Logor smrti Gospić

U velikoj staroj krajiškoj masivnoj građevini u Gospiću koja je nekada za vreme Vojne Krajine služila sasvim drugim ciljevima, smeštena je u prvo vreme okupacije ustaška nadzorna služba i ustaški zatvor, bolje reći logor. U toj ogromnoj građevini sa bezbrojnim odeljenjima i ogromnim zasvođenim hodnicima u prizemlju i na spratu bile su ustaške kancelarije, ustaška mučilišta i zatvori za grupe zatočenika, kao i samice za pojedince. Ličke ustaše poznate još iz predratnog ustaškog pokreta pristupile su odmah uništenju, ubijanju i mrcvarenju svih Srba, Jevreja i Cigana u okolini Gospića, u samom Gospiću, pa i po Lici uopšte. I u uništavanju došli su na jedan samo njima svojstven i originalan način. Na putu koji vodi do Gospića prema Velebitu i preko Velebita u Primorje nalaze se useke u kršu i kamenim brdima. Kraj tih useka mestimično se otvaraju u samom kamenu prizori divljih provalija dubokih do 100 i više metara u utrobi zemlje.

Početak tih provalija je samo na nekoliko metara «po strance» od puta. Ustaše su ponajviše dovlačile mase srpskog naroda u kazamate logora Gospić, tu ih pojedinačno mučile, prebijale kundacima, sekle noževima i mučile glađu i žeđu. Potom su ih vezivali uz lanac dvojicu po dvojicu za ruke, tako da su svakom čoveku, prvo jednom žicom vezali ruke na leđima, pa onda drugom žicom privezali ruke jednoga i drugog na lanac i na dugačkim lancima nanizali tako veliko mnoštvo parova i sastavili ogromne povorke zatočenika sve po dvojicu u red, a sredinom dvoreda bio je lanac za koji su povezali dvorednu povorku. Takve povorke isterivali su pod udarcima kundaka i batine na put prema Velebitu i kada bi povorka stigla do provalije uz put, zaustavljena je cela povorka i uzduž postavljena na ivici provalije. Zatočenicima je iz milosti dat «odmor». Ustaše bi se tada rasporedile duž ivice provalije i uzduž cele povorke sa one strane sa koje nije provalija. Najednom bi povorci bilo naređeno da zauzme stojeći stav kao da će povorka krenuti posle «odmora». No, mesto da povorka krene sa ivice provalije gore na put, ustaše bi onako raspoređene uzduž povorke odjednom pripremljenim maljevima i čekićima počele da tuku povezane zatočenike po slepoočnicama i glavi. Mnogi je tako zatočenik prosutog mozga i obliven krvlju padao smrtno pogođen, a povorka mrtvih i živih zatočenika zajedno sa lancem survavala se uz strašan zveket i lomljavu u ponor. Mnogi od zatočenika nisu bili pogođeni maljem ili čekićem, jer ustaše u isti čas nisu mogle da stignu do svakog zatočenika premlate čekićem ili maljem, jer su prvopogođeni već povukli sa sobom lanac i celu povorku povezanih pa i one koje ustaše nisu pogodile. Iz ponora se čuo samo jecaj i vapaj sa poslednjim uzdasima i kletvama onih koji umiru i onih koji su ostavljeni, po udesu sudbine da im ptice grabljivice, lešinari i gavrani živima oči kljuju i živo telo raznose. Teška, gotovo neopisiva smrt završila je ovu opštu tragediju strašne povorke na Velebitu.

Narod je ove provalije na Velebitu uz put Gospić – Primorje nazvao Jadovno.

Nije postojala samo jedna povorka, nego je ta prva povorka (i po ustašama «uspešno» završeni zadatak masovnog uništenja ljudi, žrtava), rodila ideju da se iz svih logora i sabirnih mesta mase srpskog naroda dopremaju u Gospić radi skupnog likvidiranja na Jadovnu.

