Ликвидација команданата који су хтели да ослободе Јасеновац

Владимир Дедијер: За политику скривања истине о губицима српског народа у Другом светском рату, а посебно у Јасеновцу, Јосип Броз сноси највећу одговорност.“

Готово сви планери партизанског напада на Логор Јасеновац,  усташку индустрију смрти, временом су почели да нестају. Први се за ликвидацију нашао Никола Демоња, славни партизански командант Славоније и Барање. О његовом смишљеном убиству оставио је сведочење првоборац Милан Кевић звани Баћо, најмлађи официр НОБ, Баћо је рођен 1930. у селу Милошево Брдо испод Козаре, код Босанске Градишке, а партизански курир је постао крајем јуна 1941. кад је имао једанаест година. Његових око осамдесет(!) рођака Кевића из Подкозарја већином је заклано у Јасеновцу. Ево шта је Баћо сведочио много година касније:

„Био сам 1944. курир у Шестом корпусу. Пошту сам носио Иви Маринковићу, главном планеру напада на Јасеновац. Једнога дана му је други курир донио пакет, наводно од мајке, у коме је била експлозивна направа. Када га је отворио одјекнула је страшна експлозија која га је на мјесту убила.“

„Неколико дана касније, сећао се Кевић, убијена су двојица наших обавештајаца из Јасеновца Чеда и Вингерт. Убијени су код Пакраца, да не би проговорили. Командант Демоња је најпре тешко рањен у нападу на Славонску Пожегу, граната му је разнијела десну руку. Са сигурношћу тврдим да је у рову наш мајор Губец бацио бомбу на Николу. Када су га донијели рањеног у болницу, искрвавио је, јер наводно нијесу имали одговарајућу крвну групу. Гурнут је смишљено у сигурну смрт! Мајора Губеца су касније, као незгодног сведока, убили у Команди штаба у Пакрацу“.

„И Петра Драпшина су наши ликвидирали, иако су протурили причу да је извршио самоубиство“, тврдио је Баћо. У тим обрачунима је ликвидиран и познати крајишки доктор Младен Стојановић, чије је убиство приписано четницима Уроша Дреновића и Рада Радића, са чиме они нису имали никакве везе.

Др Смиља Аврамов, професорка новије историје и марљиви истраживач србоцида (сатирања Срба у 20. веку), у Британском архиву у Лондону је открила писма у којима Југословенска избегличка влада у Лондону моли Черчила и његову владу да бомбардује прилазне путеве и пруге које воде у Јасеновац. Британска влада и Черчил су на све те молбе и преклињања остали глуви и неми. То не треба да нас изненади, када знамо да је поглавник НДХ Анте Павелић био агент тајне британске службе МИ6 од 1926. а Јосип Броз са кодним именом Тито такође британски агент исте службе од 1934. године. Те податке је, на своје велико запрепашћење, такође открила др Смиља Аврамов у Лондонском архиву.

Септембра 1964. четворочлана комисија судских вештака и антрополога започела је истраживања на логорском комплексу Јасеновац. О томе говори др Србољуб Живановић из Новог Сада, један од чланова ове комисије:

„Комисију је предводио др Здравко Марић из Земаљског музеја у Сарајеву, који је касније због тога имао страшних проблема. Био је археолог. Археолози су једини способни да ваљано организују теренско истраживање, пронађу геометре, раднике, да њима руководе. Ми смо стручњаци друге врсте. У екипи се налазило и двоје Словенаца, Вида Бродар, стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани, и Антон Погачник, асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета, такође из Љубљане. И ја, тада као асистент новосадског Медицинског факултета. Нико више од тадашњих професора није пристао да буде део наше екипе, није хтео са нама на терен, сви су се плашили за своју главу, страховали да не заврше у Пожаревцу, Лепоглави. Чак ниједан Србин од старије генерације није хтео да нам се придружи. Словенци су у то време једини имали Институт за антропологију, и одговарајућу лабораторију.

Када смо завршили прву фазу испитивања масовних гробница на стратиштима у Доњој Градини, са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли“, сведочио је академик др Србољуб Живановић, иначе председник Међународне комисије за истину о геноциду у Јасеновцу, са седиштем у Лондону. Он је већ следеће 1965. морао да емигрира у Африку, па одатле у Енглеску.

„На стратиштима дуж Саве, наставља професор Живановић, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширине 4,5 километра, установили смо, и то недвосмислено, да ту лежи неколико стотина хиљада монструозно убијених – 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја! У гробницама широким шест, а дубоким осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Око 20 одсто њих је живо закопано у те гробнице“…

Крајем прошлога века др Живановић је копију о злочинима и броју уморених у Јасеновцу предао Историјском архиву Београда. Владимир Дедијер, револуционар и Титов биограф, у писму Слободану Милошевићу, поводом трибине о Јасеновцу 1989. између осталог je истакао: „…Као историчар морам да оценим поред заслуга и Титове слабости. За политику скривања истине о губицима српског народа у Другом светском рату, а посебно у Јасеновцу, ОН НОСИ НАЈВЕЋУ ОДГОВОРНОСТ.“

Аутор: Драган Р. Млађеновић

Извор: Наука и култура