ЛИСИЧЈИ ПОТОК – крвави траг ‘Слободе’

Ништа се није промијенило, баш ништа! – говорим себи док чекам такси у улици Титовог генерала Косте Нађа. И Коста и Пеко Дапчевић и данас су закићени београдским булеварима… Па нека су, од те 1944. до данас они и њихови унуци владају Србијом. Комунистичка петокрака само је пожутила у евроунијатску Даницу, а стари пролетаријат постао је голи капиталистички ресурс.

Пише: Горан Лучић

Од октобра 1944. Београд је црвенио од убијене крви заклете Краљу и Богу. Још данас је добрано модар од овог партијског ислеђивања.

И ове године сам кренуо на једно од највећих стратишта комунистичког злочина у Београду. Помен у Лисичјем потоку, старом београдском излетишту Краљева чесма, тик испод двора на Дедињу.

Киша цио дан лије као сузне очи сирочади коју неписмени злочинац ОЗНЕ остави без оца или брата, мајке, сестре или тетке. Под шифром немилосрдног обрачуна са класним и идеолошким непријатељима десетине хиљада Београђана је сатрвено и потом затрпано у влажне ровове. И данас су њихове кости ту у гробу, испод двора на Дедињу.

У том распетом Београду нестао је и брат мог ђеда, тада студент Бранко Мишковић који је био на школовању. Никада нисмо сазнали како је пострадао и гдје му је гроб. Шапатом смо дознавали да је највјероватније ликвидиран од комуниста. Послије рата агенти Удбе су породицу замајавали лажним гласинама да је избјегао у Америке и да се јавио из Трста. Његова жалосна мајка, а моја прабаба, пресвисла је од туге за њим. Таквих и још горих прича је на десетине хиљада како у Београду тако у Србији.

У пламену свијећe видим истину која ће сагорети окупацију лажи и насиља. У младом принцу Филипу видим неку нејасну, али нашу, младицу храста – па то је стварни Карађорђев потомак поред мене. Стојимо над заједничком гробницом, повише нас је двор на Дедињу, а поврх двора и свију нас… вјечни Господ.

Чекамо кап истине и правде у којој ће се Србија умити или удавити! Дај Боже што прије!

Извор: Слободна Херцеговинс – Горан Лучић