda Mandrapa koji je svoju granu imao i u Sarajevu: stara ugledna kuća u ulici Miloša Obilića, na Piruši. (Zbog suviše vidnih i svežih tragova NDH, i ustaškog terora prema Srbima i Jevrejima, ni vlasti tito-komunizma* se nisu 1945. usuđivale da menjaju predratne, srpske nazive ulica, trgova i mesta, tako da su oni ostali isti sve do 1992–1995. Tako su i Obala Vojvode Stepe, Bulevar Vojvode Putnika, Nemanjina ulica, Ulica Miloša Obilića u kojoj je bila kuća porodice Mandrapa, dočekali etnički rat potpiren još 1939, davanjem Hrvatima posebnih teritorijalnih prava u Kraljevini Jugoslaviji.)

Mandrape su bili bogata stara trgovačka porodica u Sarajevu. Bili su dobrotvori i čuvari imanja i same crkve Svetih Arhangela Mihaila i Gavrila, takozvane. ‘‘Stare srpske pravoslavne crkve’‘ iz 15. veka, najstarijeg zdanja u Sarajevu. Sinovi starog Čiča-Đorđa Mandrape, Čedo i Dobro (Dobrilo), prvi star oko 25 godina, a drugi oko 20, bili su već od aprila-maja 1941. u vezi sa ‘‘šumom’‘, to jest oružanim jedinicama JVO (Jugoslovenske vojske u Otadžbini) – odredima koji su branili srpska sela i zbegove od ustaškog zuluma i genocida koji je počeo već maja 1941, nedaleko od Sarajeva. No obojica su stradali u Jasenovcu, gde i njihov stric, Sveti Vukašin. A do godina 1970-ih preživeli su sin Bogdo (Bogdan, težak invalid) i kći Slavka, učiteljica. Njezin sin, a unuk Đorđa Mandrape, oko 1980. bio je bibliotekar u ‘‘Vijećnici’‘ – Narodnoj (univerzitetskoj) biblioteci, koja će 1994, na snimcima gotovo svih svetskih TV stanica, biti prikazivana kao ‘‘objekt gađan srpskim granatama sa Trebevića’‘, iako je zapravo je stradala u požaru podmetnutom da bi se uništila silna dokumentacija o prošlosti Sarajeva, i zajedničkom životu sve četiri verske zajednice – pravoslavne, muslimanske, katoličke i jevrejske.

Sama kuća Mandrapa u Miloša Obilića ulici, reprezentativan primer građanske arhitekture 18. i 19. veka, sličila je Manakovoj kući u Beogradu ili zgradi u kojoj je sada kafana Znak pitanja, kod Saborne crkve u Beogradu, i kao istorijski spomenik etničke kulture bila predviđena za državnu zaštitu.

U toj kući živeo je i oko trgovine, u ‘‘magazama’‘ (magacinima trgovačkim), radio i Vukašin Mandrapa, cenjen kao revnostan čuvar imovine i Srpske pravoslavne crkve na Baščaršiji – što je još jedan razlog da taj Hram i celo Srpsko Sarajevo slugu Hristovog i Arhangelovog, Svetoga Vukašina, slave kao svoga službenika i zaštitnika. S njim su i Čedo i Dobro, a i ostali članovi kuće Mandrapa služili u Staroj crkvi kao čteci i pojci u horu. Neka Bog i danas dâ da taj Hram i Srpsko Sarajevo štiti ikona i vera Svetoga Vukašina Jasenovačkog, Klepačkog, Hercegovačkog, Sarajevskog, Srpskog i Svepravoslavnog! Njegov poslednji duševni izraz bio je Hristov mir, a poslednji pokret ‘‘Krst od tri prsta’‘, te mu je krvnik upravo zato zasekao i ruku – da bi, poražen, bacio nož i, još za života, pao u večni mrak. Neka taj Krsni znak Svetog Vukašina Jasenovačkog lebdi nad napaćenim ovim narodom kao blagoslov i mir Vukašinov, mir Hristov. Jer samo ‘‘u ovome znaku ćeš pobediti!’‘. In hoc signo vinces!