Bivši zatočenik Siniša Mihajlović iz Šida, učitelj u Erdeviku, opisuje kao zatočenik logora Gospić stradanje našeg naroda u Gospiću:

«U Gospić sam stigao 22. jula 1941. godine posle podne. Došao sam u grupi od 22 rezervna i aktivna jugoslovenska oficira u povratku iz nemačkog ropstva, a iz zatvora ustaške policije na Savskom putu 18 u Zagrebu. Bilo nas je, naime, iz Nemačke stiglo u Zagreb nekoliko stotina rezervnih i aktivnih oficira, no tu smo odmah u Zagrebu na izlasku iz voza razdeljeni tako da smo svi mi Pravoslavne vere izdvojeni na jednu stranu, a svi ostali na drugu stranu. Rimokatolici i oni iz druge grupe raspušteni su kućama a mi Srbi, oficiri, posle nekoliko dana smo sprovedeni u smrt – u logor Gospić. Toga poslepodneva logor je bio prazan i dobili smo ćeliju u kojoj smo ostali desetak dana. Za to vreme od hrane nismo primili skoro ništa, a pokraj toga mučile su nas i strašne julske vrućine. Vode takođe nismo dobijali. Iz ćelije smo čuli kako po drugim ćelijama ustaše tuku i muče neke druge pohapšene ljude, a sa kruga iz dvorišta dopirali su strašni jauci i krici tamo doteranih ljudi i žena. Jednoga dana došao je red i na našu ćeliju. Svako je posebno ispitivan o ličnim podacima i o rodbinskim vezama. Svako ko je imao (ili je izmislio da ima) nekoga u srodstvu Rimokatoličke vere, bio je pošteđen. Desetorica naših drugova koji nisu umeli da se snađu i nisu u srodstvu imali nekoga osim Pravoslavnih, bili su izvedeni, povezani i u povorci u transportu oterani i ubijeni na Jadovnu. Među ovom desetoricom otpraćen je i ubijen na Jadovnu dr Nikola Popović, lekar iz Morovića u Sremu. Posle ovog mogli smo slobodno da izlazimo iz ćelije, da se krećemo po hodniku i dvorištu Gospićke kaznione, da dolazimo tako svakodnevno u kontakt sa grupama novih i novih interniraca i zatočenika, koji su stizali svakodnevno i redovnim i specijalnim vozovima, u manjim i većim transportima iz cele NDH. Sa mnom u društvu je bio sve vreme i danju i noću Milenko Mijoljević, poreznik u Šidu, rodom iz Vukovara, koji je isto tako kao rezervni oficir u povratku iz nemačkog ropstva dospeo sa našom grupom u Gospić. Ustaše su svakodnevno po dva puta i to jednom oko 10 sati pre podne, a drugi put oko 4 sata posle podne izdvajali zatočenike, vezivali im ruke na leđima žicom i dvojicu po dvojicu tako vezane vezivali u lanac, i sve te povorke pod jakom stražom odvodili su na Jadovno gde su čekićima i maljevima poubijane i cele povorke survane u ponore. U svakom transportu bilo je više ovakvih povorki, a bilo je u povorkama pre podne od tri do pet stotina zatočenika, a u povorkama posle podne od dve do osam stotina zatočenika. U zavisnosti od toga koliko je transporta od pre podne do posle podne prispelo u logor. Ako je koji dan prispelo toliko zatočenika da nije bilo mesta u logoru po ćelijama i u dvorištu da se prime novi zatočenici, onda je formiran i treći transport oko 2 sata posle ponoći. Mi koji smo se u logoru zadržali nešto duže ušli smo u tajne logorske uprave i znali smo vreme u koje se formiraju transporti, pa smo uvek najbudnije pazili i ja i Milenko Mijoljević da se nađemo u to vreme u hodniku, gde smo se skrivali u jednoj velikoj pukotini masivnog zida iza jednih vrata. Ustaše su prolazile hodnikom i isterivale iz hodnika sve zatočenike koje bi tamo našli, pa bi ih na dvorištu svrstavali u povorke za transport za Jadovno. Isto tako su svezivali i sve one koji su se našli na dvorištu. Tako je posle odlaska povorke logor ostajao prazan. Pristizanjem novih transporta logor se od 10 sati pre podne do 4 sata posle podne ponovo napunio. U 4 sata posle podne bilo je ponovo formiranje povorke u lancima koji je prolazio sredinom dvoreda, pa ponovo ispražnjenje logora odlaskom povorki na Jadovno i novo opet punjenje logora novim transportima iz večernjih i noćnih vozova. Čim bi transport otišao, mi bi se iz našeg skrovišta izvukli i tako smo se skrivali sve do 21. avgusta 1941. godine, kada su u Gospić i Liku pa sve do blizu Zagreba došle italijanske redovne trupe.

