Љуба

Журим ја право јами, једним путељком, пречицом, претеког моје. Видим око јаме гомилу усташа, вако стоје — све наши, брате, само једног из Оџака сам упамтила да је био у усташком оделу.
Идем ја даље, на пречац, па ћу вако испод једне љеске јами, а чини мено тај Маћан Ћенан:
— Куд ћеш туда да ти јебем Свету Петку?
— Ево иђем у јаму тебе сапела Света Петка — одговорим му ја, и скочим на један камен и оданде право у јаму. Ћенан је стигао само мало за раме да ме дирне.
Летим, свјесна, баш ко да имам падобран, право на ноге. Тако може бити једно десет метара па се одједном почнем окретати. Чини ми се да никако нисам губила свист. Знам, лупила сам на ноге и онако некако на леђа. Само што сам пала неко тресну и притиште ме преко ногу — не могу никуд мрднути. Падају и даље около. Соисала ми крв на очи, разбијена глава. Извадим некако марамицу. Била у њој замотала двиста динара. Бацим паре и почнем чистити крв са очију.
Одозгора орљавина не престаје: како гођ кога баци, за њим камен ваља, гредама убише и ко би претекао и преживио бацање у јаму. Најбоље ко скочи сам, лети право у дно, а кога они гурну удара около и додаје га зид зиду, доље га познат не можемо сем по аљинама.
Кад се понадаг да сам се спасила одозго паде још једно чељаде и притиште ме преко прси — не могу никуд.
Обноћ поче мука: о мама, о тетка, о стрина, о секо, о ујна — зове са сваке стране, кô, све род рођени на гомили. О извуци ме, о подигни ме, о дај воде, дај крува — мили боже, јада великога…
Зовем и ја, а не знам кога да дозовем. У неко гоба закључиг да је оно што ми лежи на прсима Даница Лалић. Опазиг да је жива. Мрдну мало и нешто проговори.
— Даница, Даница! — зовем је ја.
— Дај ми, мама, биљац — проговори она разговитно. Дај ми, мама, биљац да се покријем, смрзог се — понавља.
Зовем јој мајку, чула већ да је и она жива:
— Цвита, бона, ево ти Даница. Жива. Имаш ли шта да је прикријеш, студено јој…
— Ма, каква Даница, бог јој не дао, откуд Даница — залелека јој мајка која је била упутила Даницу у Далмацију, роду, њу и еднога сина малога, Риста, и снају, али се они вратили, неко казао да и у Далмацији убијају Србе, па иг поватало и бацило у јаму, а Цвита се све надала да су јој бар они живи претекли…
Скинем ја Даницу некако са прса. Биг како и ноге да извучем. Претрнуле не знам да су моје. Ћакнем вако мало руком и уваришем на рану грдну на кољену — пуна рука крви. Једнако, извучем ја једну ногу испод тога мртвога тила — била исто јена жена — Драгиња Лалић. Њу су убили над јамом — покушала једнога од усташа одвући у јаму па је убили из пушке, пиштоља, како ли, не знам, тек мртва је пала у јаму.
Извучем ја у неко доба и другу ногу кад одједном нешто подамном мрдну. Пипам, зовем. Ништа. Не јавља се, а јес неко жив видим, замотао се некако у онај мој садак. Не могу никако да га ишчупам испод онијег лешева.
Зовем из гласа, има ли ко нож да ми дода да расијечем садак и некако се курталишем. Јави се та моја снаја:
— Секо, јеси ли то ти, благош мени, зар си жива?
— Ево јесам, за јаде — зборим јој ја и питам има ли бритву, у нас би се ножеви носили низ прегачу, свака жена имала.
Има она нож, додаде ми те ја расцијепи оне аљине и извуци малога сина Маркице Бошковића, било му може бити седам-осам година. Жив! Како сам падала, изгледа да сам га стигла у лету и нако се он замотао у оне моје аљине. Умрије, кукавац, и он таман на три дана пред што ће нас извадити из јаме.
Трећи или четврти дан у ономе мраку и јаду ја угледам моју Мару, сестру млађу, ову што реког да је сад овдинак у Деспотовцу. Сједи нако притиснута мртвом чељади, само јој се глава види.
Извучем је ја, боса, гола повријеђена и нагрђена, ћути само, нако избеућена, ријеч не проговара. Разбило јој главу, сва крвава, закорела се коса у ранама, грозота.
А било нас доста живиг. Највише дице несретне па послим дотукоше и помрије од жеђи, од глади, од болештине и рана…