Zavera ćutanja

Sveti je u Sarajevu ostao negde do juna a možda i jula 1941, kada se i mnogi drugi ugledni srpski građani sklanjaju – ko u Srbiju, ko ‘‘u šumu’‘. Sveti Vukašin je izabrao ‘‘šumu’‘, to jest Hercegovinu, svoje rodno selo Klepce kod Čapljine. U partizane nije mogao jer njih tamo još nije ni bilo. Od tada o Svetome ni njegovi rođaci Mandrape u Sarajevu ne znaju ništa. Prve vesti o njegovom mučeništvu, i veličini kao Hristova svedoka, stižu u Sarajevo tek posle rata, i to ne samo od dr Nedeljka Neđe Zeca*. A doktor Zec je vest doneo upravo u kuću preživelih članova porodice Mandrapa, Bogdanu i Slavki, kad im je 1947. došao na Nikolje (Svetoga Nikolu), njihovu krsnu slavu.

Tako se za Svetoga znalo već 1947, i to ne samo u Sarajevu, nego i Mostaru i Čapljini. Čitava porodica i rod Mandrapa smatrani su mučeničkim, te se pod utiskom teških zločina NDH nad Srbima i Jevrejima ni sama titovska policija Sarajeva nije usuđivala da ih dira. Ali se o Svetome nije govorilo javno, kao ni o samom Jasenovcu – neprebolnoj rani hiljada sarajevskih porodica i čitave Bosne i Hercegovine. Neposredno posle rata sastali su se, naime, u Sarajevu preživeli logoraši Jasenovca – jasenovački ‘‘zanatlije’‘, u izdvojenom delu logora držani da obavljaju zanatske poslove za obližnji ustaški garnizon, te stoga pošteđeni i hranjeni sve vreme svoga robovanja, ili zatočenici koji su imali sreće da ih od ustaša preuzmu Nemci. Takvi su zapravo samo prošli kroz Jasenovac na putu za Nemačku, ili bili zamenjeni za ustaše zarobljene od četnika (JVO) ili partizana. Namera preživelih logoraša bila je da zajednički zapišu sećanja na Jasenovac i utvrde, koliko mogu, činjenice o tamošnjem stradanju njihovih pobijenih sapatnika. Tim sastancima obavezno je prisustvovala Udba ((UDB – Uprave državne bezbednosti), koja i u SR Jugoslaviji slavi 13. maj 1943. kao dan svog osnivanja). Tako su podaci i vesti o Jasenovcu mogli sa sastanka zatočenika da prođu u javnost samo uz njeno dopuštenje. A kako Broz nikad nije pominjao, niti odobravao da se pominje Jasenovac, to je i njegova politička policija gušila svaki glas o tom gubilištu. No uprkos svega, o Svetom Vukašinu je znao i govorio čak i musliman Zaim Topčić, logoraš-zanatlija koji je postao književnik posle rata, i urednik na Radio-Sarajevu.

Ali je zvaničan državni – i ‘‘državotvorni’‘ – stav ostao ćutanje, pa i o Starcu Vukašinu. Ćutanje o njemu bilo je što i ćutanje o Jasenovcu, i još više: ideološki obavezno i nametnuto ćutanje o istinskoj srpskoj istoriji! Ne smatrati Jasenovac ‘‘prirodnom, logičnom, čak pravednom osvetom za srpski teror u monarho-fašističkoj Jugoslaviji’‘ predstavljalo je teško kršenje vladajućeg stava – kome su, u okviru ‘‘pravilnog shvatanja istorije’‘, političku i ideološku potporu pružali upravo srpski komunisti. Jer, ‘‘bratstvo i jedinstvo’‘ je baš od Srba i srpskih komunista tražilo takvu ‘‘samokritiku’‘, i takvu ‘‘istorijsku svest’‘.

Transport za Jasenovac

Danas mi je, na Liturgiji, u Hramu Svetoga Save, oživelo sećanje i na moj transport, i dolazak u logor Jasenovac.

Dana 6. maja 1942, ustaška policija Nezavisne Države Hrvatske priredila je u Sarajevu Srbima ‘’ustaški đurđevdanski uranak: besplatan prevoz na teferič‘’ – u Jasenovac. Na tramvajskoj a ujedno i željezničkoj pruzi pored Miljacke – na Obali od Baščaršije i ‘‘Gradske vijećnice’‘ (posleratne Biblioteke i Arhiva) pa sve do Elektrocentrale – bila je naime postavljena duga kompozicija teretnih vagona, za transport zatvorenika do Jasenovca. (Pošto su tramvajske šine bile iste širine kao i željeznička uskotračna pruga, voz iz Broda mogao ući u grad, obići ga krugom od Baščaršije i onda se obalom pored Miljacke vratiti u željezničku stanicu, pa za Mostar, ili natrag za Brod.)

Izveli su nas iz zatvorskih ćelija i okolnih kasarni ujutro oko četiri sata, pred samo svanuće: na uranak, ali ne Đurđevdanski – mada je tada u vozu pevana, čak i spevana, tužna sarajevska pesma Ćurđevdan je koju će, između mnogih, i Goran Bregović divno obraditi*.

Tu kompoziciju teretnih vagona vukle su ili gurale tri lokomotive. A ka njoj su silazile, da budu ukrcane, kolone zatvorenika iz Jajce-kasarne na brdu iznad Bembaše i Nevjestine mahale, iz Gradskog zatvora iza Gradske Vijećnice kod Baš-čaršije, iz zatvora Beledije, Ćemaluše, Centralnog zatvora (’‘Sudskog’‘, austrougarskog), iz kasarne Vojvode Stepe (do NDH, kasarne ispod Bistrika, na Trgu 6. novembra, čiji je naziv obeležavao dan ulaska srpske vojske u Sarajevo, 1918). No nekih pet stotina metara pošto je krenuo, voz se zaustavio da bi i prednji deo kompozicije primio zatvorenike iz kasarne Kralja Petra Prvog, u Novom Sarajevu. (Godine 1941, ta je služila kao sabiralište za Jevreje i njihove porodice, odakle su ih transportovali na stratišta, pa smo mi preživeli logoraši pokušavali da od JNA dobijemo dozvolu da to označimo nekom spomen-pločom. Nažalost, naš bojažljiv predlog komanda ‘‘oslobodilačke’‘ armije grubo je odbila. Posle 1945. to je, naime, postala Pešadijska škola i Kasarna Maršala Tita!)

Tako se u toj kompoziciji teretnih vagona 6. maja 1942. našlo oko tri hiljade zatvorenika: mladih ljudi ‘‘vojno sposobnih’‘ – ali i ‘‘dobrih’‘, nažalost, i za Jasenovac. Među njima, a to ću saznati u Sarajevu tek posle rata, bilo je i uglednih domaćina pohapšenih zajedno sa sinovima: Mandrapa, Košaraca, Mostarica, Kovačevića, Ćorovića, Konjevića, Stojanovića, Vapagića, Subotića, Pandyrević, Rubinića, svih iz sarajevskog srpskog kvarta Piruše, pa Jovanovića, Ilića, Bogdanovića sa Kovača, na prilazu Jajce-kasarni. Ali bilo je i muslimana, zatvorenih jer su se zauzimali za Srbe ili izjasnili kao Srbi: mladi mostarski pravnici, diplomci beogradskog fakulteta, kao Adil Grebo, Ismet Pašić, Šefkija Kapić, Mugdim Mehmedagić, pa i književnik Zija Dizdarević – svi iz Beledije, ćelije broj 4, istog broja kao i moja u Gradskom zatvoru. Mostarski muslimani su zatvoreni i što su bili protiv Sporazuma Cvetković-Maček, kojim je 1939. Mostar priključen Banovini Hrvatskoj. To će ih ‘‘srbovanje’‘ sve koštati glave.