Italijani su okupirali tada celu obalu Jadranskog mora, celo Primorje i pozadinu Primorja i pružili se do blizine Zagreba. Italijanska vojska je zavela u tim krajevima svoju vojnu upravu i divljaštva ustaša i masovno uništenje i pokolji u logoru Gospić time su završeni.

Kako sam ja naveo, ja sam bio u Gospiću mesec dana. Za tih mesec dana svakodnevno su činjeni pokolji i masovna ubijanja na Jadovnu, u to vreme mahom Srba. Po mom sudu dnevno je ubijano na opisan način najmanje 1100 zatočenika, a možda i do 1500 ili u proseku 1200 dnevno, odnosno za 30 dana 36000 zatočenika. Za vreme dok smo se kretali po hodnicima i po logorskom dvorištu, bili smo očevici jezivih primera stradanja i mučenja pojedinaca iz doteranih grupa. Sećam se dobro da je u jednoj grupi zatočenika dopraćeno nekoliko stražara u stražarskim uniformama Kaznenog zavoda u Zenici u Bosni. Ustaše su odmah zapazile ove uniforme i stražare, pa ih jednog po jednog odvodili u ćelije određene za mučenje. Znam da se retko koji prebijen i izmrcvareni vraćao u dvorište.

Sećam se da je jednoga dana u transportu došao veliki broj ljudi iz sela Bobote i Gaboša u Srezu Vukovarskom. Bilo ih je oko 50 i Milenko Mijoljević kao Vukovarac odmah je s njima uspostavio kontakt, pa pokraj njega i ja. Milenko je kasnije poginuo u logoru Jasenovac, no da je živ, on bi svakako više znao o životu i stradanju ove grupe iz Srema. Ja se danas sećam samo pojedinih imena, pa se tako sećam da su tu među ostalima bili Rada Gajić, Obrad Krasojević i Luka Milinković, sva trojica iz Bobote, te Vukašin Milosavljević iz Gaboša. Svi su oni umoreni mučeničkom smrću i danas je živ samo Rada Gajić iz Bobote i Vukašin Milosavljević iz Gaboša. Njih dvojica i ja posle italijanske okupacije Gospića premešteni smo u Jasenovac i vratili smo se posle oslobođenja iz Norveške, gde smo posle svih logora u NDH dospeli kao balkanska radna snaga da gradimo nacistička utvrđenja pod teškom klimom i strašnim bičem nacističkih fanatika i zlikovaca.

Ja ne znam koliko je dugo postojao logor u Gospiću do 22. jula 1941. godine, do moga dolaska, ali sam čuo da su ranije likvidirane i ubijane na Jadovnu mase Srba iz cele NDH i tako ubijane mučeničkom smrću završavale u kamenim provalijama. Čuo sam da je tako ubijen i Dimitrije Rašić, školski nadzornik iz Sremske Mitrovice sa još 28 drugova, sve viđenih i čestitih Mitrovčana. Isto tako, na Jadovnu mučenički je završio i dr Stevan Simeonović Čokić iz Sremskih Karlovaca i jedna grupa Karlovčana, pa dr Paja Šumanovac iz Vinkovaca sa jednom grupom Vinkovčana, te jedna velika grupa Vukovaraca itd. Držim da je pre moga dolaska u Gospić na opisani način stradao veći broj žrtava, nego po mome dolasku do prvog nadiranja italijanske okupacione vojske.»

Svedok Đurković Sima, inženjer hemije iz Donje Trnave u Semberiji, između ostalog u pogledu Gospićskog logora kazao je:

«Već prvog dana kako sam dospeo u Gospićku kaznionu bio sam svedokom ustaškog terora u tom logoru. Ustaše su iz dvorišta kaznione, u kome sam zatekao oko 800 ljudi, odvodili svakog časa pojedine zatočenike u zatvorene sobe i ćelije i tamo ih mučili i ubijali – ili, kako reče jedan ustaša, «vežbali se u gađanju». Jednoga od ovih odvedenih, kojega nisu ubili u zatvoru, vratili su natrag u dvorište i tu ga je na izlazu u dvorište pred našim očima ubio ustaša Mimica metkom u potiljak.

