Ljuba

Žurim ja pravo jami, jednim puteljkom, prečicom, pretekog moje. Vidim oko jame gomilu ustaša, vako stoje — sve naši, brate, samo jednog iz Odžaka sam upamtila da je bio u ustaškom odelu.
Idem ja dalje, na prečac, pa ću vako ispod jedne ljeske jami, a čini meno taj Maćan Ćenan:
— Kud ćeš tuda da ti jebem Svetu Petku?
— Evo iđem u jamu tebe sapela Sveta Petka — odgovorim mu ja, i skočim na jedan kamen i odande pravo u jamu. Ćenan je stigao samo malo za rame da me dirne.
Letim, svjesna, baš ko da imam padobran, pravo na noge. Tako može biti jedno deset metara pa se odjednom počnem okretati. Čini mi se da nikako nisam gubila svist. Znam, lupila sam na noge i onako nekako na leđa. Samo što sam pala neko tresnu i pritište me preko nogu — ne mogu nikud mrdnuti. Padaju i dalje okolo. Soisala mi krv na oči, razbijena glava. Izvadim nekako maramicu. Bila u njoj zamotala dvista dinara. Bacim pare i počnem čistiti krv sa očiju.
Odozgora orljavina ne prestaje: kako gođ koga baci, za njim kamen valja, gredama ubiše i ko bi pretekao i preživio bacanje u jamu. Najbolje ko skoči sam, leti pravo u dno, a koga oni gurnu udara okolo i dodaje ga zid zidu, dolje ga poznat ne možemo sem po aljinama.
Kad se ponadag da sam se spasila odozgo pade još jedno čeljade i pritište me preko prsi — ne mogu nikud.
Obnoć poče muka: o mama, o tetka, o strina, o seko, o ujna — zove sa svake strane, kô, sve rod rođeni na gomili. O izvuci me, o podigni me, o daj vode, daj kruva — mili bože, jada velikoga…
Zovem i ja, a ne znam koga da dozovem. U neko goba zaključig da je ono što mi leži na prsima Danica Lalić. Opazig da je živa. Mrdnu malo i nešto progovori.
— Danica, Danica! — zovem je ja.
— Daj mi, mama, biljac — progovori ona razgovitno. Daj mi, mama, biljac da se pokrijem, smrzog se — ponavlja.
Zovem joj majku, čula već da je i ona živa:
— Cvita, bona, evo ti Danica. Živa. Imaš li šta da je prikriješ, studeno joj…
— Ma, kakva Danica, bog joj ne dao, otkud Danica — zaleleka joj majka koja je bila uputila Danicu u Dalmaciju, rodu, nju i ednoga sina maloga, Rista, i snaju, ali se oni vratili, neko kazao da i u Dalmaciji ubijaju Srbe, pa ig povatalo i bacilo u jamu, a Cvita se sve nadala da su joj bar oni živi pretekli…
Skinem ja Danicu nekako sa prsa. Big kako i noge da izvučem. Pretrnule ne znam da su moje. Ćaknem vako malo rukom i uvarišem na ranu grdnu na koljenu — puna ruka krvi. Jednako, izvučem ja jednu nogu ispod toga mrtvoga tila — bila isto jena žena — Draginja Lalić. Nju su ubili nad jamom — pokušala jednoga od ustaša odvući u jamu pa je ubili iz puške, pištolja, kako li, ne znam, tek mrtva je pala u jamu.
Izvučem ja u neko doba i drugu nogu kad odjednom nešto podamnom mrdnu. Pipam, zovem. Ništa. Ne javlja se, a jes neko živ vidim, zamotao se nekako u onaj moj sadak. Ne mogu nikako da ga iščupam ispod onijeg leševa.
Zovem iz glasa, ima li ko nož da mi doda da rasiječem sadak i nekako se kurtališem. Javi se ta moja snaja:
— Seko, jesi li to ti, blagoš meni, zar si živa?
— Evo jesam, za jade — zborim joj ja i pitam ima li britvu, u nas bi se noževi nosili niz pregaču, svaka žena imala.
Ima ona nož, dodade mi te ja rascijepi one aljine i izvuci maloga sina Markice Boškovića, bilo mu može biti sedam-osam godina. Živ! Kako sam padala, izgleda da sam ga stigla u letu i nako se on zamotao u one moje aljine. Umrije, kukavac, i on taman na tri dana pred što će nas izvaditi iz jame.
Treći ili četvrti dan u onome mraku i jadu ja ugledam moju Maru, sestru mlađu, ovu što rekog da je sad ovdinak u Despotovcu. Sjedi nako pritisnuta mrtvom čeljadi, samo joj se glava vidi.
Izvučem je ja, bosa, gola povrijeđena i nagrđena, ćuti samo, nako izbeućena, riječ ne progovara. Razbilo joj glavu, sva krvava, zakorela se kosa u ranama, grozota.