Na teretnim vagonima u koje su nas ukrcavali, pamtim, još su bile ćirilicom i latinicom ispisane stare oznake ‘‘JDŽ’‘ (Jugoslovenske državne železnice) i natpis ‘‘sedam konja (ili) četrdeset vojnika’‘ – koliko, za nuždu, može najviše da stane u jedan vagon. Nas su međutim trpali i po dve stotine u jedan! A vazduha samo kroz četiri mala, rešetkasta otvora, visoko pod krovom u uglovima vagona. Doduše ti vagoni su, kao ‘‘četvrta klasa’‘ voza, bili namenjeni seljacima koji su išli ‘‘na pazar’‘, ali smo i mi đaci često njima putovali, ‘‘na izlet’‘. Tada su ‘‘šiber-vrata’‘ na sredini, na obema stranama stajala širom otvorena.

Nije bilo klupa, sedelo se na podu, ali je po pet-šest nas sedelo u njihovom otvoru, na ivici vagona, pevajući i ‘‘tamburajući nogama’‘ dok je ‘‘ćira’‘ išao tako lagano da smo ponekad mogli iskočiti iz njega, ubrati poneku šljivu pored pruge, i vratiti se na mesta. A na Đurđevdan 1942, ne znajući za Jasenovac – kao nažalost ni mnogi drugi Srbi ni tada ni potom, u raznim Jugoslavijama – misleći da se rastajemo od zavičaja samo privremeno, sabijeni u vagon da bi nas transportovali za Nemačku kao zarobljenike, pored još otvorenih vrata smo zapevali:

‘‘S one strane Jajca, gajtan trava raste
Po njoj pasu ovce, čuvalo ih momče.
Mlado momče plače, još tužnije pjeva
Svaka tuđa zemlja, tuga je golema!’‘

‘‘A Đurđevdan je!’‘ zapevali smo, da ohrabrimo i obodrimo saputnike paralisane od straha i neizvesnosti. Ali, pred sam polazak voza, ustaše naglo i s treskom zatvoriše naša šiber-vrata i čusmo ih kako na njih stavljaju lance i polugu, zakatančivši ih: ‘‘E, sad pjevajte koliko vam je volja!’‘ Nađosmo se zbijeni, bez vazduha i u mraku. Nije bilo ni vode. Sve potrebe, i one nesavladive, redovne, jutarnje, koje u onoj trci i gurnjavi jutros niko nije stigao da obavi u zatvorskoj ćeliji, u ‘‘škaf’‘, obavljane su stojeći, jer smo bili tako sabijeni da niko nije mogao ni da se okrene, ni ruku da pokrene, a kamoli da se raskopča ili da sedne. Dečaci su najpre plakali, a onda padali u nesvest. Zapravo, ne može se reći da su ‘‘padali’‘, pošto su i onesvešćeni stajali uspravno, stisnuti između ostalih. I tako puna dva dana, do Broda, gde smo stigli tek uveče, 7. maja.

