Ljubomir Koraćević: Evropsko breme logora

Mladi pisac o zapaženom romanu „Lager“. Želeo sam da progovorim o iskustvu izopštenosti. Pozornica dešavanja je internirski logor u Aradu

PAŽNjU kritike i čitalaca mladi pisac Ljubomir Koraćević (1982) skrenuo je na sebe romanom „Lager“ (KOV), koji je dospeo u uži izbor za Ninovu nagradu i nagradu „Biljana Jovanović“. Pozornica najčešćih dešavanja u knjizi je Carski i kraljevski internirski logor u Aradu, ali se, osim njega, pominju još neka mesta u kojima su ljudi bivali internirani tokom Prvog svetskog rata.

– Arad je, inače, grad u kojem još uvek stoje srpska crkva i zgrade Tabakovića i koji je značajan za našu istoriju umetnosti, bar koliko i Trst. Osim toga, to je grad prijateljski zagledan u Srbiju, ne samo zato što je to varoš Tekelije, već i zato što je patio pod režimom Čaušeskua. Tokom devedesetih, kada je i Beograd patio, pojedini Arađani i Temišvarci svesno su kršili tada važeći embargo prema našoj zemlji, i u saradnji sa ovdašnjim švercerima, dovlačili benzin sve do Pančeva – kaže, za „Novosti“, Koraćević.

* Zašto ste izabrali takvu temu?

– Moje interesovanje za ovu temu nije bilo istoriografsko: želeo sam da progovorim o jednom iskustvu izolovanosti, isključenosti i izopštenosti, koje čoveka može sustići bez obzira na ono što čini i čemu teži. Mislim da je osećanje koje iz tog iskustva proističe autentično evropsko osećanje, kao i sumnja. Nastojao sam da logorsko iskustvo opišem kao tragično i mučno, ali moderno evropsko iskustvo.

KULTURNA POLITIKA

KULTURA u Srbiji je, kao i u drugim zemljama Evrope, svedena na funkcije kulturne politike, tj. na oblikovanje slike sveta u kojem živimo, a na osnovu određenih principa realnosti. To je jedna od epohalnih odlika našeg doba. Naš problem je, međutim, u tome što srpska kulturna politika – za razliku od same kulture, nije autentična. Ona samu sebe već decenijama održava u nekakvim revolucionarnim opredeljenjima i raspoloženjima, pa i u savremenim okolnostima uglavnom deluje kao kulturni inženjering – kaže Koraćević.

* Kažete da ste pisali u tradiciji „književne logorogije“.

– Trudio sam se da ostanem svestan onoga što su u toj tradiciji evropske književnosti pisali Andrić, Solženjicin, Kiš ili Mihailović. Međutim, tokom pisanja došao sam do uverenja da logori, kao takvi, ne počivaju nužno na određenim ideološkim pretpostavkama – bilo nacističkim, bilo komunističkim. Ne moraju čak počivati ni na razornim odlikama orijentalnog duha. Logor se može konstituisati bez tih pretpostavki, i to na bazi krive, odnosno ciničke svesti u sadejstvu sa tzv. zdravim, praktičnim duhom. U evropskim okvirima, o tom sadejstvu pisali su već pisci kao što su Herman Broh ili Jaroslav Hašek.

* Da li je ovo priča i o srpskom istorijskom udesu u proteklim vekovima?

– Ne, jer priča se odnosi jedino na poslednjih sto godina, odnosno na nekoliko decenija u poslednjih sto godina. „Lager“ nije proširena metafora koja nastoji da predstavi postojanje jednog naroda od nastanka sveta do danas. Ono što se dešava u „Lageru“ neodvojivo je od svetskih industrijskih ratova, vampirskih ideologija, poraznog i tragičnog jugoslovenskog iskustva. Neodvojivo je i od našeg saznanja o onome što se desilo. Prema tome, srpski istorijski udes u vremenu koje je tematizovano u „Lageru“ neodvojiv je od udesa drugih naroda. To ne znači da su ti udesi bili identični, ali svakako znači da danas, ono što se dešavalo u tim vremenima – pa i svojevrsna povezanost sa drugim narodima – dopada nama u nasleđe.

Autor: B. Đorđević

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Ne dao ti Bog da pogineš za otadžbinu

Ujedinjenje ili smrt

Legija smrti