Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

ЛОГОРСКА ИСТОРИЈА СРБА – СВЕТИ ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ И САРАЈЕВСКИ ЂУРЂЕВДАНСКИ ТЕФЕРИЧ 1942.

Датум објаве: четвртак, 26 априла, 2012
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

sveti-vukasin

Жарко Видовић
Ево дана коjи нам jе дао Бог: у Архиjереjскоj саборноj Литургиjи, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светог апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети кроз уста Цркве – литургиjске заjеднице народа са Васкрслим Христом – прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светог Вукашина из Клепаца и Сараjева, Светог Вукашина Јасеновачког.

Био jе из херцеговачког рода Мандрапа коjи jе своjу грану имао и у Сараjеву: стара угледна кућа у улици Милоша Обилића, на Пируши. (Због сувише видних и свежих трагова НДХ, и усташког терора према Србима и Јевреjима, ни власти тито-комунизма* се нису 1945. усуђивале да мењаjу предратне, српске називе улица, тргова и места, тако да су они остали исти све до 1992–1995. Тако су и Обала Воjводе Степе, Булевар Воjводе Путника, Немањина улица, Улица Милоша Обилића у коjоj jе била кућа породице Мандрапа, дочекали етнички рат потпирен jош 1939, давањем Хрватима посебних териториjалних права у Краљевини Југославиjи.)

Мандрапе су били богата стара трговачка породица у Сараjеву. Били су добротвори и чувари имања и саме цркве Светих Архангела Михаила и Гаврила, такозване. ‘‘Старе српске православне цркве’‘ из 15. века, наjстариjег здања у Сараjеву. Синови старог Чича-Ђорђа Мандрапе, Чедо и Добро (Добрило), први стар око 25 година, а други око 20, били су већ од априла-маjа 1941. у вези са ‘‘шумом’‘, то jест оружаним jединицама ЈВО (Југословенске воjске у Отаџбини) – одредима коjи су бранили српска села и збегове од усташког зулума и геноцида коjи jе почео већ маjа 1941, недалеко од Сараjева. Но обоjица су страдали у Јасеновцу, где и њихов стриц, Свети Вукашин. А до година 1970-их преживели су син Богдо (Богдан, тежак инвалид) и кћи Славка, учитељица. Њезин син, а унук Ђорђа Мандрапе, око 1980. био jе библиотекар у ‘‘Виjећници’‘ – Народноj (универзитетскоj) библиотеци, коjа ће 1994, на снимцима готово свих светских ТВ станица, бити приказивана као ‘‘обjект гађан српским гранатама са Требевића’‘, иако jе заправо jе страдала у пожару подметнутом да би се уништила силна документациjа о прошлости Сараjева, и заjедничком животу све четири верске заjеднице – православне, муслиманске, католичке и jевреjске.

Сама кућа Мандрапа у Милоша Обилића улици, репрезентативан пример грађанске архитектуре 18. и 19. века, сличила jе Манаковоj кући у Београду или згради у коjоj jе сада кафана Знак питања, код Саборне цркве у Београду, и као историjски споменик етничке културе била предвиђена за државну заштиту.

У тоj кући живео jе и око трговине, у ‘‘магазама’‘ (магацинима трговачким), радио и Вукашин Мандрапа, цењен као ревностан чувар имовине и Српске православне цркве на Башчаршиjи – што jе jош jедан разлог да таj Храм и цело Српско Сараjево слугу Христовог и Архангеловог, Светога Вукашина, славе као свога службеника и заштитника. С њим су и Чедо и Добро, а и остали чланови куће Мандрапа служили у Староj цркви као чтеци и поjци у хору. Нека Бог и данас дâ да таj Храм и Српско Сараjево штити икона и вера Светога Вукашина Јасеновачког, Клепачког, Херцеговачког, Сараjевског, Српског и Свеправославног! Његов последњи душевни израз био jе Христов мир, а последњи покрет ‘‘Крст од три прста’‘, те му jе крвник управо зато засекао и руку – да би, поражен, бацио нож и, jош за живота, пао у вечни мрак. Нека таj Крсни знак Светог Вукашина Јасеновачког лебди над напаћеним овим народом као благослов и мир Вукашинов, мир Христов. Јер само ‘‘у овоме знаку ћеш победити!’‘. In hoc signo vinces!

Завера ћутања

Свети jе у Сараjеву остао негде до jуна а можда и jула 1941, када се и многи други угледни српски грађани склањаjу – ко у Србиjу, ко ‘‘у шуму’‘. Свети Вукашин jе изабрао ‘‘шуму’‘, то jест Херцеговину, своjе родно село Клепце код Чапљине. У партизане ниjе могао jер њих тамо jош ниjе ни било. Од тада о Светоме ни његови рођаци Мандрапе у Сараjеву не знаjу ништа. Прве вести о његовом мучеништву, и величини као Христова сведока, стижу у Сараjево тек после рата, и то не само од др Недељка Неђе Зеца*. А доктор Зец jе вест донео управо у кућу преживелих чланова породице Мандрапа, Богдану и Славки, кад им jе 1947. дошао на Никоље (Светога Николу), њихову крсну славу.

Тако се за Светога знало већ 1947, и то не само у Сараjеву, него и Мостару и Чапљини. Читава породица и род Мандрапа сматрани су мученичким, те се под утиском тешких злочина НДХ над Србима и Јевреjима ни сама титовска полициjа Сараjева ниjе усуђивала да их дира. Али се о Светоме ниjе говорило jавно, као ни о самом Јасеновцу – непреболноj рани хиљада сараjевских породица и читаве Босне и Херцеговине. Непосредно после рата састали су се, наиме, у Сараjеву преживели логораши Јасеновца – jасеновачки ‘‘занатлиjе’‘, у издвоjеном делу логора држани да обављаjу занатске послове за оближњи усташки гарнизон, те стога поштеђени и храњени све време свога робовања, или заточеници коjи су имали среће да их од усташа преузму Немци. Такви су заправо само прошли кроз Јасеновац на путу за Немачку, или били замењени за усташе заробљене од четника (ЈВО) или партизана. Намера преживелих логораша била jе да заjеднички запишу сећања на Јасеновац и утврде, колико могу, чињенице о тамошњем страдању њихових побиjених сапатника. Тим састанцима обавезно jе присуствовала Удба ((УДБ – Управе државне безбедности), коjа и у СР Југославиjи слави 13. маj 1943.

као дан свог оснивања). Тако су подаци и вести о Јасеновцу могли са састанка заточеника да прођу у jавност само уз њено допуштење. А како Броз никад ниjе помињао, нити одобравао да се помиње Јасеновац, то jе и његова политичка полициjа гушила сваки глас о том губилишту. Но упркос свега, о Светом Вукашину jе знао и говорио чак и муслиман Заим Топчић, логораш-занатлиjа коjи jе постао књижевник после рата, и уредник на Радио-Сараjеву.

Али jе званичан државни – и ‘‘државотворни’‘ – став остао ћутање, па и о Старцу Вукашину. Ћутање о њему било jе што и ћутање о Јасеновцу, и jош више: идеолошки обавезно и наметнуто ћутање о истинскоj српскоj историjи! Не сматрати Јасеновац ‘‘природном, логичном, чак праведном осветом за српски терор у монархо-фашистичкоj Југославиjи’‘ представљало jе тешко кршење владаjућег става – коме су, у оквиру ‘‘правилног схватања историjе’‘, политичку и идеолошку потпору пружали управо српски комунисти. Јер, ‘‘братство и jединство’‘ jе баш од Срба и српских комуниста тражило такву ‘‘самокритику’‘, и такву ‘‘историjску свест’‘.

Транспорт за Јасеновац

Данас ми jе, на Литургиjи, у Храму Светога Саве, оживело сећање и на моj транспорт, и долазак у логор Јасеновац.

