Ljuban Karan – NATO više ne sme da nas napadne

Mislim da nas opredeljenje za vojnu neutralnost vodi ka ponovnom uvođenju vojnog roka, kako bismo bili sposobni sami da se odbranimo. Male, profesionalne vojske dovoljne su samo onima koji su svoju bezbednost i odbranu poverili drugima. Ali time su im poverili i deo svog suvereniteta, da ne kažem kompletan suverenitet

Kada bi u Srbiji postojala duboka država, tajnovita vojno-birokratsko-medijska struktura koja zapravo upravlja političkim kursom zemlje umesto političara promenljivih na izborima, penzionisani potpukovnik Ljuban Karan, nekadašnji kontraobaveštajac u Ratnom vazduhoplovstvu i protivvazdušnoj odbrani naše vojske a danas vojni analitičar, mogao bi da bude sumnjičen da pripada toj dubokoj državi. Našom Srbijom, nažalost, već dugo upravljaju duboke države nekih drugih država, no to ne znači da Karanove dijagnoze – ali i prognoze – treba prihvatiti samo kao reči dobro upućenog posmatrača sa strane.

U intervjuu za „Pečat“ Ljuban Karan govori o reformama naše vojske i njihovim posledicama, o NATO-u i srpskoj neutralnosti, o ukidanju i povratku redovnog služenja vojnog roka.

Američke diplomate su, u jednoj od depeša koje je objavio „Vikiliks“, navele da „reforme njihove odbrane“ – srpske – „obezbeđuju vojnu orijentaciju i stav koji će biti u našem“ – američkom dakle – „interesu“. Kako vam se čini ta njihova ocena?

To je jedina istina. Oko toga nema nikakve dileme. Sve reforme u Vojsci Srbije, i ne samo u Vojsci Srbije već sve reforme oružanih snaga Srbije uopšte, vršene su tako da se naša vojska prilagodi NATO standardima. I to je pravdano tvrdnjama da je to moderno, savremeno i prilagođeno 21. veku…

Ali to važi samo za vojske i države koje planiraju da uđu u NATO. Naša situacija je drugačija; mi, ako želimo vojnu neutralnost, moramo sami da brinemo o svojoj odbrani i bezbednosti, i da ne prepuštamo to nikome drugom.

Zanemarimo za trenutak pitanje da li ćemo u NATO ili ne, zanima me da li je primenom ovih NATO standarda naša vojska postala efikasnija i sposobnija da brani našu zemlju, što joj je i osnovna funkcija? Ili je, naprotiv, njena sposobnost za to umanjena?

Reforma je vršena pod parolom da će se napraviti manja vojska, ali efikasnija i moderno naoružana. Od svega toga oni su napravili samo manju vojsku, i ništa više.

Zašto kažete da je naša vojska sad manje efikasna nego što je bila pre primene NATO terapije?

NATO ima za cilj da na Balkanu napravi te male, profesionalne vojske, koje za njihovu alijansu nisu nikakav problem ako neku državu treba potčiniti, disciplinovati, podrediti, ako treba ostvariti potpunu dominaciju. To nisu vojske koje mogu da se suprotstave NATO-u.

S druge strane, postoji strategija koja je NATO-u trn u oku, a to je strategija naoružanog naroda. Za tu strategiju oni nemaju rešenje. Oni mogu da zauzmu određenu državu i proglase pobedu, ali ubrzo će tu ponovo nastati ratište…

Dakle, ako nećemo da se vežemo ni za jedan vojni blok, mi moramo da formiramo vojsku na drugačijim osnovama. A najveći problem napravljen je ukidanjem redovnog služenja vojnog roka.

To je najopasniji konkretan potez koji je načinjen tokom ovih reformi?

To jeste bio najopasniji potez, iz koga su proistekli i svi drugi problemi i situacije koje su oslabile vojsku i oružani sistem Srbije.

Redovno služenje vojnog roka ne znači samo da u datom trenutku imamo više vojnika pod oružjem nego u toj situaciji mi imamo obučeno stanovništvo, vrlo jak rezervni sastav. U takvoj situaciji aktivni sastav Vojske Srbije ima zadatak samo da prihvati prvi udar agresora, da napravi vremenski prostor da se izvrši mobilizacija i razvoj jedinica na terenu sačinjenih od rezervnog sastava. Od koga ćemo mi danas praviti rezervni sastav kad svakim danom imamo sve manje rezervista koji su obučeni za vojnu službu? A svako ko je bio na ratištu vrlo dobro zna razliku između obučenog i neobučenog vojnika, jer ona predstavlja razliku između života i smrti. Neobučeni ginu kao snoplje zbog toga što nisu prošli kroz osnovnu vojnu obuku…

Dakle, da rezimiramo: zahvaljujući ovakvoj reformi Vojska Srbije je u daleko slabijoj poziciji nego što je 1999. bila Vojska Jugoslavije kada se suprotstavljala NATO agresiji?