A bilo nas dosta živig. Najviše dice nesretne pa poslim dotukoše i pomrije od žeđi, od gladi, od boleštine i rana…
Prođe jedno deset, more bit i petnaes dana, eto neko nad jamom. Zovu odozgo i pitaju ima li ko živ. Javite se, vele, ne bojte se, mi smo iz Čaprazlija. Maljkovići, Mile i Marko. Nabrajaju i još neke druge poznate Srbe. Zbore da u Rujanima više nema živa uva ustaškoga, da je sve satrveno za navik…
Mi se javimo. Spušćiše oni konope, kazivalo poslim da su morali prevezati dva kolna konopa što se veže seno na kolima (pobaška su tovarni konopi) — skoro pedeset metara. Zbore da pokupimo pare, zlato, srebro i drugo ako ima što, da ne ostaje u jami. Dva Lalića i Sava Vulić se svežu i odvukoše ig.
Krenem i ja da se svežem. Odjednom po eglenu poznam ustašu jednoga, Guju, Eger ga zvalo a kako mu je ime bilo, đavli ga krstili, ne umim ti reći — svi su oni imali nekakve nadimke. More biti da je bio Jozo, ali ne znam tvrdo:
— Ajme meni, ono je Guja, ono nijesu Srbi no ustaše — zborim ja i pušćim konop.
Gledam gore, ali ne moreš ti to poznati kad je onaj otvor toliki da ti se čini dlanom bi ga pokrio.
Zovu oni, zovu pa kad viđoše da više niko neće, gore zapucaše puške i ono troje vratiše u jamu ubijene. Stoju svukli, bog zna šta su od nje radili, i baciše i one aljine za njom.
Onda zavaljaše grede, pa bombe — tri pukoše, a jedna ne pa smo je poslim sve čuvali da se njome ubije onaj ko ostane posljednji.
E, te prilike nas pobiše i prepoloviše, živ ne osta niko ko se nije sklonio malo u kraj. A ona je prokletnica doli široka, baš ko dobro guvno, a gori uska.
Prođe nekoliko, eto opet zovu: ima li ko živ. Mi se više ne javljamo. Zovu oni, zovu, navaljaju opet po gredu i viču: ‘Spavajte, spavajte…’
Kad jadi i muke odoliše, počesmo da vičemo i zapomažemo iz glasa. Sve na smjenu. Najviše Cvita Bošković. Nada se u Dalmatince, čobane, čuvaju tuda, čuće i izvaditi nas…
Čuo nas Nine Odak. Mladić bio, može biti ko i ja. Čuvao tuda, primakao se brezdanki i čuo jauke i zapomaganje.
Pričalo poslim da je Nine došao uveče kući. Neće da večera. Ćaća mu Jozo vidi da jes nešto. Pita šta je. On mu kaže: ima još živih Srbova u jami…
E poslim jedni kazivali da je Jozo zorom pošo logorniku i kazao šta je Nino čuo, da se ovaj tobož udario po koljenu: ajme, ko je naredio da se živa čeljad bacaju u jamu — ubij ga pa baci — da je oničas dozvao žandare i naredio da nas idu vadit i da će njima glava falit ako nama dlaka sa glave fali.
Drugi kažu da su Talijani doznali i naredili da nas vade.
Subota bila kad su došli da nas vade. Mi mrtvi kao i svi mrtvi, ali ne damo da oni silaze — sami ćemo se vezati.
Ja prva. Vuku krvnički, svi su mi prsti i dlanovi bili u krvi odupirući se o stinu. Iđem, a još ne znamo jesu li došli uistinu da nas vade ili će nas samo dotući.
Izvukoše me. Sjedog ja vako na ivicu jame, a priđe mi jedan ustaša. Plazinić, najgori u selu bio. Da li od njega ili od onog vazduka i svetla dana, tek se ja onesvestim i ne mogu da se javim onima doli u jami — dogovorili se bili da dam neki znak ko je gore.
E poslim, kad se ja malo priberem i osvistim, zovem doli i onda počeše redom da izvlače — nas trinaes žemskig i Glišu Stojića, jedinog muškarca. Pretekle ja i sestra mi Mara i snaja Stana (ona sirotica bila noseća, u osmom misecu, i u jami pobacila mrtvo dete), onda Cvita Bošković i ćerke joj Danica i Milka, pa Mara i Gospava Bošković, Milica Erceg, Janja, Boja i Danica Lalić i Sava Kozomara.
Kazali nam odma tu oni žandari te su nas vadili, neki Vinko i Jure – bili dobri brate, da njig nije bilo oni bi nas drugi pobili i bacili natrag – da smo u jami bili šes nedelja i tri dana. Eto, bacilo nas na Ognjenu Mariju, na dva dana uoči Svetoga Ilije, a izvadilo nas na nedelju uoči Male Gospe, pa računaj…“