Дана 6. маjа 1942, усташка полициjа Независне Државе Хрватске приредила jе у Сараjеву Србима ‘’усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич‘’ – у Јасеновац. На трамваjскоj а уjедно и жељезничкоj прузи поред Миљацке – на Обали од Башчаршиjе и ‘‘Градске виjећнице’‘ (послератне Библиотеке и Архива) па све до Електроцентрале – била jе наиме постављена дуга композициjа теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Пошто су трамваjске шине биле исте ширине као и жељезничка ускотрачна пруга, воз из Брода могао ући у град, обићи га кругом од Башчаршиjе и онда се обалом поред Миљацке вратити у жељезничку станицу, па за Мостар, или натраг за Брод.)

Извели су нас из затворских ћелиjа и околних касарни уjутро око четири сата, пред само свануће: на уранак, али не Ђурђевдански – мада jе тада у возу певана, чак и спевана, тужна сараjевска песма Ћурђевдан jе коjу ће, између многих, и Горан Бреговић дивно обрадити*.

Ту композициjу теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А ка њоj су силазиле, да буду укрцане, колоне затвореника из Јаjце-касарне на брду изнад Бембаше и Невjестине махале, из Градског затвора иза Градске Виjећнице код Баш-чаршиjе, из затвора Беледиjе, Ћемалуше, Централног затвора (’‘Судског’‘, аустроугарског), из касарне Воjводе Степе (до НДХ, касарне испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, чиjи jе назив обележавао дан уласка српске воjске у Сараjево, 1918). Но неких пет стотина метара пошто jе кренуо, воз се зауставио да би и предњи део композициjе примио затворенике из касарне Краља Петра Првог, у Новом Сараjеву. (Године 1941, та jе служила као сабиралиште за Јевреjе и њихове породице, одакле су их транспортовали на стратишта, па смо ми преживели логораши покушавали да од ЈНА добиjемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом. Нажалост, наш боjажљив предлог команда ‘‘ослободилачке’‘ армиjе грубо jе одбила. После 1945. то jе, наиме, постала Пешадиjска школа и Касарна Маршала Тита!)

Тако се у тоj композициjи теретних вагона 6. маjа 1942. нашло окo три хиљаде затвореника: младих људи ‘‘воjно способних’‘ – али и ‘‘добрих’‘, нажалост, и за Јасеновац. Међу њима, а то ћу сазнати у Сараjеву тек после рата, било jе и угледних домаћина похапшених заjедно са синовима: Мандрапа, Кошараца, Мостарица, Ковачевића, Ћоровића, Коњевића, Стоjановића, Вapaгићa, Суботића, Пaндyрeвић, Рубинића, свих из сараjевског српског кварта Пируше, па Јовановића, Илића, Богдановића са Ковача, на прилазу Јаjце-касарни. Али било jе и муслимана, затворених jер су се заузимали за Србе или изjаснили као Срби: млади мостарски правници, дипломци београдског факултета, као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкиjа Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зиjа Диздаревић – сви из Беледиjе, ћелиjе броj 4, истог броjа као и моjа у Градском затвору. Мостарски муслимани су затворени и што су били против Споразума Цветковић-Мачек, коjим jе 1939. Мостар прикључен Бановини Хрватскоj. То ће их ‘‘србовање’‘ све коштати главе.

На теретним вагонима у коjе су нас укрцавали, памтим, jош су биле ћирилицом и латиницом исписане старе ознаке ‘‘ЈДЖ’‘ (Југословенске државне железнице) и натпис ‘‘седам коња (или) четрдесет воjника’‘ – колико, за нужду, може наjвише да стане у jедан вагон. Нас су међутим трпали и по две стотине у jедан! А ваздуха само кроз четири мала, решеткаста отвора, високо под кровом у угловима вагона. Додуше ти вагони су, као ‘‘четврта класа’‘ воза, били намењени сељацима коjи су ишли ‘‘на пазар’‘, али смо и ми ђаци често њима путовали, ‘‘на излет’‘. Тада су ‘‘шибер-врата’‘ на средини, на обема странама стаjала широм отворена.

