Logori i sud istorije

Nedićevci nisu uništavali Jevreje na način na koji je to činila NDH

Zapljusnuti smo talasom vesti o stradanju Srba, Jevreja, Roma i ostalih antifašista tokom Drugog svetskog rata na prostorima Kraljevine Jugoslavije. Iako neupućenima može da izgleda nepovezano – pitanje Jasenovca i Starog sajmišta čini elementarno pitanje – šta znamo o stradanju sopstvenog naroda tokom Drugog svetskog rata i šta o tome kaže nauka.

Dva su povoda – slučaj famozne izložbe o Jasenovcu u SAD kao i polemika o nacrtu Zakona o Starom sajmištu kojim se konačno uspostavlja Ustanova spomen žrtve na levoj obali Save. u Beogradu, gde će, u doglednoj budućnosti, biti izgrađen memorijalni kompleks za žrtve genocida, Holokausta i Porajmosa.

Tvorci izložbe „Jasenovac – Pravo na nezaborav“ tvrde da je u Jasenovcu stradalo 700.000 Srba, a to na osnovu rezultata istraživanja Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Kritičari pomenutog Nacrta stava su da se previše ističu srpske žrtve na Starom sajmištu, da se žrtve jevrejske i romske zajednice u drugom planu, kao i da se pokušava rehabilitacija Milana Nedića odnosno „učešća Srbije u Holokaustu“.

Dakle, gde je problem? Neznanje? Vrlo moguće. Jaša Almuli je lepo obrazložio ulogu Nedića u sprovođenju Holokausta u okupiranoj Srbiji. Uništenje Jevreja odvijalo se sistematski i u sklopu „Konačnog rešenja“, dok su potonji zatvorenici Prihvatnog logora stradali usled loših uslova života u logoru, obesti čuvara ili usled iscrpljenosti od teškog fizičkog rada. Uloga Nedićevih i Ljotićevih vojnih formacija je bila sporedna u procesu uništenja Jevreja.

Ako neko želi ozbiljno da izuči ovo pitanje na raspolaganju su mu biblioteke i dela Valtera Manošeka, Kristofera Brauninga i naših Milana Ristovića i Milana Koljanina. Što se tiče nauke, stvar je jasna. Nedićeva administracija jeste bila deo procesa uništenja Jevreja, ali ne i na način na koji je to bila NDH, na primer.

Ovo poređenje je bitno, jer Helsinški odbor za ljudska prava svojom publikacijom pokušava da napravi paralelu između NDH i Vojno-okupacione zone „Srbija“. Almulijev tekst je zapravo odgovor na pokušaj distorziranja istorije Holokausta.

Što se tiče Jasenovca, brojka od 700.000 stradalih odavno je dovedena u pitanje. Trenutno je popisano oko 83.000 žrtava, pretežno Srba, kao i Jevreja, Roma i drugih protivnika NDH, uglavnom Hrvata. To je cifra ispod koje se ne može ići.

Nemoralno je „naduvavati“ cifre stradalih, jer nemamo konačan ili bar približan spisak stradalih. Trenutno se sprovode istraživanja u nadležnosti Muzeja žrtava genocida kako bi se jaz između 1948. i 1992. godine bez ozbiljnog institucionalnog pristupa u istraživanju premostio. Delo Jovana Mirkovića na temu Jasenovca odgovor je na pokušaj zloupotrebljavanja stradalih u ovom logoru.

Odgovor na kompleksne društvene fenomene retko je jednostavan i jednoznačan. Da li je deo problema i oportunizam? Dobar deo „Druge Srbije“ profitirao je od projekata koji bi trebalo da Srbe i Srbiju suoče sa prošlošću. Problem je što prošlost onda mora da se ukalupi u tezu da su Srbi genocidan narod gotovo od Prvog srpskog ustanka, kako bi se dobilo na kontinuitetu ratnih zločina. Poznavanje prošlosti tu je od manjeg značaja. Ni pojedinci u okviru institucija Srbije i Prve Srbije nisu ništa manje skloni sprovođenju lukrativnih projekata koji bi pak trebalo da pokažu kako su Srbi najveća i jedina žrtva uvek i zauvek. Opet, nezavisno od činjenica i naučne istine.

Ne treba smetnuti sa uma ni komplekse pojedinaca u odnosu na susede, odnosno međunarodnu zajednicu. Klasičan primer je istoričar Bojan Dimitrijević, koji se mašio zadatka da dokaže da Nedić nije odgovoran za stradanje Jevreja okupirane Srbije i Banata, jer „Filip Koen je svojim pisanjem ubedio međunarodnu zajednicu da su Pavelićeva NDH i Nedićeva Srbija identični slučajevi.“

Najpre, ozbiljna međunarodna akademska zajednica ne uzima za ozbiljno Koenovo pisanje. Nedić je više puta pokazao i dokazao da je saradnik okupacionih snaga u Srbiji i na tu temu nema šta novo da se doda.

Isto tako, samo iz drugog krila Srbije imamo pojedince, poput Sonje Biserko, ali i Latinke Perović, Dubravke Stojanović, Ivana Čolovića – koji su dobar deo života pokušali da dokažu nazadnost „prostih“ Srba, gde se svakako uklapala i priča o urođenoj genocidnosti, dok su oni, razume se, svetli primeri koji se u svemu razlikuju od svojih srodnika te su bliži građanima Londona, Beča, Berlina ili Pariza.

Rešenje? Ako se već pojedinci ne bave naučno – istraživačkim radom, zdrav razum nalaže da se posavetuju sa kompetentnim institucijama i stručnjacima, a ne da ih izbegavaju! Na međunarodnom planu Jad Vašem i IHRA svakako su autoriteti na polju Holokausta i nemaju zamerke na dosadašnji rad Komisije za Staro sajmište. Štaviše, IHRA je nedavno pohvalila Srbiju i Komisiju i ubuduće će imati stalnog člana u njoj. Ako neko ima želju da se bavi Jasenovcem, Muzej žrtava genocida i Odbor za Jasenovac SAS SPC, prve su instance kojima pojedinac ili grupa mogu da se obrate za savet, sugestiju ili podršku.(Portal „Škrip“)

Autor: Stefan Radojković, istoričar

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Jevrejska opština protiv Nedića | Jadovno 1941.

Nikola Milovančev: Za Sajmište kriv Pavelić, a ne Nedić …

Da li je Nedić okupirao Srbiju | Jadovno 1941.

Nedić ili vatikansko-kominternovski rozarijum mejnstrim …