Odmah kod ulaza sa ulice u kaznioničko dvorište bio je postavljen jedan mitraljez uperen prema sredini dvorišta i ustaše su se stalno vrzmale oko tog mitraljeza preteći nam da će nas sve pobiti ako se koji makne. I sa drugih strana postavljeni su mitraljezi upereni na nas u dvorište i mi smo se satima, a neki i danima nalazili pred puščanim i mitraljeskim cevima, gladni i žedni na najvećem suncu i pod neprestanim pretnjama da ćemo svakog časa biti pobijeni ako se bilo koji od nas makne. Krajnje napetih živaca očekivali smo svakog časa najstrašniji svršetak i potpuno smo izmoždeni ovakvim psihičkim mučenjem, a iznemogli od žeđi i gladi, postajali postepeno apatični prema svemu i ravnodušnost se postepeno širila celim krugom.

Drugoga dana moja grupa smeštena je u ćelije i niko nas petnaest dana nije ni ispitivao, niti kuda upućivao i bili smo sasvim zaboravljeni. A za vreme svih tih 15 dana svakodnevno su dolazili novi i novi transporti interniraca i isto tako su odlazili novi i novi transporti u razne druge ličke logore, kao Jadovno, Oštarije itd. U stvari to nisu bili logori, nego mesta za masovno ubijanje Srba.

Iza 15 dana došao je i na moju grupu red za transport na Velebit. Isterani smo u kaznioničko dvorište postrojeni sve dva i dva, te je između redova provučen jedan lanac i podignut više kolena. Ruke su nam svezane natrag na leđima, pa posebno opet uz lanac. Svakog pojedinca tako su svezali posebno uz lanac i povorke su se pružale sve po dvojica i dvojica u dužinu, toliko koliko je lanac bio dugačak. Bili smo spremni za polazak i bilo nam je jasno da odlazimo u povorci u smrt. Najednom je došlo naređenje da se ne sprovodimo na Velebit i bili smo odvezani. To se desilo po naređenju italijanskih okupacionih trupa, koje su u to vreme okupirale Gospić i Liku do predgrađa Zagreba. Ustaške vlasti su nas (sve tada zatečene) otpremile iz italijanske okupacione zone u unutrašnjost Hrvatske i na mesto logora smrti u Gospiću sa gubilištima u provalijama na Velebitu stvoren je drugi logor smrti u baruštinama i močvarama Jasenovca.

Zatečeno nas je oko 1.200 Srba i oko 800 Jevreja, pa smo u dva transporta otpremljeni železnicom u Jasenovac. Potrpano nas je po 80 i više zatočenika u jedan desetotonski teretni vagon, tako da smo jedan na drugome natrpani stajali. Usled žeđi, premorenosti i zagušljivog vazduha u zatvorenim vagonima, usred leta, pomrlo je od Gospića do Jastrebarskog 12 naših drugova. Bio je to 19. i 20. avgust 1941. godine i pošto smo predanili na stanici u Jastrebarskom, nastavili smo put pod istim teškim okolnostima dalje od Jastrebarskog i stigli smo u Jasenovac 21. avgusta 1941.

Pošto je italijanska okupacija Gospića došla iznenada za ustaše i pošto je tako iznenada i na brzu ruku likvidiran logor Gospić, (čak su prestala masovna ubijanja na Jadovnu i Velebitu), trebalo je stvoriti nov logor smrti. U Jasenovcu se tek iza našeg dolaska na brzu ruku počeo organizovati logor smrti i mesta za masovno ubijanje i istrebljenje Srba, uglavnom.»

Svedok Đuro Medić, trgovac iz Slavonskog Broda, u svome iskazu navodi da su iz kaznione u Gospiću, gde je on kao zatočenik došao 3. avgusta 1941. godine – odvođene po dve i po tri grupe zatočenika dnevno na Jadovno i tamo ubijane čekićima i maljevima i cele povorke povezane uz lanac survane u duboke provalije i tako likvidirane. Medić u svom iskazu veli:

«Isti dan uveče došao je nama u dvorište ustaški natporučnik Pudić rodom iz Dervente, a koji je pre toga bio duže vremena u Slavonskom Brodu kao trgovački pomoćnik, pa nas je otuda poznavao. Pozvao je jednog stražara i naredio mu je da nam dodeli jednu ćeliju za spavanje, a pre nego što smo krenuli u ćeliju upozorio nas je da svaki dan iz kaznione idu po dva do tri transporta Srba na Velebit i da u transport na Velebit nikako ne idemo, jer da nas tamo čeka najstrašnije. Rekao nam je da će o nama (Brđanima) on voditi računa, a ako bi slučajno neko za nas zapeo, da kažemo, da je natporučnik Pudić naredio da tu ostanemo do njegove (Pudićeve) daljne odredbe.