Ниjе било клупа, седело се на поду, али jе по пет-шест нас седело у њиховом отвору, на ивици вагона, певаjући и ‘‘тамбураjући ногама’‘ док jе ‘‘ћира’‘ ишао тако лагано да смо понекад могли искочити из њега, убрати понеку шљиву поред пруге, и вратити се на места. А на Ђурђевдан 1942, не знаjући за Јасеновац – као нажалост ни многи други Срби ни тада ни потом, у разним Југославиjама – мислећи да се растаjемо од завичаjа само привремено, сабиjени у вагон да би нас транспортовали за Немачку као заробљенике, поред jош отворених врата смо запевали:

‘‘С оне стране Јаjца, гаjтан трава расте
По њоj пасу овце, чувало их момче.
Младо момче плаче, jош тужниjе пjева
Свака туђа земља, туга jе голема!’‘

‘‘А Ђурђев-дан jе!’‘ запевали смо, да охрабримо и ободримо сапутнике паралисане од страха и неизвесности. Али, пред сам полазак воза, усташе нагло и с треском затворише наша шибер-врата и чусмо их како на њих стављаjу ланце и полугу, закатанчивши их: ‘‘Е, сад пjеваjте колико вам jе воља!’‘ Нађосмо се збиjени, без ваздуха и у мраку. Ниjе било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, jутарње, коjе у оноj трци и гурњави jутрос нико ниjе стигао да обави у затворскоj ћелиjи, у ‘‘шкаф’‘, обављане су стоjећи, jер смо били тако сабиjени да нико ниjе могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча или да седне. Дечаци су наjпре плакали, а онда падали у несвест. Заправо, не може се рећи да су ‘‘падали’‘, пошто су и онесвешћени стаjали усправно, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода, где смо стигли тек увече, 7. маjа.

Ту jе била прелазна станица: вагони нормалног колосека били су притерани напоредо уз наше, уског, те jе требало прећи у њих. Чуjемо како се отвараjу врата на вагонима наше композициjе и вику: ‘‘Испадаj, брзо!’‘ И, ударце! Отворише се, наjзад, врата и на нашем вагону. И ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац. Искачемо, а иза нас и поред нас падаjу беживотна људска тела, као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стаjали не могавши да падну, смождени, сломљени, удављени нама и jедни другима! А онда су нас у транспорт за Јасеновац из по два мала сараjевска вагона сабиjали у jедан jасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збиjеност, исти недостатак ваздуха као и од Сараjева до Брoда. Зато смо станицу Јасеновац, чекаjући да се отворе врата на средини вагона, дочекали као краj мука и спас!

Али кад у станици отворише врата, пред вагонима угледасмо усташе. Било jе то 8. маjа 1942. на Марков-дан. Питаjу: ‘‘Јесте ли добро путовали? Има ли ко да jе гладан или жедан?’‘ Јави се, jедва жив, плачним гласом, jедан дечак од шеснаестак година. Усташа наређуjе, пре него jе командовано излажење у строj: ‘‘Пустите га на врата!’‘ А онда оштро виче дечаку: ‘‘Зини!’‘, па му набацуjе шљунак и грумење земље и наређуjе да их хвата устима: ‘‘Ово ће вам бити четничка гибира!’‘ (следовање). Тако, док ниjе наређено: ‘‘Испадаj!’‘, и покрет. Са станице ка главном, приjемном логору (делу огромног система логора названих скупним именом ‘‘Јасеновац’‘), посрћемо трком, под ударцима кундака. Ко остане на ногама живеће – до логора. Ко падне, дотуку га – кундацима, или метком.

