Љубана клали 1941, истерали га 1995, а сада баш ту славе

„Новости“ у породици Љубана Једнака, јединог Србина и преживелог сведока усташког масакра. Намерно су изабрали 5. август када је било велико страдање.

НИЈЕ случајно назови певач Марко Перковић Томпсон, у својој домовини популаран због изразитог усташтва, одабрао баш Глину да у њој одржи концерт у оквиру обележавања „Олује“. Усташки пир направио је у месту које је један од симбола страдања Срба у фашистичкој НДХ. Концерт је одржан 100 метара од наше породичне куће и исто толико од некадашње глинске православне Цркве Пресвете Богородице, у којој су, 29. и 30. јула и 4. и 5. августа 1941, усташе свирепо, ножевима „србосјецима“, поклале више од 1.700 Срба. Место концерта је, дакле, „пажљиво“ одабрано, као и датум – 5. август. Тако су, у ствари, уз најстрашније усташке покличе, обележили тачно 77 година од покоља и 23 године од протеривања Срба из Хрватске. Ово мишљење о концерту одржаном у недељу у Глини деле Срђан Једнак (39) и Душанка Зорић (73), унук и ћерка Љубана Једнака, јединог Србина који је преживео монструозни усташки злочин у глинској цркви 1941. године. Такво величање фашистичких идеја, кажу, никоме не може служити на част. Али у Хрватској је на делу повампирење усташтва, и таква прослава их више и не чуди.- Хрвати су и 26. јуна 1991. године, када су биле борбе око полицијске станице у Глини, највише пуцали на очеву кућу – прича Душанка. – Знали су да је то кућа јединог сведока усташке свирепости у Глини 1941. И данасчувам очеву белу кошуљу из 1991. изрешетану у ормару. Можете ли у то да верујете?! Данас је очева кућа у очајном стању, урушава се, из ње расту два дрвета… Они заправо желе да та кућа нестане, да је нема, иако је део целине на којој се налазе двориште и нова кућа мог брата Стеве, у којој данас живи градоначелник Глине. Он сваког дана с прозора гледа како нестаје кућа Љубана Једнака.

Видно потресена, Душанка говори тихо, полако… Каже да је њен отац парадигма страдања Срба у Хрватској током 20. века. Јер, они који су преживели клање 1941. и њихови потомци доживели су да, поткрај 20. века, с нарамком и бежећи у колони, заувек напусте своја вековна огњишта.

– И отац је био у тој колони – каже Душанка. – Веровао је да ће се вратити за два дана, али није било тако… Преминуо је овде, у Београду, 5. маја 1997. Од туге, али мирно, у дану. Ми, његови потомци, верујемо да га је Бог погледао тог дана, да се не мучи. Сећање на глинску цркву било му је мука за цео живот. Па, живео је у Глини две улице даље од места где су га клали.

Душанка каже да њен отац Љубан, њој и синовима Стеви и Душану, никада није причао о масакру у Глини, али да су они кришом слушали када је он о томе причао новинарима који су често долазили у њихову кућу.

– Имао је 26 година када су га усташе ухапсиле, везале му руке жицом и одвеле у Цркву Пресвете Богородице – прича Душанка. – Тамо су већ биле стотине Срба, које су тако везане малтретирали, палили им бркове и косу, „благо“ пререзивали гркљан и терали их тако полузаклане да певају… Мртве су бацали украј цркве, а над живима се иживљавали до бесвести. Око поноћи, први пут су почели мртве да бацају у камионе, како би их превезли до пет километара удаљене јаме у коју су их бацали. Тај њихов одлазак тата је искористио да се са стране где су били живи пребаци међу мртве. Био је измучен толико да нису приметили да је жив, па су га са следећом групом мртвих бацили на камион. У јами су усташе, како је причао, мртве Србе поново пробадали бајонетима или су пуцали у њих. Тада су и оца ранили у кључну кост и ногу. Један усташа је чак стајао ногом на њему док је пробадао друге…

Смрт га је, каже Душанка, и тада заобишла, јер су усташе отишле по још мртвих, а јаму су оставиле незатрпану.

– „Јеси ли и ти жив?“, питао је оца тада још један преживели – прича Душанка. – Извукли су се из јаме, и тако рањени заједно стигли до кукуруза, где су се растали. Сутрадан, оца је нашао ујак Павле Лончар, код ког је био шест месеци, а потом је отишао у партизане. Његовог друга из јаме усташе су врло брзо ухватиле и убиле.

Наша саговорница каже и да су њеном оцу, као носиоцу Партизанске споменице и једином преживелом у масакру, после рата нудили много: да живи у Загребу или Београду, а дијаспора му је нудила да се пресели у Америку, али он је желео да буде свој на своме – у Глини.

– Живео је мирно дању, иако је деценијама имао тешке ноћне море, чији смо били сведоци – каже Душанка. – Никога није мрзео, био је поносан и живео је за своју децу и унучад. Тако поносан завршио је живот овде у Београду, готово без игде ичега.

Успомену на свог деду Љубана брижљиво чувају и његова унучад – Срђан, Стевана, Горан и Морана. Срђан и Стевана урамили су исечке из новина исписане после дедине смрти, а дедин Орден Светог Саве има посебно место у кући…

– Живели смо заједно у Глини, кућа до куће – прича Срђан. – Шта је све прошао, сазнали смо и сестра и ја тек у школи на часу историје. Како смо само од тада поносни на њега. И што смо старији све нам је јасније с каквим је сећањем пола века живео у Глини. Али једва ју је напустио 4. августа 1995. Није му било лако кад смо пред „Олујом“ избегли у Београд. Полако је венуо. Знамо да је умро од туге…

ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ГА ПОЉУБИО У РУКУ

Деда је, само четири дана пре него што ће се наћи у колони страдалника који су бежали пред „Олујом“, у Глини одликован Орденом Светог Саве првог реда – прича Срђан Једнак. – Орден му је уручио патријарх Павле. Тада је патријарх, пред свима присутнима, деду пољубио у руку. Када је сестра недавно на „Фејсбуку“ поводом годишњице „Олује“ и нашег изгнанства објавила фотографију патријарха и деде, у коментарима је листом писало: „Два свеца“.

ЧОВЕК ВЕЛИКОГ СРЦА

Прадеду Василија усташе су убиле 20 дана пре него што су деду Љубана одвеле у глинску цркву, а бабу Стану и прву ћерку, која се такође звала Душанка, одвеле су у логор у Топуско, где је девојчица преминула – прича Срђан. – Али деда никада није подстицао мржњу. Колико је имао велико срце, сведочи догађај уочи женидбе мог оца Стева са мамом Златом, која је Хрватица. Кад му је тата рекао да ће да се жени, деда Љубан му је одговорио: „Жени се само ако јој никада нећеш пребацити што је Хрватица, а ја сигурно нећу, јер она је добра жена“.

У БЕОГРАДУ ЗАБОРАВЉЕН

Иако је био носилац споменице, преживео масакр у Глини, био главни сведок на суђењима Алојзију Степинцу и Андрији Артуковићу, деда није испраћен онако како је живео – прича Срђан. – Његови другови из СУБНОР-а тражили су да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, али су, 1997. године, тадашње власти у Београду то одбиле. После пет дана одлучивања, сахрањен је на Бежанијском гробљу. Овде у Београду нико од надлежних за њега није марио осим људи из СУБНОР-а.

Аутор: Јелена Матијевић

Извор: Новости

Везане вијести:

Протојереј глинске цркве: Нигде није лако бити Србин

Цеста ужаса од Глине до Двора на Уни

Страдање 400 најугледнијих Срба Глине