Tu je bila prelazna stanica: vagoni normalnog koloseka bili su priterani naporedo uz naše, uskog, te je trebalo preći u njih. Čujemo kako se otvaraju vrata na vagonima naše kompozicije i viku: ‘‘Ispadaj, brzo!’‘ I, udarce! Otvoriše se, najzad, vrata i na našem vagonu. I tu će se dogoditi nešto što će se ponoviti i kad budemo izlazili iz vagona širokog koloseka, u stanici Jasenovac. Iskačemo, a iza nas i pored nas padaju beživotna ljudska tela, kao klade! Nismo ni znali da su mrtvi dok su stajali ne mogavši da padnu, smoždeni, slomljeni, udavljeni nama i jedni drugima! A onda su nas u transport za Jasenovac iz po dva mala sarajevska vagona sabijali u jedan jasenovački, normalni. Isti mrak, ista zbijenost, isti nedostatak vazduha kao i od Sarajeva do Broda. Zato smo stanicu Jasenovac, čekajući da se otvore vrata na sredini vagona, dočekali kao kraj muka i spas!

Ali kad u stanici otvoriše vrata, pred vagonima ugledasmo ustaše. Bilo je to 8. maja 1942. na Markov-dan. Pitaju: ‘‘Jeste li dobro putovali? Ima li ko da je gladan ili žedan?’‘ Javi se, jedva živ, plačnim glasom, jedan dečak od šesnaestak godina. Ustaša naređuje, pre nego je komandovano izlaženje u stroj: ‘‘Pustite ga na vrata!’‘ A onda oštro viče dečaku: ‘‘Zini!’‘, pa mu nabacuje šljunak i grumenje zemlje i naređuje da ih hvata ustima: ‘‘Ovo će vam biti četnička gibira!’‘ (sledovanje). Tako, dok nije naređeno: ‘‘Ispadaj!’‘, i pokret. Sa stanice ka glavnom, prijemnom logoru (delu ogromnog sistema logora nazvanih skupnim imenom ‘‘Jasenovac’‘), posrćemo trkom, pod udarcima kundaka. Ko ostane na nogama živeće – do logora. Ko padne, dotuku ga – kundacima, ili metkom.

A pred prijemnim logorom iznenađenje koje se dešavalo retko kojem transportu, ali nama 8. maja 1942, na Markov-dan, ipak jeste. Čekaju Nemci! Organizacija Tot, radna služba Rajha. Prihvataju ‘‘totovci’‘ svež transport – ranije dopremljeni logoraši budući već iscrpljeni i na samrti. U Jasenovcu se naime umire od iznurenosti, gladi, žeđi, bolesti, pošto ljudi kad uđu u logor ne dobijaju ni hranu, ni vodu, spavaju pod vedrim nebom na kiši i mrazu, na zemlji ispod koje voda ‘‘vrišti’‘ pod nogama. Na tih nekoliko kvadratnih kilometara močvarne ledine pored logoraši rade, dok mogu, isključivo ‘‘grobarske poslove’‘. Doduše, u blizini su i barake, ali samo za zanatlije – svejedno da li su oni Srbi, Jevreji, Muslimani ili Hrvati! Ti ‘‘povlašćenici’‘ žive i rade pod krovom, redovno dobijaju hranu, njihovi proizvodi i usluge budući neophodni ustaškom garnizonu i domobranima. Među njima i stručnjacima nalazi se i doktor Zec, pa i neki sarajevski Jevreji, vešti majstori.

To je značajan činilac čuvenog ‘‘Proboja’‘, aprila 1945, o kojem, iz posebnih ideoloških razloga, ni dan danas, pa ni na RTV Beograd, zvanični ‘‘istoričari’‘ ne otkrivaju punu i pravu istinu. Jer Proboj iz Jasenovca izvršili su zanatlije, pošto su samo oni imali snage da ga preduzmu. Shvatali su da im je to jedini spas, saznavši preko svoga tajno montiranog i skrivenog radija za naredbu da budu poubijani, kao jedini preživeli svedoci Jasenovca. (Delove za taj radio nabavili su kad su pod stražom slati u Zagreb po materijal za svoj posao.) Oni su bili spremni da svedoče o Jasenovcu, pred javnošću našom i svetskom. Ali to nije odgovaralo Brozu, te su istražne komisije čekale sve do danas, valjda da svi svedoci poumiru.