А пред приjемним логором изненађење коjе се дешавало ретко коjем транспорту, али нама 8. маjа 1942, на Марков-дан, ипак jесте. Чекаjу Немци! Организациjа Тот, радна служба Раjха. Прихватаjу ‘‘тотовци’‘ свеж транспорт – раниjе допремљени логораши будући већ исцрпљени и на самрти. У Јасеновцу се наиме умире од изнурености, глади, жеђи, болести, пошто људи кад уђу у логор не добиjаjу ни храну, ни воду, спаваjу под ведрим небом на киши и мразу, на земљи испод коjе вода ‘‘вришти’‘ под ногама. На тих неколико квадратних километара мочварне ледине поред логораши раде, док могу, искључиво ‘‘гробарске послове’‘. Додуше, у близини су и бараке, али само за занатлиjе – свеjедно да ли су они Срби, Јевреjи, Муслимани или Хрвати! Ти ‘‘повлашћеници’‘ живе и раде под кровом, редовно добиjаjу храну, њихови производи и услуге будући неопходни усташком гарнизону и домобранима. Међу њима и стручњацима налази се и доктор Зец, па и неки сараjевски Јевреjи, вешти маjстори.

То jе значаjан чинилац чувеног ‘‘Пробоjа’‘, априла 1945, о коjем, из посебних идеолошких разлога, ни дан данас, па ни на РТВ Београд, званични ‘‘историчари’‘ не откриваjу пуну и праву истину. Јер Пробоj из Јасеновца извршили су занатлиjе, пошто су само они имали снаге да га предузму. Схватали су да им jе то jедини спас, сазнавши преко свога таjно монтираног и скривеног радиjа за наредбу да буду поубиjани, као jедини преживели сведоци Јасеновца. (Делове за таj радио набавили су кад су под стражом слати у Загреб по материjал за своj посао.) Они су били спремни да сведоче о Јасеновцу, пред jавношћу нашом и светском. Али то ниjе одговарало Брозу, те су истражне комисиjе чекале све до данас, ваљда да сви сведоци поумиру.

Тако jе од нас око три хиљаде – колико jе кренуло из Сараjева (срачунато на основу броjа вагона композициjе) до самог логора стигло око две хиљаде: сваки трећи jе успут страдао, као и при свим транспортима и колонама за Јасеновац. Немци ‘‘тотовци’‘ нас построjаваjу у неколико редова на великом ‘‘зборишту’‘ испред улаза у главни, приjемни логор, у строj дуг око двеста метара. Стоjимо у ставу ‘‘мирно’‘ (’‘позор!’‘ на усташком). Иза сваког реда, нама иза леђа, иду задригли ‘‘тотовци’‘ и тешком чизмом удараjу сваког построjеног логораша под колено. Ко поклекне или падне, не сме да устане. Ко остане на ногама, мора трком на другу страну – међу одабране, снажне, способне за тешке радове у Немачкоj (а заправо Норвешкоj, северно од Поларног круга). Они коjи су поклекнули и седе на земљи, иду у логор, осуђени на лагано али сигурно умирање – осим ако баш тих дана не буде ‘‘наступ’‘, када ће их усташе поубиjати маљем или ножем.

Растанак у Јасеновцу

Ми коjи смо издржали ‘‘тотовску’‘ пробу и преглед, нас неколико стотина, издвоjени смо у посебан угао логора, под управом тотоваца-Немаца коjи с времена на време долазе и узимаjу радну снагу за Немачку. У томе посебном делу логора су и бараке. Тако су и нас сместили у њих, одвоjене жицом од осталог логорског комплекса дуж насипа Саве – огромне, непрегледне ледине велике као простор од Славиjе до Калемегдана, па доле до Дунава. Између нашег, ‘‘тотовског’‘ логора и главног – самртничког, мученичког, ограђеног посебном бодљикавом жицом у два реда – брисани jе простор, са тридесет метара размака од њихове до наше жице. По тоj ширини шетаjу или претрчаваjу, као да нешто ‘‘вежбаjу’‘, усташе. Ваљда надзиру да се неко не би из оног логора провукао у наш. Јер, три пута дневно ми од Немаца добиjамо по порциjу куване, воjничке хране! Једемо из порциjа, а наша гладна, осуђена браћа стала уз њихову жицу и гледаjу како ми jедемо, стигли истим транспортом с њима. Међу њима и понеки рођак, брат, отац, стриц. Немци им допуштаjу да се довикуjу с нама па се ни усташе не противе; распитуjу се, мученици, за познате или рођаке из наше групе, поручуjу: ‘‘Ако икад видиш моjе…’‘ Машу, поздрављаjу, крсте се. Знаjу или осећаjу да смо се растали заувек.

