Љубодраг Димић – Разговор глувих (други део)

Како су током рада мешовите католичко-православне комисије, осветљавајући историјску улогу Алојзија Степинца, хрватски историчари истицали своју националну, верску и стручну унисоност.

Наташа Јовановић: Интервју са Проф. др Љубодрагом Димићем

Извор: ПЕЧАТ

Усташка власт је у НДХ владала уз употребу ничим ограничене репресивне силе, што је, само по себи, доводило у питање правну природу њеног државног поретка. Власт силе најдиректније је угрожавала опстанак читавих категорија грађана (Срби, Јевреји, Роми). Селективно коришћење права доводило је у питање и правност и државност НДХ.

Посебну карактеристику државе представљало је расно законодавство (закони о држављанству, расној припадности, заштити аријевске крви, части хрватског народа…), које је делом прихваћено из немачке праксе (тзв. Нирнбершки закони), а делом надограђено, или, како се говорило, „побољшано“ од стране хрватских правних стручњака.

Под те законе потпадали су Јевреји и Роми, док је геноцид над Србима имао основу у процени да они својим постојањем угрожавају хрватски народ и представљају „страно тело“ и претњу хрватској држави, каже у разговору за „Печат“ академик Љубодраг Димић, члан мешовите католичко-православне комисије, формиране на предлог папе Франциска, а која се бавила улогом Алојзија Степинца у НДХ.

На чему је НДХ темељила своје право на доношење таквих дискриминаторских закона? У којој мери је она лавирала између нацистичке и католичке Европе?

Своје упориште НДХ је имала у митологизованом хрватском државном праву и подршци коју је тој држави пружала Римокатоличка црква, део њених верника и хрватских националиста. Када се све наведено сагледа, долази се до закључка да НДХ представља „државу“ у којој није постојала правна сигурност за све категорије грађана. У тој држави постојали су дискриминаторска правна пракса и расно законодавство.

У њој је право силе односило превагу над силом права, терор над представницима друге вере и нације био је легализован и представљао део државног пројекта чији је циљ било „коначно решење“ српског, јеврејског и ромског питања. Држава је формално-правно имала основне атрибуте државности, али их је свакодневна пракса негирала. Усташка власт у којој је партиципирала и РКЦ сносила је потпуну одговорност за почињени злочин геноцида. Током година Другог светског рата НДХ је с позиција Ватикана била уклопљена у оквире католичке Европе, а из угла Немачке у оквире нацистичке (немачке) Европе.

Војне формације те католичке и нацистичке Европе нашле су се 1941/1942. надомак Москве. Међу њима су биле и војне јединице НДХ. Шта данашња уједињена Европа дугује некадашњим концептима остаје тек да се истражи. Свој допринос тој значајној теми могу да понуде и српски историчари. Простора за упоредна истраживања понашања Хитлерове Европе из година 1941–1945, и оне упорно грађене, али опет немачке, из послератних година – свакако има. Ипак, аналогије су једно, а темељна истраживања нешто сасвим друго. Историја је асоцијативна, зар не!?

Учествовали сте у раду мешовите католичко-православне комисије. Шта са ове дистанце можете рећи, колико је дијалог био жив, а католичка страна спремна да прихвати бар део одговорности Степинца за злочине почињене у НДХ?

Мешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве имала је задатак да заједнички накнадно сагледа лик и дело надбискупа Алојзија Степинца. Комисија је формирана на предлог папе Франциска. У њеном раду учествовали су превасходно највиши црквени великодостојници СПЦ и РКЦ. Обе стране ангажовале су и историчаре.

Разговори су започели октобра 2016. Организована су четири стручна састанка (Загреб, Нови Сад, Славонска Пожега, Подгорица). Три су била хронолошки конципирана и посвећена делатности Алојзија Степинца у годинама између два светска рата, у Другом светском рату и у периоду после 1945. године, док је један састанак био тематски и посвећен односу Степинца према српском народу у НДХ.

Последњи, пети сусрет организован је у Ватикану и на њему су учествовали само црквени великодостојници. Разговор обе стране суштински је био „разговор глувих“. Ми смо се трудили да у разговорима будемо не „српски историчари“ већ само историчари који се темом „Степинац“ баве професионално, поштујући начела струке којој смо посвећени, док је друга страна истицала своју националну, верску и стручну унисоност („хрватски католички историчари“).

По мом мишљењу струка је однела превагу (убедљиво тријумфовала) над настојањем да се историја тумачи с позиција нације, вере и политике. Такво тумачење прошлости у себи садржи пристрасност која историчара претвара у своју супротност („историчар“) и удаљује од научности. И баш се то догодило колегама из Загреба. Учинак тог „дијалога“ делом је садржан у одлуци папе Франциска да Степинац треба да сачека „божје време“, тј. да га актуелни папа за свог понтификата неће прогласити за свеца.

Из тих разлога веома је важно темељно истраживати улогу РКЦ и Степинца и то само с једним циљем – да се приближимо истини о прошлости „онаквој каква је уистину била“. Сваки други наум сасвим је погрешан, представља неутемељену тврдњу и ригидну и окамењену догму, а не знање, које никада није коначно и које се увек може надопуњавати новим истраживањима.

Да ли сте трагом одлуке папе Франциска покушали да преко угледних италијанских историчара или неких ваших млађих колега који се усавршавају у Риму „завирите“ у архивске фондове који се чувају у Ватикану а тичу се југословенске државе?

Наравно, али на жалост њима су, на леп начин, мимо препоруке коју је дао папа, врата те институције била затворена. Тражене су им сигнатуре докумената које желе да виде, уз љубазно обећање да ће та документа и добити. Проблем је само како међу више од два милиона фасцикли и више милијарди страница грађе која се тиче делатности РКЦ знати тачан фонд, фасциклу, архивску јединицу, инвентарски број документа (све то садржи сигнатура), његов садржај, када га нико пре вас није користио и његову сигнатуру навео у неком научном раду.

Препрека с којом смо били суочени није била административна, и тиме је испуњен налог папе, али је била суштинска и стварна.

Да ли је на састанцима било речи о томе да је римокатоличка хијерархија насиље у НДХ називала „враћањем вери отаца“ да би касније хрватске свештенике и редовнике који су директно учествовали у догађајима 1941–1945. означила „појединачним, заблуделим овчицама“?

Наведено је имало своју предисторију! Јуна 1939. године, у договору с Ватиканом, А. Степинац обавезао је свештенство и вернике да достојно прославе 1300-годишњицу од успостављања првих веза Хрвата са Светом столицом. У прослави, која је требало да се протегне на период 1939–1941. године, акценат је био на „вјерско-моралном препороду“ и „кршћанској обнови“ хрватског друштва.

Задатак је био „пробудити млаке и нехајне“, обликовати тзв. „духовне одличнике“, уклонити све што слаби веру, уносити темељна католичка начела у јавни живот, извршити „опћу мобилизацију“ клера и лаика, „приводити натраг у крило цркве оне који су од ње отпали“ и друго. За годину 1941, како је наговештавало писмо папе Пија ХII од 12. маја 1940, био је предвиђен „јубиларни опрост“.

Папа је опрост давао на молбу надбискупа Степинца како би хрватском народу, како је стајало у његовом писму, била дата „заштита за постигнуће побожности у кријепости у ова нарочито страшна и тешка времена“. Опрост се односио на „потпуно опраштање цијеле казне коју би требало испаштати за гријех“. Римокатоличка црква је тих месеци отпочела да нападно пропагандно истиче да је папино писмо потврђивало да је за Хрвате 1941. установљена као „изванредна јубиларна година“, потенцирајући да католичка омладина стоји на „мртвој стражи Хрватства“, а Хрватска представља „предзиђе католичанства“.

Да ли је уопште тај обећани „опрост“, и у којој мери, утицао на размере злочина учињених у 1941. години остаје да се додатно истражи.

Почетком исте те 1940. године, када ће нешто касније од папе Пија ХII тражити „опрост гријеха“ за сва недела која учини католички хрватски народ, Степинац ће у свом дневнику 17. јануара записати следеће: „Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, то јест да пригну главе пред намјесником Христовим – Светим Оцем.

Онда би ми коначно могли одахнути у овом дијелу Европе, јер бизантизам је одиграо страшну улогу у повјести овог дијела свијета…“ Тог великог посла Степинац се прихватио већ следеће године. Партнери су му биле усташе, за које је као вернике такође важило „потпуно опраштање“ почињених греха.

О Србима је Степинац говорио и на Бискупској конференцији одржаној крајем новембра 1940. године и оптуживао их за денационализацију Хрвата, покушаје систематског удаљавања хрватских маса од Рима, прозелитизам који је резултирао преласком најмање 200.000 Хрвата у православну веру. Том приликом надбискуп загребачки је нагласио да сваки православни храм који је подигнут у римокатоличком окружењу представља „гранични камен“ систематског напредовања православља у југословенској држави.

На удару милитантног римокатоличког клерикализма била је југословенска држава, коју је Степинац, да се придржавао начела Канонског права, требало да брани и да из редова цркве изопшти све оне који су настојали да је руше („казну изопћења“ предвиђао је канон 2335).

Какав је био његов однос према усташким старешинама?

Усташке старешине с којима се у предвечерје рата често сретао (М. Будак, М. Пук, С. Кватерник…) и високорангиране свештенике ангажоване у пословима рушења државе (И. Шарић, К. Шегвић, Вилим Цецеља…) Степинац није корио. Прихватао је њихов политички, национални и верски радикализам и додатно га бодрио. Прећутно је прелазио преко све уочљивијег срастања екстремног хрватског национализма и клерикализма с фашизмом.

Није кажњавао ни на који начин „заклете усташе“ из редова римокатоличког свештенства попут жупника у Кустошији Вилима Цецеље, жупника у Слуњу Ивице Никшића и Сидонија Шолца, жупника из Шибеника А. Губерине, жупника из Личког Осика Франа Биничког, жупника из Огулина И. Микана, жупника из Дрниша Фра Берковића, гвардијана манастира Чунтићи Ч. Хермана, фрањевца Р. Главаша из Широког Бријега, католичког свештеника Д. Камбера и друге.