Tako je od nas oko tri hiljade – koliko je krenulo iz Sarajeva (sračunato na osnovu broja vagona kompozicije) do samog logora stiglo oko dve hiljade: svaki treći je usput stradao, kao i pri svim transportima i kolonama za Jasenovac. Nemci ‘‘totovci’‘ nas postrojavaju u nekoliko redova na velikom ‘‘zborištu’‘ ispred ulaza u glavni, prijemni logor, u stroj dug oko dvesta metara. Stojimo u stavu ‘‘mirno’‘ (’‘pozor!’‘ na ustaškom). Iza svakog reda, nama iza leđa, idu zadrigli ‘‘totovci’‘ i teškom čizmom udaraju svakog postrojenog logoraša pod koleno. Ko poklekne ili padne, ne sme da ustane. Ko ostane na nogama, mora trkom na drugu stranu – među odabrane, snažne, sposobne za teške radove u Nemačkoj (a zapravo Norveškoj, severno od Polarnog kruga). Oni koji su pokleknuli i sede na zemlji, idu u logor, osuđeni na lagano ali sigurno umiranje – osim ako baš tih dana ne bude ‘‘nastup’‘, kada će ih ustaše poubijati maljem ili nožem.

Rastanak u Jasenovcu

Mi koji smo izdržali ‘‘totovsku’‘ probu i pregled, nas nekoliko stotina, izdvojeni smo u poseban ugao logora, pod upravom totovaca-Nemaca koji s vremena na vreme dolaze i uzimaju radnu snagu za Nemačku. U tome posebnom delu logora su i barake. Tako su i nas smestili u njih, odvojene žicom od ostalog logorskog kompleksa duž nasipa Save – ogromne, nepregledne ledine velike kao prostor od Slavije do Kalemegdana, pa dole do Dunava. Između našeg, ‘‘totovskog’‘ logora i glavnog – samrtničkog, mučeničkog, ograđenog posebnom bodljikavom žicom u dva reda – brisani je prostor, sa trideset metara razmaka od njihove do naše žice. Po toj širini šetaju ili pretrčavaju, kao da nešto ‘‘vežbaju’‘, ustaše. Valjda nadziru da se neko ne bi iz onog logora provukao u naš. Jer, tri puta dnevno mi od Nemaca dobijamo po porciju kuvane, vojničke hrane! Jedemo iz porcija, a naša gladna, osuđena braća stala uz njihovu žicu i gledaju kako mi jedemo, stigli istim transportom s njima. Među njima i poneki rođak, brat, otac, stric. Nemci im dopuštaju da se dovikuju s nama pa se ni ustaše ne protive; raspituju se, mučenici, za poznate ili rođake iz naše grupe, poručuju: ‘‘Ako ikad vidiš moje…’‘ Mašu, pozdravljaju, krste se. Znaju ili osećaju da smo se rastali zauvek.

A to znamo i mi: kad dobijemo porciju okrećemo im leđa ili se krijemo u baraci, da nas ne vide – ili, možda, da ne bismo mi njih gledali? Šta da im kažemo, jedući? Mi čekamo spas: put za Nemačku na koji ćemo 17. maja 1942, u nedelju, krenuti iz Jasenovca, i to u kupeima putničkog voza. Stižemo do Zemuna, pa trkom do ‘‘Sajmišta’‘* na Savi, a odatle – početkom juna, brodom, Dunavom, za Austriju i Nemačku.

Tako smo se rastali od naših u Jasenovcu. Znamo da su tamo ostali Dobro i Čedo Mandrapa. Ne znam gde im je, i da li je s njima stradao i otac Đorđo. Ne znam ni kojim je transportom stigao ili kojim će sledećim, iz Sarajeva, u Jasenovac biti dovežen njegov brat Vukašin Mandrapa, iz Klepaca i Sarajeva. Ne znam ni da li je on zatekao žive sinovce Čedu i Dobru.

