Logor Jasenovac broj IV – Kožara

Datum objave: četvrtak, 9 februara, 2012
Objavljeno u Nekategorizovano
Veličina slova: A- A+

Usamom mestu Jasenovcu, u Dimitrijevoj ulici ustaše su zauzele veliki dvospratni opštinski magacin, koji je držao u zakup tamošnji trgovac, Lujo Valter, pa su na zemljištu oko magacina i susednih srpskih kuća i vrtova formirali fabriku koža. Ideju za gradnju kožare dali su Jevreji zatočenici, koji su nastojali na sve moguće načine da se plasiraju kao neophodno potrebni stručnjaci i da tako sačuvaju svoje gole živote.

Ta je fabrika izrađivala u početku samo gornje delove koža za obuću. Izrađivana su tzv. lica i to u svim kvalitetima i dezenima. Proizvođena je masna kravina i druga lica za teške vojničke cipele, a proizvođena su i najfinija lica za muške i ženske cipele u svim bojama i najboljim kvalitetima. Kasnije se počeo proizvoditi: đon, postava, koža za pogonsko remenje, koža za svu sedlarsku robu i konačno, koža za rukavice i ostalu galanteriju.

Razvijanjem posla u samoj kožari nastajala je potreba za novim radnicima i stručnim osobljem kvalifikovanim za kužnu i hemijsku struku.

Paralelno sa razvojem i proizvodnjom kože, ustrojavali su se i razvijali svi zanati za preradu proizvedene kože.

A sa razvojem i dogradnjom industrijskih i stambenih zgrada – razvijali su se zanati građevinske struke, pa je nastala tako stolarija, strojobravarska radionica itd.

Pokraj velike radionice za izradu obuće, tj. cipela, papuča, čizama i cokula, ubrzo je stvorena i radionica za izradu krznarske robe, zatim radionica za izradu vojnihčkih sedala i druge remenarske robe, pa radionica za izradu rukavica od najprimitivnijih koža obične izrade, pa do najfinijih i najluksuznijih ženskih rukavica.

U posebnim odeljenjima ustrojene su radionice za soljenje, sušenje i štavljenje sirove kože. Izgrađeni su betonski baznei za močenje, preradu i farbanje poluprerađenih koža od različitih životinja. U posebnim odeljenjima kože su se farbale, hemijski čistile i usavršavale glačanjem i posebnim prerađivanjem. U hemijskom laboratoriju pripremali su se svi hemijski preparati i obavljala stručna ispitivanja proizvedene robe, kao i stručno pripremanje pomoćnih sredstava za proizvodnju ovakve kože.

Sve ove radionice za preradu kože, kao i radionice svih zanata za preradu izrađene kože, radionice stručnih radnika za dogradnju i održavanje prostorija, prostorije za stanovanje ustaške posade i zatočenika, prostorije za održavanje čistoće, kao i prostorije upraviteljstva, električne centrale itd. – sve se to jednim imenom nazivalo Jasenovac logor broj IV, ili po zatočeničkom nazivu «Kožara».

Onako kako se razvijao posao u kožari, tako su se dograđivala i proširivala fabrička odeljenja kožare kao i sve nove i nove fabričke zgrade.

U vreme kada je logorsko upraviteljstvo donelo rešenje i kada se počelo sa osnivanjem kožare, bila je samo zgrada žitnog magacina Luja Valtera. Iz glavnog logora premešteno je u tu zgradu nekoliko stručnjaka, rukovodilaca i radnika iz kožarske struke, mahom Jevreja. Pošto je u kožari bio blaži režim, bolja hrana i veća mogućnost da se sačuva život, to su zatočenici smatrali zaposlene u kožari, kao jednu vrstu spasavanja i svaki je nastojao da se preko koga svoga rođaka ili prijatelja spase premeštajem iz logora III,ili iz logora III-C u kožaru. Otuda se i da razumeti napor zatočenika u kožari za osnivanjem sve novih i novih odeljenja i radionica. Stvarala se mogućnost zatočeniku ili grupici zatočenika da se iz logora III i logora III-C premeštajem u kožaru spasu.

Zatočenici iz vodstva kožare prikazivali su ustašama nužnost i potrebu da se svi stručni radnici iz logora III i logora III-C premeste u kožaru, a svojim prijateljima i rođacima u tim logorima krišom su dostavili, da se kod prvog pitanja o profesiji prijave kao stručni radnici kod izrade ili prerade kože u bilo kom obliku. Na taj način vrata su se malo otvorila i mnogi nestručni zatočenici dospeli su u kožaru.

Svedok, Slavko Vasić iz Adaševaca kod Šida, bio je izučeni krznar i u svome iskazu svedoči, da je iz logora III-C, iz onog odeljenja, koje je bilo određeno da bude pobijeno u najstrašnijim mukama pomoću gladovanja, da je iz tog odeljenja izašao živ zahvaljujući svome krznarskom pozivu. U to vreme ustaše su na sve strane u logoru tražile i raspitivale se u stručnim osobama za izradu, preradu kože i izradu kožne robe u svim kožarskim zanatima. Tako su dospeli u grupu određenu za smrt i njega su kao krznara premestili u kožaru.

Zgrada bivšeg magacina duga je preko 120 metara, a široka oko 20 metara. Građena je od najtvrđeg materijala i upotrebljena je za logorsku upravu, za hemijsku laboratoriju, za crtaone i radne prostorije inženjera i za razna odeljenja pojedinih zanata, koji su tu prerađivali proizvedenu kožu u razne kožne zanatske proizvode. Na tavanu pod krovom bila je spavaonica za zatočenike i stolarija.

Prema zapadu na udaljenosti od oko 15 metara podignuta je nova zgrada, koja je služila kao fabrika za preradu koža. Ta zgrada nekoliko puta je dograđivana i proširivana prema potrebi i razvoju ove logorske industrije i ne daje izgled solidne, od temelja građene fabričke zgrade.

U prvom odeljenju do ulice bile su mašine, u drugom i najvećem odeljenju (polazeći od ulice) bili su bazeni za močenje, štavljenje i farbanje koža. Pod nastrešnicom koja se naknadno podigla uz krov zgrade prema zapadu izrađeni su takođe isti betonski bazeni, kojima je povišen kapacitet proizvodnje i stvorena mogućnost za preradu još nekih dotle neproizvođenih vrsta kože. U ovom odeljenju bio je tzv. «ošer», gde su se ispirale i močile kože, a drugo odeljenje bilo je određeno za obavljanje biljne štave i bilo je snabdeveno sa svim potrebnim strojevima i cisternama za preradu kože. Koža se dalje farbala i prerađivala u prvoj velikoj zgradi (bivšem magacinu). Do ovih velikih prostorijam bila je tzv. sušara, u kojoj je radio stari iskusni kožarski poslovođa iz tvornice Braće Marton u Vinkovcima, imenom Ignjat Miler.

Sin Ignjata Milera, Ervin Miler, u svome svedočkom iskazu naveo je da je kao precizni mehaničar dospeo iz logora Jasenovac V – Stara Gradiška, u logor Jasenovac broj III i da je bio zaposlen na logorskoj ekonomiji u Gradini. Dobio je poruku da se prijavi kao kožarski radnik i otac je tako uspeo da dovuče sina k sebi, da ga spase sa Gradine iz sigurne smrti, i da ga tamo u kožari ustaškom zapovedništvu prikaže kao stručnjaka za izradu koža. Sam je, međutim, radio za dvojicu, dok se mladi Ervin nije uputio u posao.

Do ove sušare u posebnom odeljenju, a pod istim krovom bila je smeštena tutkalarnica i pomoćni pogon. A do ove prostorije u posebnoj nadogradnji bila je velika parna mašina, koja se ložila lignitom i ugljem. Ona je davala električnu energiju za osvetljenje i pogon svih strojeva u tvornici. U toj maloj električnoj centrali radili su zatočenici, Stevan Bulat iz Adaševaca u Sremu i Jakob Izrael iz Sarajeva.

Unutrašnju zatočeničku upravu u logoru sačinjavali su: logorski Silvio Alkalaj iz Zagreba, pomoćnik logornika, Simon Bitel iz Oseka, i na tome položaju su pomenuti bili od početka (od osnivanja kožare) do konačnog njenog uništenja, do kraja aprila 1945. godine.