Није спречавао проусташку делатност жупних дворова и братстава манастира у Новој Градишки, Босанској Градишки, Осијеку, Дрнишу, Нашицама, Петрињи, Добоју, Броду, Дубровнику, Шибенику… За њега је, подједнако као и за Свету столицу, Југославија била „умјетна версајска творевина“, „великосрпска држава“ која је Хрвате културно „бизантирала“ и „балканизовала“, верски претапала у православне, политички „србизирала“ и „бољшевизовала“.

Хрвате је сматрао жртвама либералне југословенске државе. Југословенска држава за Степинца није била „Божји дар“ већ ће то постати Независна Држава Хрватска, коју је РКЦ од првог дана сматрала „Светом Хрватском“. Степинац је, отуда, пре него што је рат и започео, истицао да клер неће бити „равнодушан и неутралан“ у догађајима који следе. Свако друго понашање римокатоличког свештенства он је означавао „издајом домовине“.

Југословенску државу и Србе Степинац је, у говору одржаном на Бискупској конференцији крајем новембра 1940. године, оптуживао, као што смо већ рекли, за денационализацију Хрвата, покушаје систематичног удаљавања од Рима, прозелитизам који је резултирао преласком најмање 200.000 Хрвата у православну веру. Тако је, пре него што је рат и почео, маркиран број од најмање 200.000 православних Срба које је требало, када околности то дозволе, вратити у „вјеру својих отаца“.

Зашто 200.000? Како је Степинац дошао до тог броја?

Наведени број је вероватно био резултат рачунице која је своје упориште имала у канонском ставу РКЦ да је свако дете рођено у браку с католиком католик. Тај се став сударао са инерцијом понашања у патријархалном друштву, по којој националност и верско опредељење детета из мешовитог брака национално и верски одређује отац породице. Да се претпоставити да се тако дошло до броја од најмање 200.000 деце рођене у мешовитим браковима у којима је отац био православне вере, тј. „преобраћених католика“ које ће РКЦ као православне, у ратним условима, настојати да покатоличи.

Геноцид је, а прекрштавање је један од облика у коме се исказује, осмишљен много пре него што се приступило његовој реализацији. Део тог подухвата било је и рушење православних богомоља, што такође представља део верског и културног геноцида. У одговору на ваше питање морамо споменути веома индикативну реакцију А. Степинца на војни пуч од 27. марта 1941. године.

У свом дневнику том приликом је записао да из целог догађаја „избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета која се никада неће ујединити, док је један од њих у животу“. Том се приликом још једном згрозио над „духом бизантизма“ и истакао да је „шизма“ (тј. православље) „највеће проклетство Европе, скоро веће од протестантизма“. Сматрао је да код православних „нема начела, нема истине, нема правде, нема морала“.

У закључку је још једном поновио да „из цијелог овог чина, тј. државног удара, опет избија на јаву чињеница да су, све у свему, Хрвати и Срби два свијета, сјеверни и јужни пол, који се никада неће приближити (осим чудом божјим) док је једног од њих у животу“.

ДНЕВНИК У ПОСТУПКУ РЕПАРАЦИЈЕ? Да ли сте проучавајући грађу о Степинцу имали његов дневник у рукама? Да ли је тачно да су одређени фрагменти уништени?

За нас је и Дневник Алојзија Степинца остао недоступан, па тако и велика непознаница. Папа Франциско нам је дао дозволу да истражујемо у архивима Римокатоличке цркве, самим тим и у надбискупском архиву у Загребу, где се постојећих пет томова Дневника чува. Нажалост, могућност да тај вредан извор користимо нисмо добили, јер се он налазио, како су члановима Комисије рекли директор архива и задужени архивари, у поступку репарације и лечења. У каквом је стању тај историјски извор нисмо били у прилици да видимо.

Када ће Дневник Алојзија Степинца у целини бити доступан истраживачима остаје да се види. Да ли су тачне гласине да ће га РКЦ приредити, такође нам није познато. Да ли се тим евентуалним приређивачима, без могућности увида у оригинални примерак, може веровати, такође је отворено стручно и морално питање. У постојећим околностима ми смо користили делове Дневника које је својевремено у листу Данас објављивао историчар Љубо Бобан. Такође смо користили делове Дневника који се у прекуцаној верзији налазе у Збирци Виктора Новака која се чува у Архиву САНУ.

Користили су нам и делови које су у својим радовима наводили други истраживачи (Цвитковић, Илић, Булајић, Кољанин…). Информације да се примерак Дневника налази у Архиву Удбе нису се потврдиле као тачне (макар је таква информација дата верском делу Комисије СПЦ). Последња, шеста књига Дневника никада није пронађена и њен садржај је велика непознаница. Ипак, претпостављамо и надамо се да један примерак тог историјског извора постоји у Ватикану и да ће тамо лакше и пре бити доступан истраживачима са ових простора него у Загребу.

Наставиће се

Љубодраг Димић – Запечаћена истина