Logoraški pogled na srpsku istoriju

Tada smo prvi put – ali i zauvek – shvatili jedno: nevažna je neprijatelju naša podela na četnike i partizane. Tako se delimo mi, dok smo za dušmane svi samo ‘‘logoraši’‘, logoraška nacija! To će nam, svojom odlukom o Srbima 1944*. i 1989–1999, pokazati i naši ratni ‘‘saveznici’‘: da smo za njih narod čiju istoriju obeležava logor – a ne ‘‘ustanci’‘ i ‘‘pobednički ratovi’‘. Zato o povesti Srba – mimo četničkog, partizanskog, ustaničkog, ratničkog ili pobunjeničkog, ali zapravo mitomanskog iskustva i suda – treba saslušati i proučiti iskustvo logoraško, da bismo ga ugradili u našu veru, dušu, u vitalnost zajednice!

To ćemo shvatiti upravo svojim logoraškim doživljajem rata i kad se 1945. budemo, retki preživeli, vratili iz logora i zarobljeništva, u zemlju tobože ‘‘oslobođenu’‘. A vratili smo se opet u logor: doduše mirnodopski, ali takođe neumoljiv! To su nam dosudili Saveznici, kada je Crvena Armija, u dogovoru s njima, 20. oktobra 1944. predala Srbiju sa Beogradom tito-komunizmu. Već tada je Srbija postala logor u kojem su tito-komunisti činili sve da nam ubiju dušu! To jest, da ne gledamo svoju prošlost, kao što jedući u Jasenovcu nismo gledali, ili mogli da izdržimo pogled, na braću koja su ostala s onu stranu žice! A tamo su ostali i Vukašin i Hristos kao ikone obeležene sužanjskim iskustvom, da nas bodre kada smo na dnu naše istorije. Sveti Vukašin iz Klepaca, srž novije srpske istorije, naša je živa vera, Tumač i Zastupnik pred Hristom. S njim nikad ne možemo zaboraviti da je ‘‘Svijet ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj!’‘, te da nas sa ovoga dna ne može podići nikakvo političko rešenje ako nas prethodno ne podigne smirenost vere Svetog Vukašina Jasenovačkog!

‘‘Samo ti, sinko, radi svoj posao!’‘ – veli Sveti Vukašin Mandrapa Jasenovački – a ja se krstim i Hristu obraćam, i za neprijatelja molim da njemu pre svega Bog podari svetu tajnu pokajanja, jer zlo se neće iskoreniti optužbama protiv neprijatelja, nego tek njegovim sopstvenim pokajanjem*…

Napomena: Objavljeno prvi put u časopisu Mitropolije crnogorske Srpske pravoslavne crkve Svetigori br. 99, oktobra 2000.godine.

Žarko Vidović, rođen je 1921. u Tešnju, Bosna i Hercegovina. Dobrovoljac i Aprilskom ratu 1941, predratni skojevac, atletičar, sin visokog policijskog službenika Kraljevine Jugoslavije. Pobegao u Švedsku iz nemačkog logora kod Narvika u okupiranoj Norveškoj. U Švedskoj diplomirao filosofiju i istoriju umetnosti. Po povratku u Jugoslaviju nakon rata, brozovske vlasti su ga uhapsile i pustile tek posle dužeg ‘‘proveravanja’‘. Potom mu je dozvoljeno da doktorira i predaje, prvo na Zagrebačkom sveučilištu, potom na Sarajevskom univerzitetu. Pred početak raspada SFRJ, u saobraćajnoj nesreći ispod Trebevića poginuo mu je jedini sin sa još četvoricom mladih, nacionalno opredeljenih Srba, a jedina ćerka mu je slično stradala u Norveškoj. Dr Žarko Vidović je autor mnogih zapaženih dela iz filosofije srpske istorije, i član hora Crkve Svetog Marka u Beogradu.