Laboratoriju je vodio hemijski inženjer, profesor Avram Demajo, rodom iz Visokog u Bosni. Zatočenika je bilo u svom logoru od 120 do 150, već prema tome kako su kada poslovi zahtevali.

Ustašku upravu u ovom logoru sačinjavali su: zapovednik, ustaški poručnik Božo Đerek, rodom iz okoline Imotskog u Hercegovini, pomoćnici su mu bili ustaški zastavnici Jerko Grubišić rodom iz Imotskog u Hercegovini, Mate Živanović rodom iz Imotskog u Hercegovini i Andrija Švaguša isto tako rodom iz Imotskog u Hercegovini. Ustaška posada se sastojala osim ovih oficira još od 25 ustaša i podoficira.Te su ustaše davale stražu na stražarskimmestima raspoređenim oko celog kruga kožare. A ceo prostor na kome su bile sagrađene opisane zgrade Nikole Epanovića, bio je ograđen sa više redova bodljikave žice. Kroz ogradu bodljikave žice u logor kožaru ulazilo se na tri ulaza. Glavni ulaz bio je kapija na sredini logora od Dimitrijeve ulice. I ta je kapija bila isprepletena bodljikavim žicama i služila je i za kolski ulaz. Druga dva manja ulaza bila su: jedan na uglu logora od ulice i drugi iz uličice u kuću Nikole Španovića. Ta je kuća služila, kao ustaška nastanba i bilaje sastavni deo logora kožare, te tako bila u krugu ograđenom žicama. I vrata su bila isprepletena bodljikavim žicama u više redova,  a sva troja vrata bila su sastavni deo žičane ograde.

Tom žičanom ogradom bila je ograđena i bašta koja pripada zemljištu magacina i kući Nikole Španovića, a natrag u uglu bašte bio je izgrađen bunker, koji je štitio logor od eventualnog napada iz livada i šume i ujedno čuvao izlazak zatočenika iz logora preko bašte. U vrtu i dvorištu logorskom postojala su još dva bunkera kao unutrašnja utvrđenja samoga logora.

Ustaše su fabriku koža, kao i ceo logor broj IV uništili zajedno sa mašinama, sirovinama i zalihama izrađene i prerađene kože, onda, kada su uništile i glavni logor. No, ovde, sa tom razlikom, što su i sami zatočenici osetili da će biti ubijeni, pa su se organizovali za otpor i proboj iz logora. Logor je sa fabrikom koža nestao, ne kao posledica miniranja i ustaškog razaranja, nego kao poslednje razbojište u borbi golorukih zatočenika protiv do zuba naoružanih ustaša.

U poređenju sa prilikama i životom zatočenika u logorima I, II, III i V Jasenovac – zatočenici u logoru broj IV (kožari) živeli su i radili pod sasvim «snošljivijim» i boljim prilikama. Iz pakla logora broj III trebalo se izvući na bilo koji način i kada se u slobodu nije moglo, onda je jedna grupa dovitljivih zatočenika-Jevreja uspela da kod ustaša stvori raspoloženje i dokaže im korisnost i nužnost jedne tvornice koža. Uspeli su da ta tvornica ne ostane u krugu logora III nego da se izdvoji i formira u samom selu Jasenovcu i da izmakne tako iz kandži smrti – iz logora broj III. Grupa zatočenika koja je tako formirala i osnivala kožaru, uspela je da u ustaško zapovedništvo kožare dobije oficire ustaše, bezmalo nepismene, na čelu sa poručnikom Đerekom i da ih prepredeni i dovitljivi logornik, Silvio Alkalaj, vrti onako kako je to bilo u njegovom interesu i u interesu samih zatočenika. A Đerek sa svojim pomoćnicima bio je i ostao zapovednik logora broj IV od početka, od osnivanja do likvidacije logora. I logornik Alkalaj bio je od početka do kraja, a režim u logoru bio je uvek isti.

Zatočenici su uspevali da dobiju pristojniju hranu, da dobiju ponekad i nešto masti, jer je Đerek ili zapravo Alkalaj preko Đereka za izrađenu robu za logor broj III, primao iz logora broj III kao protivvrednost loj, mast, mleko, jaja itd., dakle hranu za ustašku kuhinju, a iz te ustaške kuhinje ponekad je nešto kanulo i u zatočeničku kuhinju.