Прође једно десет, море бит и петнаес дана, ето неко над јамом. Зову одозго и питају има ли ко жив. Јавите се, веле, не бојте се, ми смо из Чапразлија. Маљковићи, Миле и Марко. Набрајају и још неке друге познате Србе. Зборе да у Рујанима више нема жива ува усташкога, да је све сатрвено за навик…
Ми се јавимо. Спушћише они конопе, казивало послим да су морали превезати два колна конопа што се веже сено на колима (побашка су товарни конопи) — скоро педесет метара. Зборе да покупимо паре, злато, сребро и друго ако има што, да не остаје у јами. Два Лалића и Сава Вулић се свежу и одвукоше иг.
Кренем и ја да се свежем. Одједном по еглену познам усташу једнога, Гују, Егер га звало а како му је име било, ђавли га крстили, не умим ти рећи — сви су они имали некакве надимке. Море бити да је био Јозо, али не знам тврдо:
— Ајме мени, оно је Гуја, оно нијесу Срби но усташе — зборим ја и пушћим коноп.
Гледам горе, али не мореш ти то познати кад је онај отвор толики да ти се чини дланом би га покрио.
Зову они, зову па кад виђоше да више нико неће, горе запуцаше пушке и оно троје вратише у јаму убијене. Стоју свукли, бог зна шта су од ње радили, и бацише и оне аљине за њом.
Онда заваљаше греде, па бомбе — три пукоше, а једна не па смо је послим све чували да се њоме убије онај ко остане посљедњи.
Е, те прилике нас побише и преполовише, жив не оста нико ко се није склонио мало у крај. А она је проклетница доли широка, баш ко добро гувно, а гори уска.
Прође неколико, ето опет зову: има ли ко жив. Ми се више не јављамо. Зову они, зову, наваљају опет по греду и вичу: ‘Спавајте, спавајте…’
Кад јади и муке одолише, почесмо да вичемо и запомажемо из гласа. Све на смјену. Највише Цвита Бошковић. Нада се у Далматинце, чобане, чувају туда, чуће и извадити нас…
Чуо нас Нине Одак. Младић био, може бити ко и ја. Чувао туда, примакао се брезданки и чуо јауке и запомагање.
Причало послим да је Нине дошао увече кући. Неће да вечера. Ћаћа му Јозо види да јес нешто. Пита шта је. Он му каже: има још живих Србова у јами…
Е послим једни казивали да је Јозо зором пошо логорнику и казао шта је Нино чуо, да се овај тобож ударио по кољену: ајме, ко је наредио да се жива чељад бацају у јаму — убиј га па баци — да је оничас дозвао жандаре и наредио да нас иду вадит и да ће њима глава фалит ако нама длака са главе фали.
Други кажу да су Талијани дознали и наредили да нас ваде.
Субота била кад су дошли да нас ваде. Ми мртви као и сви мртви, али не дамо да они силазе — сами ћемо се везати.
Ја прва. Вуку крвнички, сви су ми прсти и дланови били у крви одупирући се о стину. Иђем, а још не знамо јесу ли дошли уистину да нас ваде или ће нас само дотући.
Извукоше ме. Сједог ја вако на ивицу јаме, а приђе ми један усташа. Плазинић, најгори у селу био. Да ли од њега или од оног ваздука и светла дана, тек се ја онесвестим и не могу да се јавим онима доли у јами — договорили се били да дам неки знак ко је горе.
Е послим, кад се ја мало приберем и освистим, зовем доли и онда почеше редом да извлаче — нас тринаес жемскиг и Глишу Стојића, јединог мушкарца. Претекле ја и сестра ми Мара и снаја Стана (она сиротица била носећа, у осмом мисецу, и у јами побацила мртво дете), онда Цвита Бошковић и ћерке јој Даница и Милка, па Мара и Госпава Бошковић, Милица Ерцег, Јања, Боја и Даница Лалић и Сава Козомара.
Казали нам одма ту они жандари те су нас вадили, неки Винко и Јуре – били добри брате, да њиг није било они би нас други побили и бацили натраг – да смо у јами били шес недеља и три дана. Ето, бацило нас на Огњену Марију, на два дана уочи Светога Илије, а извадило нас на недељу уочи Мале Госпе, па рачунај…“

*   *   *

Било је ово казивање Љубе Лалић – Коњикушић из љета 1990. И њу су, међутим, стигле године, још више посљедице мука и патњи које је преживјела и издржала у живој гробници на Динари – и њена уморна душа је прије неколико година починула у миру војвођанске равнице.

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци