Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

ЛЕЗИ СРПЧЕ И ГЛЕДАЈ У СУНЦЕ: Приче логораша из Јасеновца – и камен би заплакао

Датум објаве: уторак, 5 маја, 2020
Величина слова: A- A+

Бројна свједочанства говоре о ужасима у јасеновачком систему логора. Звјерске ликвидације и несхватљива тортура усташа над недужним људима, били су свакодневица заточеника „фабрике ужаса“.

Слободан Грујичић (Фото: РТРС)
Слободан Грујичић (Фото: РТРС)

Слободан Грујичић и Даница Праштало успјели су да преживе јасеновачку голготу. Тешку успомену на муке из логорашких дана, кажу, памтиће док су живи.

– У логору није пуцала пушка, него се само чуо крик, јаук, и бацање тијела у Саву – присјећа се Слободан Грујичић, из Машића код Градишке.

Слике јасеновачког ужаса и данас су живе у очима Слободана Грујичића, из села Машићи. Као четворогодишњак гледао је како усташе камама, маљевима и ножевима убијају хиљаде недужних. И сам је у логору изгубио своје најближе.

– Изјутра су ишла колица, онај мали платонић, ухвате за ноге и руке, баци ту, и онда у ријеку тамо баци и готово. То је била сахрана овдје – прича о страхотама логора старина Слободан.

Тешка успомена на голготу кроз коју је прошла као деветогодишња дјевојчица, након више од седам деценија прогони и Даницу Праштало, из села Агинци код Козарске Дубице. Са мајком, братом и двије сестре, у Јасеновац је допремљена у сточном вагону. Четири мјесеца проведена у логору памти по глади, жеђи и звјерским мучењима, којима је и она била изложена.

– Они су нас поскидали голе. И кажу, лези Српче и гледај у сунце, док ти очи не побијеле. Ја и сада имам по тијелу тих рана – истиче Даница Праштало.

За разлику од њих, који су тек пуком срећом преживјели, већина логораша у Доњој Градини окончала је живот.

– Пољубио сам онај тамо крст. Ако будем могао доћи ћу и сљедеће године овим својим вршњацима чије кости овдје леже. И онима који леже у Сави и онима који леже у Купи, који су убачени и нису ни сахрањени – истиче Слободан Грујичић.

Све је мање оних који данас могу да посвједоче о јасеновачким ужасима. И сви они имају само једну жељу – да се овакво зло никада не понови.

Извор:РТРС

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top