Higijenske prilike bile su (isto tako) «snošljive» u poređenju sa ostalim logorima u Jasenovcu. Zatočenici su imali svoju brijačnicu, a radeći u bazenima kod natapanja koža vodom i biljnom štavom imali su za industrijske svrhe dovoljno vode, koju su kradom upotrebljavali za pranje svog rublja i za pranje sebe samih.

Pod krovom zgrade bivšeg magacina, gde je bila zatočenička nastanba, bila je u jednom kraju potkrovlja smeštena i radionica logorske stolarije. Tako su zatočenici dolazili do otpadaka drva i građevinskog materijala iz stolarije, a ustaško vodstvo i logornik tolerisali su zagrevanje potkrovlja u posebnim malim pećima, koje su zatočenici sami sebi napravili.

Rad je bio težak, naporan i trajao je dnevno po 12 sati i više; no u isto vreme zatočenici su na poslu sabotirali i odmarali se i svi skupa zajedno sa logornikom činili su jednu grupu sabotera, koja je ovde tavorila, radila i živela očekujući velike događaje u svetu, koji će i njima doneti slobodu. Radilo se tek toliko, da bi se logor održao i očuvala realnost njihovog života do sretnijih dana.

Zatočenici su se u ovom logoru bili međusobno saživeli i postali kroz dugi niz zajednički provedenih patnji upravo jedna velika porodica. Obaveštavali su jedan drugog i skupinu zatočenika o svim važnijim događajima i namerama ustaša u logoru, a logorsko vodstvo paralisalo je svaku zlu i rđavu nameru bilo kog ustaše, odnosno ustaškog zapovednika. Sve to, razume se, oprezno i u granicama.

Sa glavnim logorom zatočenici su iz kožare održavali vezu preko kočijaša, zatočenika, koji su kolima dovozili sirovu kožu ili kolima odvozili u logor III izrađenu robu. Vremenom se uspostavila veza i sa pokojim susedima logora, te su se kradom u logor unosile i novine, i zatočenici su bivali putem ustaških novina obaveštavani o radu, događajima i životu u slobodnom svetu.

I svaki događaj, događaj od zamašne važnosti koji se zbio u glavnom logoru, imao je svoj odraz ili posledice u kožari.

Kada je u jesen 1944. godine u glavnom logoru otkrivena zatočenička zavera i kada je u glavnom logoru posle provedene istrage, 26 zatočenika u grupi Brane Konića, povešani pred nastupom i očima svih ostalih zatočenika, onda je u toj grupi od 26, obešeno i dva druga iz kožare kao veza zaverenika iz glavnog logora, i to zatočenici, Šandor Viralji i Valentin Polak, oba iz Bjelovara.

Kasnije kao posledica ove otkrivene zatočeničke zavere pokupljeno je u kožari u mesecu septembru 1944. godine 19 idealnih drugova, koji su oterani u logor III u tzv. «Zvonaru». Svi do jednog su pobijeni. Među ovima je bio Anton Zrimšek, kožar iz Vinkovaca.

O događajima u svetu, a naročito o događajima na jugoslovenskom frontu zatočenici u kožari bili su redovno obaveštavani preko postavljene veze sa glavnim logorom, a preko glavnog logora sa oslobođenom teritorijom – kada je Beograd oslobođen, znali su kada i kako se front kreće od Beograda prema zapadu  i očekivali su uskoro svoju slobodu. Bezgranična vera u svoje oslobađanje, koja ih je sve do tada kao čudo držala, sada je iz dana u dan rasla, a samopouzdanje i hrabrost pojavila se u do tada neviđenom obimu. Zatočenici su bivali iz dana u dan sve jači i izdržljiviji, dok je kod ustaša bivalo obrnuto: moral i samopouzdanje je padalo, a pometenost i nervoza su rasli.

U tome vremenu zatočenici su počeli da se dogovaraju i da razmišljaju o tome kako da sačuvaju svoje živote i dočekaju slobodu, jer su predosećali i sumnjali u to da će ih ustaše kao žive svedoke jasenovačkih zločina sve do poslednjeg ubiti pri povlačenju, ili ih vući za sobom pred frontom pa mrcvariti i na posletku ih pobiti. Preživeli zatočenici iz kožare, Slavko Vasić, iz Adaševaca kod Šida i Ervin Miler iz Vinkovaca ovako opisuju organizovanje zatočeničke pobune i proboja iz kožare:

«Mi smo naprotiv, želeli da sačuvamo svoje živote i sebe radi, a i opšte stvari radi, te smo potajno počeli da se organizujemo. Imali smo vezu preko kočijaša sa glavnim logorom, i po primljenim direktivama, a i iz vlastite inicijative organizovali smo se i pripremili tako da svoju ustašku posadu pobijemo i da se prebacimo preko žica u polja i okolne šume, i da se pokušamo probiti do oslobođene teritorije, odnosno do fronta, koji se naglo približavao. Ova naša odluka je sazrela onda, kada smo čuli da je švapsko-ustaški front u Sremu probijen, i da nam se sloboda svakog časa sve više približava.

Podelili smo se u pet desetina. Jedna desetina trebalo je da likvidira prvo stražarsko mesto na kapiji od ulice u kožaru, druga desetina drugo stražarsko mesto za kožarom, treća desetina treće stražarsko mesto u bašti, četvrta desetina četvrto stražarsko mesto u tzv. Mijinoj avliji. Peta desetina je imala zadatak da na tri mesta proseče žice i da kroz otvore sprovede sve ostale zatočenike i da rukovodi njihovim spasenjem.Šesta grupa, u kojoj sam bio ja (Slavko Vasić), Stanko Gaćeša, Stevo Bogdanović i Zahid Bokurević, trebala je da uništi ustaško zapovedništvo i obezglavi ustaški otpor. Ja sam imao za zadatak sa Stankom Gaćešom, da obavestimo o organizaciji logornika Alkalaja, te smo to i učinili. Posle izvesnog nećkanja Alkalaj je primio sve naše uslove i odobrio naš rad. A poslužili smo se noževima i sekirama. U laboratoriju je inženjer Demajo pripremio otrov cijankalija, i svaki zatočenik ulazio je povremeno jedan po jedan u laboratoriju, i morao je da donese bilo kakvu flašicu, koju je sam nabavio i Demajo mu je dao otrova u tu flašicu. Dogovorili smo se da ćemo upotrebiti otrov samo onda, ako vidimo da će nas ustaše žive uhvatiti. Otrov smo isprobali prvo na jednom psu kojeg smo naveli da ga samo lizne, i pas je od otrova stradao. Uverili smo se tako da otrov pozitivno deluje.

Dana 21. aprila 1945. godine cele noći promatrali smo improviziranu borbu u velikom logoru. To su ustaše uništavale, minirale i palile pojedine delove logora. U masama su ubijali tamo naše drugove i drugarice, pa smo mi u noći čuli strahovite detonacije, a sa krova kožare iz naše nastanbe celu noć promatrali poslednje časove najveće grobnice i najstrašnijeg zločina na Balkanu. Nervoza se popela do vrhunca, i mi smo videli, da ako se ne probijemo iz logora, da ćemo biti kao i u glavnom logoru svi poklani, a zgrade će biti minirane. Dogovorili smo se da prepad započnemo sutradan, 22. aprila 1945. godine u 8 sati uveče. No, prenapeti živci i tok događaja, izmenio je bez ičije krivice sam raspored, tako da je pre vremena udarila treća desetina, na treće stražarsko mesto, i dezorganizovala time našu grupu koja je prva trebala da udari na upraviteljstvo, i prvu desetinu, koja je trebala da udari na prvo stražarsko mesto. Radilo se dalje spontano, bez plana, jer je pobuna iskrsla, a ustaše umesto da budu iznenađeni u upraviteljstvu, u svojoj nastanbi i na drugim stražarskim mestima, pribrale se, pograbile oružje i neravnopravna borba je počela. Mi goloruki sa najstrašnijim otrovom cijankalija kao samoubice – i ustaše naoružane najmodernijim oružjima: mitraljezima i drugim ručnim, vatrenim oružjem.