Moj drug Relić Milan, bačvar iz Slavonskog Broda, koji je tu sa mnom kao zatočenik bio u Gospiću, prepoznao je među ustašama jednog svog bivšeg bačvarskog pomoćnika i došao s njim u razgovor. Taj bačvarski pomoćnik upozorio je u razgovoru svog bivšeg majstora Relića da ustaše sve Srbe koje odvode u povorkama na Velebit, tamo ubijaju maljevima i čekićima i da mrtve pa i žive u povorci survavaju u ponore, rekao je da je naša sreća da smo u kaznioni naišli na njega i Pudića i da će oni sve poduzeti da izbegnemo transport na Velebit.

Poznato mi je da je većina Srba koja je transportima dolazila u kaznionu u Gospiću, dolazila iz drugih sabirnih logora, ustaških i policijskih zatvora, i mi smo ih videli mnoge i mnoge sa polomljenim nogama i rukama, razbijenih glava i izbodenog lica i tela, videli smo ih krvave, modre i isprebijane jadne i žalosne kako iz jednoga pakla pristižu u još veći i strašniji pakao, odakle će sabrani u masama biti poubijani i poslati u smrt.

Svaki dan su išla iz kaznione na Velebit dva do tri transporta, a u svakom transportu bilo je po nekoliko stotina ljudi.

Dnevno je odlazilo po 1.000 i više ljudi i nikada se nijedan odatle više živ nije vratio, niti se ko ikome javio. Mi smo u Gospiću u kaznioni, zahvaljujući našim «znancima», ostali svega 17 dana i za sve to vreme, za svih tih 17 dana stizalo je u kaznionu u više transporta dnevno, a iz raznih krajeva NDH, oko 1.000 zatočenika. Isto toliko ih je svaki dan svrstavano u povorke povezane žicom uz lanac i oterano u smrt na Jadovno. Logor Gospić je bio samo sabiralište i prolazna stanica, gde su se svi dopraćeni Srbi zadržavali samo po nekoliko časova i odlazili u masama dalje u smrt. Ako je koji uspeo da ostane duže vremena kao mi, to je bio samo slučaj i redak izuzetak.»

Po mom mišljenju otpremljeno je iz Gospića u smrt do 40000 zatočenika.

Svedok Simić Steva, zemljoradnik iz Cepeliša u Srezu Petrinja izjavio je:

«Ja sam sa grupom mojih meštana i drugih građana iz Petrinje i okolice uhapšen 25. aprila 1941. godine i posle mnogih mučenja i zlostavljanja po zatvorima u Petrinji i Zagrebu upućen u logor Gospić 27. jula 1941. godine. Sutradan, 28. jula te godine stigli smo dopraćeni vozom u Gospić i smešteni u kaznionu, gde smo zatekli stotine i stotine zatočenika Srba iz svih krajeva NDH. Prenoćili smo i sutradan nastalo je vezivanje žicom ruku na leđima svih tamo zatočenih interniraca. Predosećao sam najstrašniju nesreću pa sam se u dvorištu sakrio iza gomile nekih dasaka i izašao tek onda kada je transport povezan u povorku uz dugi lanac, otišao. Sa mnom su se tako spašavala i sakrivala još četiri moja druga i kad god bi bilo vreme za vezivanje interniraca uz lanac za odašiljanje povorki na Velebit, nas petorica – Kalinić Milan, Nikolić Jova, Relić Živko, Sablić Jova i ja, koji smo zajedno došli iz Petrinje – bežali smo iza dasaka, a kasnije iz skrovišta izlazili.