Daleko je slabija. I nije čak problem samo u obuci već i u obnavljanju znanja, u pozivanju rezervista na vežbe. To sve mora ponovo da počne da funkcioniše, a trenutno ne funkcioniše ili funkcioniše veoma slabo.

Moram da pitam: zašto je sve ovo urađeno? Iz neznanja ili pod pritiskom Zapada?

Sve je to rađeno po nalogu sa Zapada. Neke naše bivše vlade izvršavale su te naloge bez pogovora, ne usuđujući se da bilo šta pitaju. Svi mi to znamo.

Strani instruktori i oficiri sedeli su u štabovima i držali predavanja i lekcije o tome šta treba da se radi.

… A postojala je politička odluka sa vrha da se baš tako i uradi…

Upravo tako. Tim potezima oslabili su oružane snage Srbije. Kad to kažem, mislim i na profesionalizaciju vojske, i na smanjivanje njenog brojnog stanja, veštačko stvaranje viškova oružja, preformaciju vojske kojom su ukinute armije i korpusi i prešlo se na brigadni sistem vojske u Srbiji. A svaki oficir zna da taj brigadni sistem nije dobar.

Zašto?

Zato što su armija i korpus jedinice koje mogu da dejstvuju samostalno. Došlo je do usitnjavanja vojske na jedinice koje nisu sposobne za samostalno delovanje.

To su projekti koji su nam uništili vojsku i sposobnost odbrane.

Oni su od korpusa pravili brigade, od brigada bataljone, od bataljona čete. A to podrazumeva i smanjenje brojnog stanja, i tehnike. Onda su se pojavili ogromni viškovi naoružanja, stvoreni veštački. I te kako je ta količina oružja potrebna ovom narodu.

… Ali nije potrebna toliko smanjenoj vojsci.

Ali šta ćemo sa rezervnim sastavom? O tome vam govorim – rezervni sastav čini oružane snage. Vojska je samo deo oružanih snaga.

U ovakvoj situaciji nedostaju nam i oficiri. Šta je sa rezervnim oficirima? Niko ih ne zove na vežbe. Na ratištima je, naime, posebno bitno funkcionisanje štabova; sadejstvo različitih jedinica i rodova vojske je izuzetno važan problem prilikom ratnih dejstava. A ono se usavršava samo štabnim vežbama, uvežbavanjem oficira. Ako koordinacija izostane, dolazi do onoga što se na Zapadu naziva prijateljskom vatrom, dakle, do dejstva po sopstvenim jedinicama.

Izveštaj Međunarodne krizne grupe za Balkan iz 2003, nedugo pošto je Boris Tadić postao ministar odbrane, hvali ga zbog uspostavljanja civilne kontrole nad vojskom, konkretno zbog dva poteza – stavio je Generalštab pod komandu ministra odbrane, i vojna obaveštajna i kontraobaveštajna služba izmeštene su iz Generalštaba i stavljene u nadležnost ministra odbrane. Kakav je to efekat proizvelo?

Katastrofalan, i o pitanju odbrane, i o pitanju funkcionisanja samih službi koje su odvojene od ostatka vojske i postale su strano telo u tom sistemu.

Takođe, znam koliko smo mi, obaveštajni operativci, nekada vodili slučajeva, predmeta, a znam koliko je – smešno malo – slučajeva ostalo da se vodi posle ovih reformi. Delom je tome uzrok i taj pogrešni stav da mi više nemamo neprijatelja, nemamo tajni, sve je transparentno… A koja to država nema tajni? I sve te tajne se ljubomorno čuvaju. Uostalom, da nemamo tajni, ne bi toliko po Srbiji vršljali strani špijuni da ovde još uvek za njih nema tajni.

I obaveštajne službe su, takoreći, bile uništene. Bio sam zapanjen kada sam saznao da naše ambasade u inostranstvu nisu imale šifru. U vreme prethodnih vlada jednostavno je ukinuto šifrovanje poruka u ambasadama. Kako ćete poslati neki poverljiv podatak u svoju zemlju, a da to ostane tajna?!