Prema dogovoru prvo smo mi iz šeste grupe, dakle, Slavko Vasić, Stanko Gaćeša, Stevo Bogdanović i Zahid Bokurević trebali upasti u ustaško zapovedništvo u velikoj zgradi bivšeg magacina. Napad je trebao da bude tačno u 8 sati uveče i odmah zatim, za minut-dva, trebalo je da se napadne ustaška nastanba i svaka desetina svoje određeno stražarsko mesto. Dok smo mi u zapovedništvu, drugi u nastanbi, ostale desetine sa stražarskim mestima vodile borbu, svi ostali zatočenici morali su da se probijaju i presecaju žice prema poljanama i livadama, i da se bekstvom spasavaju. Međutim, ceo plan je poremećen ranijim prepadom treće desetine.

No ipak, naša odlučnost i požrtvovanje doprineli su toliko, da je izvedeno zaista pravo čudo. Presečene su i probijene žice iza kožare i najveći broj naših drugova, dakle, nekoliko desetina, našlo se sa one strane žice u slobodi. No, mnogi su stradali i popadali na otvorenom prostoru preko brisanog prostora na dvorištu, jer u alarmirane ustaše iz bunkera kosile po našim redovima, kada smo iz nastanbi pojurili prema vrtu i otvoru u žicama.

Oni naši drugovi koji su uspeli da se dočepaju slobode i da se probiju kroz žice, naišli su sa one strane žica na nove i nove zapreke, i na nove i nove teškoće. Zapovedništvo iz logora obavestilo je telefonom sve ustaške bunkere i posade u samom Jasenovcu. A da nevolja bude još veća i nesreća potpuna – baš u to vreme od glavnog logora posle završenog miniranja svih zgrada i posle toga kako su svi zatočenici i uprava logora III pobijeni i poklani – velike grupe naoružanih ustaša krenule su da dokusure i kožaru. Krenuli su da i nas povežu u žice i da nas na najsramniji način kao stoku pokolju, a logorske zgrade da popale, miniraju i unište. No, mi smo se u međuvremenu već bili probili, naše desetine zapalile su logor i ovim ustašama ostalo je samo to da nas jure razbežane po okolnim šumama i močvarama. Ustaške straže i bunkeri načičkani su gusto u selu Jasenovcu, te po bližoj i daljoj okolini Jasenovca, na prelazima i ćuprijama preko Struga i Lonje. Sve je to alarmirano, naši drugovi iz zaseda su dočekivani i ubijani.

Težak položaj zatočenika u bekstvu pojačalo je još i to, što su ustaše mobilisale i sve civile (svoje jednomišljenike iz Jasenovca i okolnih sela), pa je u samom Jasenovcu naoružano 60 Jasenovčana i podeljeno 60 pušaka sa spremom. Ustaše iz posade logora III, iz logorskog sata, iz ustaškog brzog sklopa i sve okoline ustaške jedinice, koje su davale stražu i pojačavale ustašku jasenovačku posadu sa naoružanim meštanima – ustašama upriličili su pravu hajku kao u lovu na zečeve. Pretresen je svaki kutić bliže i dalje jasenovačke okoline i mnogi ovako pobegli naši drugovi bili su kao zečevi u polju otkriveni i pobijeni.

Odgovornost za ovu pogibiju spašenih zatočenika iz jasenovačkog logora snose ne samo ustaški koljači iz jasenovačkog logora, nego i ustaše civili iz Jasenovca i okolnih sela.

U prvi čas iz kožare se spasilo od 137 zatočenika, koliko ih je u vreme proboja bilo, najmanje dve trećine ili okruglo 85. Zahvaljujući ovim naknadnim hajkama i poterama za zatočenicima ostalo ih je živih, koliko preživeli zatočenici Slavko Vasić, Ervin Miler i Dušan Zec znaju – svega njih 9. Svaki preživeli zatočenik iz proboja iz «Kožare» doživeo je najdramatičnije časove svoga života i trebalo je mnogo sreće, odvažnosti, prisebnosti i požrtvovanja – pa da ipak samo slučaj odluči i doprinese izbavljenju svakog pojedinačno. Jer, ustaše su, bez milosti, bez iznimaka, ubijali svakog na koga bi naišli.