Videli smo tako za vreme od mesec dana, koliko smo se u logoru u Gospiću nagledali stotine povorki i transporta našeg naroda koji su vezivani i odvedeni u smrt. Mnoge i mnoge sam lično poznavao, a velike mase nisam poznavao i ne bi znao da pobrojim hiljade i hiljade njihovih imena. Sećam se da je tako odvedena jedna grupa sveštenika i vladika među kojima Preosvećeni Episkop Sava Trlajić iz Plaškog, rodom iz Srema, pa profesor Marko Sablić iz Karlovca itd. Ustaše su svakodnevno tukle kundacima, štapovima i volovskim žilama zatočenike na dvorištu i odvodili ih u ćelije, pa sam tako bio slučajno očevidac kada su ustaše ubile dva brata prezimenom Počuče iz Gospića. Video sam kako su ustaše iznele iz jedne ćelije dva zaklana leša, a iz pušaka i revolvera ubijale su kada god bi se to kojem svidelo, a naročito onda ako bi se koji nesrećnik napio vode na česmi. Vrućine su bile strahovite, a žeđ tolika, da su izbezumljeni zatočenici, iako su znali da će za to glavom platiti, ipak pokušali da se na dvorišnoj česmi napiju vode. Bilo je slučajeva i umne poremećenosti, pa se sećam da je jedne nedelje jedan seljak iz okoline Jajca najednom počeo vikati i dozivati njegovu decu, a posle isto tako provocirao je raznim poklicima ustaše. Nastala je među ustašama zabuna i oružja su sa svih strana uperena u nas, jer su ustaše pretpostavljale pobunu. Seljaka su odveli i kasnije smo videli njegov leš kada su ga ustaše pronele. Mi smo pred cevima mitraljeza i pušaka satima očekivali svakog trenutka da ćemo biti pobijeni. No, međutim, nije to usledilo nego smo svi povezani u dvoredove sa čvrsto vezanim rukama žicom na leđima i uz lanac, pa oterani na Jadovno. Ja sam i tada uspeo da se sakrijem iza dasaka.»

Slične iskaze dali su i svedoci Hadži-Čolaković Drago, sekretar trgovačkog udruženja u Bijeljini, te Bilanović Relja kazandžija iz Čepulića u Srezu Bugojno, i Milivoj Nikolić elektroinstalater iz Visokog. Po svim tim iskazima jasno je utvrđeno da su desetine hiljada žrtava prošle kroz logor smrti, kroz kaznionu u Gospiću i u masama pobijene maljevima i čekićima na ivicama velebitskih provalija i survane u ponore. U sabirni logor žrtve su dopremane vozovima iz raznih ostalih sabirnih logora iz cele NDH i iz svih ustaških i policijskih zatvora.

Dolaskom italijanskih okupacionih trupa u Gospić i Liku logor smrti Gospić je prestao i na mesto njega osnovan je po okupatoru i ustašama drugi logor smrti u Jasenovcu. Oni zatočenici koji su se zatekli u Gospiću u času dolaska italijanske vojske, prebačeni su u dva transporta železnicom u Jasenovac, i to su bili prvi logoraši zatočenici novoobrazovanog logora smrti u Jasenovcu. Logor smrti Jasenovac nastavio je da obavlja onu funkciju istrebljenja nižih naroda koju je započeo logor Gospić, a najstrašnije mučilište u Evropi i najveća grobnica naših naroda – Jasenovac ima svoj početak u ponorima velebitskih provalija iznad Gospića.

Ovu činjenicu dokazuju svedoci Siniša Mihajlović, učitelj u Erdeviku, inženjer hemije Đurković Sima iz Donje Trnave, Medić Đura, trgovac iz Slavonskog Broda, Simić Steva, zemljoradnik iz Cepeliša, Hadži-Čolaković Draga, sekretar trgovačkog udruženja u Bijeljini, Bilanović Relja, kazandžija iz Čepulića i Milivoj Nikolić, elektroinstalater iz Visokog, koji su svi čudom se spasli iz logora Gospić na taj način što su se skrivali ispred formiranja transporta na Jadovno i što ih je italijanska okupacija Gospića zatekla žive, pa su u ona dva transporta (među ostalim) poslednji dan prispeli zatočenicima preko Jastrebarskog, prebačeni u Jasenovac i bili tako u prvoj grupi zatočenika koja je stigla u Jasenovac, te postali tako zatočenici – «osnivači» logora Jasenovac.

————————————————————————————————————-

< Formiranje logora                  Sadržaj              Jasenovac logor broj I >

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 19. januara 2012. godine.