Jednostavno, sve je rađeno u interesu Zapada, a protiv interesa Srbije. Sve te reforme, inovacije, modernizacije, sprovedene su sa ciljem da se oslabi odbrambeno-bezbednosni sistem Srbije, zbog toga što se pretpostavljalo da će u nekom narednom periodu Srbija doći na red o pitanju nekakvog prevaspitavanja i preusmeravanja.

Kakvo je danas raspoloženje oficirskog kadra prema NATO-u? Da li je reformisano stanje svesti srpskih oficira?

Pokušaj promene raspoloženja u srpskom narodu, kada je NATO u pitanju, traje neprestano. Imate sad i generale koji lobiraju za NATO…

U okviru Demokratske stranke formiran je sad Odbor za odbranu i bezbednost i vanredne situacije. Oni koji su vojsku doveli u stanje o kome govorimo, sada se tobože brinu o njenom blagostanju.

Sve to se radi u cilju vršenja pritiska na aktuelnu vlast, za koju je procenjeno da Srbiju neće uvesti u NATO. Njima se očigledno žuri, računaju da nemaju dovoljno vremena i da moraju da idu na promenu vlasti koja istrajava u vojnoj neutralnosti Srbije.

Ali upravo je u vreme ove vlasti potpisan IPAP sporazum s NATO-om, čime je saradnja Srbije s NATO-om dostigla još viši nivo. I premijerka Ana Brnabić nedavno se na Bledu hvalila kako je naša vojna saradnja s NATO-om i sa Amerikom na mnogo višem nivou nego s Rusijom…

Da, ali to je samo saradnja. O tome se radi, što je to ravnopravna saradnja, kakva istovremeno postoji i sa drugim zemljama koje nisu u NATO-u.

Tvrdite da je reč samo o saradnji, a ne o pripremi ulaska Srbije u NATO?

Zapad na Balkanu ne prihvata ništa što nije potpuna pobeda. Njima ne odgovara saradnja, nego potčinjenost. Saradnjom se ne zadovoljavaju. Ne žele dogovor već bespogovorno izvršavanje naloga.

A Zapad i NATO na Balkanu imaju samo dva krajnje pouzdana partnera. To su Hrvatska i albanski korpus koji je rascepkan u više država. To su stari savezi koji traju još od Drugog svetskog rata.

Htedoh baš da primetim da su to saveznici nacističke Nemačke iz Drugog svetskog rata…

Već na samom završetku rata očekivao se sukob između Rusije (Sovjetskog Saveza) i Zapada. To više nije tajna, objavljena su dokumenta koja govore o tome da su se na Zapadu od prvog dana po okončanju rata pripremali za taj sukob, tajnim obaveštajno-bezbednosnim operacijama; jedna od njih zvala se Gladio, ona je i najpoznatija, ali bilo ih je više. U tim operacijama bili su okupljeni pripadnici poraženih vojski za potrebe borbe protiv komunističkih zemalja. Na našu nesreću, u taj plan američkih i engleskih službi najlakše su se uklopile ustaše i balisti… Kasnije su od tih formacija nastali politički pokreti. Hrvatsko narodno vijeće, koje ih je okupilo, uspostavilo je potom dogovor s Franjom Tuđmanom i HDZ-om, u koji su se masovno učlanili i postali desno krilo HDZ-a. Isto je i sa albanskim faktorom, koji još od Prve prizrenske lige teži stvaranju „Velike Albanije“. U Drugom svetskom ratu održana je Druga prizrenska liga pod pokroviteljstvom nemačke vojne obaveštajne službe Abvera, a Treća prizrenska liga održana je u Americi. To je, dakle, taj kontinuitet o kome govorimo.

Zagovornici ulaska Srbije u NATO govore da to moramo da učinimo, da je to u našem interesu zato što smo okruženi NATO članicama…

Da li bismo postigli nešto ako bismo odjednom pristali na sve što od nas traži Zapad? Ako bismo se potpuno potčinili, uveli sankcije Rusiji, ušli u NATO… Da li bismo tada živeli u blagostanju, da li bismo živeli i razvijali se bezbrižno? Naravno da ne. Baš zbog ovih starih saveza sa Amerikom i Zapadom uopšte, koji su uglavnom i sklopljeni na štetu srpskog nacionalnog korpusa. Amerika i Zapad vole da daju obećanja na tuđi račun. Ako ispune ono što su obećali Hrvatskoj, i ono što su obećali Albancima, to sve ide na štetu Srba. Ako se odreknemo sopstvene zaštite, plašim se da bismo upali u veliku nepriliku, jer onaj na čiju bismo zaštitu računali, NATO, odavno ima plan da uradi mnogo toga na našu štetu, i to će i uraditi ako bude mogao, a nama će na kraju reći da ćutimo jer smo još i dobro prošli.