Preživeli zatočenik Dušan Zec, sada železničar u Vinkovcima, iskazao je kao svedok, da se bio zamuljio u jednoj bari i sakrio u mulju i vodi ispred ustaške potere, da je sa njim bilo i dvojica dečaka zatočenika, koji su bili u kožari zaposleni kao šegrti i da je te šegrte primetio ustaški poručnik Boža Đerek, koji ih je inače ranije u kožari gledao i uzimao u zaštitu. Toj okolnosti (valjda) se ima pripisati lakomislenosti šegrta da se bolje ne sakriju pred Đerekom i da dočekaju da ih Đerek sa ustašama opazi.

Svedok Zec je čuo vapaj, vrisak i zapomaganje nevine dečice kako mole Đereka da ih od ostalih ustaša uzme u zaštitu, no Đerek ih je potukao revolverom, svojom rukom. I desetine drugih zatvorenika, koji su se posle strašnog ropstva u jasenovačkom logoru – našli tek koji sat na slobodi – stradalo je kao mučenici i nesretnici tek što su slobodu okusili ali je nisu uživali.

I zatočenik, Slavko Vasić posvedočio je neobično dramatične i strašne sate svoga bega iz logora. On se danima nalazio kao jedan jedini stanovnik ne samo jasenovačkih logora, nego i potpuno evakuisanog i miniranog sela Jasenovca. Nalazi se 7 dana između dva fronta i konačno iznemogao, premoren od strašnih doživljaja i utisaka, fizički iscrpljen od gladi i zime – dočekao je u polusvesnom stanju, potpuno iscrpljen, oslobodioce – XXI Srpsku udarnu diviziju.

Svedok Ervin Miler takođe je posle proboja iz «Kožare» preživljavao časove duge kao godine, prolazio desetine metara dugačke kao desetine kilometara, izmicao ispred svih mogućih potera i vojske u frontu. Promicao je pokraj sela, preko puteva, livada i polja gonjen kao divlja zver, dok se konačno iznemogao i posustao, potpuno iscrpljen, nije sručio na zemlju i pao u nesvest.

Organizatori proboja iz kožare bila su ona četiri zatočenika, koji su sebi u proboju dodelili najteži zadatak, da razoružaju i pobiju ustaško zapovedništvo logora. To su bili Slavko Vasić iz Adaševaca, Stanko Gaćeša iz Zemuna, Stevo Bogdanović iz Sarajeva i Zahid Bokurević Bosanac. Sreća je poslužila (i danas je živ) samo Slavka Vasića.

Pokrajinska Komisija za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini izvršila je dana 25. oktobra 1946. godine i sledećih dana uviđaj na licu mesta u Jasenovcu i na licu mesta bili su preslušavani svedoci, bivši zatočenici logora Jasenovac. Od zatočenika koji su bili u logoru IV «Kožara» saslušani su svedoci: Dušan Zec, Slavko Vasić i Ervin Miler, od kojih su sva trojica dočekali u kožari kraj logora Jasenovca i kraj ustaške strahovlade i učestvovali aktivno u probijanju iz kožare, a zatočenik Slavko Vasić bio je jedan od organizatora proboja. Na licu mesta svedoci su pred članovima Anketne Komisije, pred predstavnicima narodne vlasti i skupljenim narodom opisali celu kožaru i rekonstruisali način i tok borbe za proboj iz kožare.

Utvrđeno je da su se mnogi zatočenici, naročito stariji, slabiji i neodlučniji već u toku početka neravne borbe otrovali svojom rukom, upotrebom cijankalija, pa je tako završio i logoraš Alkalaj i  inženjer Demajo.

Logor broj IV u poređenju sa ostalim logorima bio jeod zatočenika pripremljena oaza spasavanja i zato broj žrtava toga logora nije velik.

Tako se završava istorija bednog života zatočenika u «Kožari» i žalostan svršetak ustaškog logora Jasenovac IV.

Ustaško zapovedništvo i preživele ustaše povukli su se ispred fronta i negde se kriju.

—————————————————————————————————————————-

< Likvidacija logora Jasenovac broj III      Sadržaj     Logor Jasenovac broj V – Stara Gradiška >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top