*   *   *

Bilo je ovo kazivanje Ljube Lalić – Konjikušić iz ljeta 1990. I nju su, međutim, stigle godine, još više posljedice muka i patnji koje je preživjela i izdržala u živoj grobnici na Dinari – i njena umorna duša je prije nekoliko godina počinula u miru vojvođanske ravnice.

Zahvaljujući dobroti autora, preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“

Knjiga je posvećena ustaškim pokoljima nad Srbima u Livnu i okolini, odnosno u selima na rubu Livanjskog polja, počinjenim u proljeće i ljeto 1941. godine, a ponovljenim i u najnovijim ratnim sukobima na tom području, posebno tokom 1992. i 1993. godine. To je priča o 1587 žrtava, pretežno djece i nejači, mučenih i na najzverskiji način pobijenih na gubilištima u okolini Livna. O tome govore preživjeli sa tih gubilišta, posebno preživjeli iz nekoliko jama, čije je kazivanje svojevremeno inspirisalo i Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju glasovitu poemu „Jama“. O tome govore ne samo Srbi, žrtve ustaškog genocida, nego i brojni inovjerci – Hrvati i Muslimani, časni i čestiti ljudi koji u tim ljutim vremenima, kako 1941. tako i devedesetih godina prošlog vijeka, nisu gledali ko se kako krsti i šta je kome na glavi. Knjiga je stoga strašno svjedočanstvo o zlu, optužba za sva vremena, ali i trajni dokument o veličajnim primjerima dobrotvorstva i žrtvovanja čovjeka za čovjeka. Izdavač knjige „Ognjena Marija Livanjska“ (četvrto dopunjeno i prošireno izdanje) je kompanija „Nidda Verlag GmbH“, odnosno „Vesti“, najtiražnija dnevna novina u dijaspori.
Biografski podaci o autoru:

Rođen u selu  Osreci – Manastir Morača, 15. oktobra 1945. godine. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Tri godine potom radio kao profesor u gimnaziji „Slobodan Princip – Seljo u Sokocu na Romaniji, a onda se posvetio novinarstvu (počeo u sarajevskom „Oslobođenju“, zatim u TANJUG-u, „Politici Ekspres“, „Ilustrovanoj Politici“, „Politici“ i sada u Frankfurtskim „Vestima“).
Do sada objavljene knjige:
– „MIJAT I MOJSIJE“ (1988).
– „DO SMRTI I NATRAG“ (1988),
– „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ (tri izdanja od 1991. do 1997),
– „NEDOHODU U POHODE“ (1994),
– „ZEKO MALI“ (tri izdanja od 1997. do 2001),
– „ŽIVOT NA SEDAM ŽICA“  (1998),
– „NIKAD KRAJA TAMNICAMA“ (2002),
– „ZADUŽBINA PATRIJARHA I VEZIRA“ (2006),
– „RIJEČ SKUPLjA OD ŽIVOTA“ (2006).
Priredio i zbornik „125 GODINA NOVINARSTVA I 50 GODINA UDRUŽENjA NOVINARA CRNE GORE“ (1996. godine).

Vezane vijesti:

Promocija knjige „Ognjena Marija Livanjska“ u Hramu Svetog Trifuna u Beogradu

RTRS – PEČAT – 20. oktobar 2011. – Reportaža o stradanju Srba 1941. u jami Ravni Dolac, Livanjsko polje

SLUŽEN PARASTOS SRBIMA BAČENIM U JAMU RAVNI DOLAC

Promocija knjige „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ u Svetosavskom kulturnom klubu u Banja Luci