А то знамо и ми: кад добиjемо порциjу окрећемо им леђа или се криjемо у бараци, да нас не виде – или, можда, да не бисмо ми њих гледали? Шта да им кажемо, jедући? Ми чекамо спас: пут за Немачку на коjи ћемо 17. маjа 1942, у недељу, кренути из Јасеновца, и то у купеима путничког воза. Стижемо до Земуна, па трком до ‘‘Саjмишта’‘* на Сави, а одатле – почетком jуна, бродом, Дунавом, за Аустриjу и Немачку.

Тако смо се растали од наших у Јасеновцу. Знамо да су тамо остали Добро и Чедо Мандрапа. Не знам где им jе, и да ли jе с њима страдао и отац Ђорђо. Не знам ни коjим jе транспортом стигао или коjим ће следећим, из Сараjева, у Јасеновац бити довежен његов брат Вукашин Мандрапа, из Клепаца и Сараjева. Не знам ни да ли jе он затекао живе синовце Чеду и Добру.

Логорашки поглед на српску историjу

Тада смо први пут – али и заувек – схватили jедно: неважна jе неприjатељу наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми, док смо за душмане сви само ‘‘логораши’‘, логорашка нациjа! То ће нам, своjом одлуком о Србима 1944*. и 1989–1999, показати и наши ратни ‘‘савезници’‘: да смо за њих народ чиjу историjу обележава логор – а не ‘‘устанци’‘ и ‘‘победнички ратови’‘. Зато о повести Срба – мимо четничког, партизанског, устаничког, ратничког или побуњеничког, али заправо митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо га уградили у нашу веру, душу, у виталност заjеднице!

То ћемо схватити управо своjим логорашким доживљаjем рата и кад се 1945. будемо, ретки преживели, вратили из логора и заробљеништва, у земљу тобоже ‘‘ослобођену’‘. А вратили смо се опет у логор: додуше мирнодопски, али такође неумољив! То су нам досудили Савезници, када jе Црвена Армиjа, у договору с њима, 20. октобра 1944. предала Србиjу са Београдом тито-комунизму. Већ тада jе Србиjа постала логор у коjем су тито-комунисти чинили све да нам убиjу душу! То jест, да не гледамо своjу прошлост, као што jедући у Јасеновцу нисмо гледали, или могли да издржимо поглед, на браћу коjа су остала с ону страну жице! А тамо су остали и Вукашин и Христос као иконе обележене сужањским искуством, да нас бодре када смо на дну наше историjе. Свети Вукашин из Клепаца, срж новиjе српске историjе, наша jе жива вера, Тумач и Заступник пред Христом. С њим никад не можемо заборавити да jе ‘‘Свиjет оваj тиран тиранину, а камоли души благородноj!’‘, те да нас са овога дна не може подићи никакво политичко решење ако нас претходно не подигне смиреност вере Светог Вукашина Јасеновачког!

‘‘Само ти, синко, ради своj посао!’‘ – вели Свети Вукашин Мандрапа Јасеновачки – а jа се крстим и Христу обраћам, и за неприjатеља молим да њему пре свега Бог подари свету таjну покаjања, jер зло се неће искоренити оптужбама против неприjатеља, него тек његовим сопственим покаjањем*…

Напомена: Обjављено први пут у часопису Митрополиjе црногорске Српске православне цркве Светигори бр. 99, октобра 2000.године.

Жарко Видовић, рођен jе 1921. у Тешњу, Босна и Херцеговина. Добровољац и Априлском рату 1941, предратни скоjевац, атлетичар, син високог полициjског службеника Краљевине Југославиjе. Побегао у Шведску из немачког логора код Нарвика у окупираноj Норвешкоj. У Шведскоj дипломирао философиjу и историjу уметности. По повратку у Југославиjу након рата, брозовске власти су га ухапсиле и пустиле тек после дужег ‘‘проверавања’‘. Потом му jе дозвољено да докторира и предаjе, прво на Загребачком свеучилишту, потом на Сараjевском универзитету. Пред почетак распада СФРЈ, у саобраћаjноj несрећи испод Требевића погинуо му jе jедини син са jош четворицом младих, национално опредељених Срба, а jедина ћерка му jе слично страдала у Норвешкоj. Др Жарко Видовић jе аутор многих запажених дела из философиjе српске историjе, и члан хора Цркве Светог Марка у Београду.

НАПОМЕНE МОМЧИЛА СЕЛИЋА

‘‘Титокомунизам’‘ jе израз коjи Жарко Видовић неизоставно користи описуjући друштвени систем, идеологиjу и политички став и праксу коjи су владали ‘‘овим просторима’‘ од ‘‘ослобођења’‘ Београда 1944. до пада Анте Марковића. Но у свести и понашању и многих данашњих уживалаца монопола на политичко, друштвено и културно делање, ‘‘титокомунизам’‘ jе нажалост jош жив, одувек готово искључиво будући технологиjа власти и политичког самоодржања на домаћоj и светскоj сцени.

Сведочење др Недељка Зеца, логорашког лекара из Јасеновца коjи jе преживео Пробоj, обjављено jе у многим публикациjама и саjтовима, као и у зборнику Предрага Драгића Киjука Catena Mundi.

Тринаести маj, дан устанка Драгољуба Драже Михаиловића противу сила Осовине, jе jугословенска (а потом и ‘‘српска’‘) таjна, политичка полициjа (испрва звана Озна – Одељење за заштиту народа, па Удба – Управа државне безбедности, данас Биа – Безбедносно-информативна агенциjа) узела за своj jубилеj вероватно да би тиме потрла слављење првобитног догађаjа. (Због тога истински Равногорци данас обележаваjу 8. маj, Марковдан, као прави датум Трећег српског устанка.)

Песму Ђурђевдан jе Горан Бреговић ‘‘теслимио’‘ Ромима, као њихову безмало химну. ‘‘Циганизациjа’‘ Срба иначе ниjе ништа ново, сећамо се добро повика са хрватских, ‘‘бошњачких’‘ и других jугословенских стадиона и игралишта. Да не постоjе сведочанства као ово Жарка Видовића, и таj допринос кривотворењу нашега националног бића ушао би – ако већ ниjе – у књиге и енциклопедиjе, докторске дисертациjе и слично.

На краjу, познаjући Жарка Видовића лично, мимо свег поштовања за његову личност и безмало светачко праштање и љубав, његов позив на самопокаjање наших душмана ми нажалост личи на хомилиjе да ‘‘никад више не буде’‘ ратова, логора, геноцида, глади и сличног. Ни рат, међутим, ниjе ‘‘историjска поjава’‘ како тврде марксисти, већ вечна пошто му суштину не чини оружани сукоб, него само неприjатељство. Схватаjући немогућност људског поимања Зла, Срби су своj став према њему изразили са: ‘‘Удри врага, не остав му трага!’‘

Јасеновачке и друге наше жртве, наиме, тек чекаjу освету и своjе заслужено место у званичноj историографиjи нашега народа и државе, а они коjи су нам их нанели нека се сете старе ариjске изреке: ‘‘Ко се не освети, таj се не посвети!’‘

Ниjедан Србин, међутим, под тиме не подразумева убиjање бар милион и по Хрвата, колико су нам стараца, жена, деца и нешто људи боjеве доби они у прошлом столећу зверски побили. Наша освета, и посвећење наших невино погубљених мора се испољити нашим повратком на српску земљу коjу су окупирали, уз њихово свођење на оно што су били и у Аустроугарскоj – три жупаниjе око Загреба.

Тек са таквом Хрватском можемо имати колико-толико ‘‘нормалне’‘ односе, и то пошто нам она вишедецениjским, па ако треба и вишестолетним понашањем, не докаже да се одриче ‘‘накана’‘ и метода своjе срамне, геноцидне и митологизоване ‘‘повиjести’‘.

Извор: dijaspora

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top