Mi možemo da očuvamo vojnu neutralnost, koja treba da bude suština naše odbrambene i spoljne politike. Nikako ne smemo da izgubimo prijateljstvo i vojnu saradnju i poslovne veze sa Rusijom i sa Kinom, već da ih i dalje jačamo. Geostrateški položaj Srbije se promenio u odnosu na raniji period. Mi sada imamo moćne prijatelje, pa, zašto ne reći, i zaštitnike u pojedinim situacijama. Nismo više u onoj situaciji kada Rusija nije mogla da nam pomogne. Gde god su Rusi ozbiljno zalegli, tamo NATO nije ostvario svoje ciljeve.

Što se naše odbrane tiče, mi moramo da jačamo naše oružane snage, i da se bolje naoružamo. To se trenutno i preduzima. Naša vojska sada nije ona vojska o kojoj sam malopre govorio.

Mislite da smo sada vojno sposobniji nego što smo bili 2012?

Donacija iz Rusije u velikoj će meri pojačati naše odbrambene sposobnosti. Sada možemo da oformimo eskadrilu modernih lovaca mig-29 koja je respektibilna za svakog potencijalnog agresora u našem okruženju.

Mi ne možemo da računamo da ćemo se odbraniti od čitavog NATO-a ako bi nas napao, ali možemo da računamo da NATO to više ne sme da uradi. Baš zbog toga što postoje i druge velike sile, koje su naši prijatelji.

I dok ne predajemo našu odbranu i bezbednost, da o njima brine Zapad, ne treba da ih predajemo ni Rusiji i Kini, nego treba da o njima brinemo sami. Da napravimo respektabilan sistem koji je moguće ostvariti ponovnim uvođenjem redovnog služenja vojnog roka.

Zašto to već nije urađeno? Sadašnja vlast je na toj poziciji već pet godina…

Zato što je ponovno uvođenje redovnog služenja vojnog roka sada višestruki problem. Da nije ukinuto, ne bismo o tome sada ni govorili.

Ali onda ne bismo ni bili toliko kritični prema prethodnoj vlasti…

Sada to zahteva i značajna materijalna izdvajanja, potrese u društvu, žestoke promene, počev od kasarni koje su ostavljene da propadaju, viškovi naoružanja su ostavljani na ledinama da trunu i kasnije su prodavani ispod cene sekundarnih sirovina iako su to i dalje bila ubojita oružja… Ako bi se to sada uradilo, a mislim da će morati da se uradi, biće velikog pritiska sa Zapada, optužbi da se naoružavamo, da se pripremamo za rat, da imamo ofanzivne namere prema susednim zemljama… I dodatno će biti teško nadoknaditi ono uništeno oružje koje je potrebno za naoružavanje rezervnog sastava. Ali mislim da to mora da bude naš zacrtani put, koji će se postepeno ostvarivati. To mora da bude dugoročan plan, nova strategija koja jedina potpuno garantuje našu bezbednost i državnu celovitost.

Da li vam se čini da stvari idu u tom smeru, ili se nastavlja inercija uz sve izgovore i razloge koje ste spomenuli?

Mislim da nas ovo opredeljenje, za vojnu neutralnost, hteli mi to ili ne, vodi ka ponovnom uvođenju vojnog roka, kako bismo bili sposobni sami da se odbranimo. Ove male, profesionalne vojske dovoljne su samo onima koji su svoju bezbednost i odbranu poverili drugima. Ali time su im poverili i deo svog suvereniteta, da ne kažem kompletan suverenitet.

Tako da mislim da će stvari ići u tom pravcu, iako će otpora, i unutar države i spolja, biti mnogo, i te pritiske treba izdržati.

Autor: Nikola Vrzić

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Ljuban Karan: Zašto zapad ćuti dok ustaše divljaju? | Jadovno …

Obaveštajne igre SAD na Balkanu još nisu zaustavljene …

Nastavak velikog američkog plana za Balkan | Jadovno 1941.

O ustašizaciji Hrvatske ne sme se zaćutati | Jadovno 1941.