NAPOMENE MOMČILA SELIĆA

‘‘Titokomunizam’‘ je izraz koji Žarko Vidović neizostavno koristi opisujući društveni sistem, ideologiju i politički stav i praksu koji su vladali ‘‘ovim prostorima’‘ od ‘‘oslobođenja’‘ Beograda 1944. do pada Ante Markovića. No u svesti i ponašanju i mnogih današnjih uživalaca monopola na političko, društveno i kulturno delanje, ‘‘titokomunizam’‘ je nažalost još živ, oduvek gotovo isključivo budući tehnologija vlasti i političkog samoodržanja na domaćoj i svetskoj sceni.

Svedočenje dr Nedeljka Zeca, logoraškog lekara iz Jasenovca koji je preživeo Proboj, objavljeno je u mnogim publikacijama i sajtovima, kao i u zborniku Predraga Dragića Kijuka Catena Mundi.

Trinaesti maj, dan ustanka Dragoljuba Draže Mihailovića protivu sila Osovine, je jugoslovenska (a potom i ‘‘srpska’‘) tajna, politička policija (isprva zvana Ozna – Odeljenje za zaštitu naroda, pa Udba – Uprava državne bezbednosti, danas Bia – Bezbednosno-informativna agencija) uzela za svoj jubilej verovatno da bi time potrla slavljenje prvobitnog događaja. (Zbog toga istinski Ravnogorci danas obeležavaju 8. maj, Markovdan, kao pravi datum Trećeg srpskog ustanka.)

Pesmu Đurđevdan je Goran Bregović ‘‘teslimio’‘ Romima, kao njihovu bezmalo himnu. ‘‘Ciganizacija’‘ Srba inače nije ništa novo, sećamo se dobro povika sa hrvatskih, ‘‘bošnjačkih’‘ i drugih jugoslovenskih stadiona i igrališta. Da ne postoje svedočanstva kao ovo Žarka Vidovića, i taj doprinos krivotvorenju našega nacionalnog bića ušao bi – ako već nije – u knjige i enciklopedije, doktorske disertacije i slično.

Na kraju, poznajući Žarka Vidovića lično, mimo sveg poštovanja za njegovu ličnost i bezmalo svetačko praštanje i ljubav, njegov poziv na samopokajanje naših dušmana mi nažalost liči na homilije da ‘‘nikad više ne bude’‘ ratova, logora, genocida, gladi i sličnog. Ni rat, međutim, nije ‘‘istorijska pojava’‘ kako tvrde marksisti, već večna pošto mu suštinu ne čini oružani sukob, nego samo neprijateljstvo. Shvatajući nemogućnost ljudskog poimanja Zla, Srbi su svoj stav prema njemu izrazili sa: ‘‘Udri vraga, ne ostav mu traga!’‘

Jasenovačke i druge naše žrtve, naime, tek čekaju osvetu i svoje zasluženo mesto u zvaničnoj istoriografiji našega naroda i države, a oni koji su nam ih naneli neka se sete stare arijske izreke: ‘‘Ko se ne osveti, taj se ne posveti!’‘

Nijedan Srbin, međutim, pod time ne podrazumeva ubijanje bar milion i po Hrvata, koliko su nam staraca, žena, deca i nešto ljudi bojeve dobi oni u prošlom stoleću zverski pobili. Naša osveta, i posvećenje naših nevino pogubljenih mora se ispoljiti našim povratkom na srpsku zemlju koju su okupirali, uz njihovo svođenje na ono što su bili i u Austrougarskoj – tri županije oko Zagreba.

Tek sa takvom Hrvatskom možemo imati koliko-toliko ‘‘normalne’‘ odnose, i to pošto nam ona višedecenijskim, pa ako treba i višestoletnim ponašanjem, ne dokaže da se odriče ‘‘nakana’‘ i metoda svoje sramne, genocidne i mitologizovane ‘‘povijesti’‘.

Izvor: dijaspora