Леже ли на „лединици“ у Подгљивљу заборављени мученици из Придворачке јаме?

Пишите ви шта хоћете, али од тога неће бити ништа, као што ни досад ништа ниjе било! – рекао jе новинару „Моjе Херцеговине“ jедан стари Требињац, коjи има вриjедна сjећања. И додао да jе то испричао мени лично jер сам га питала, али да забрањуjе да наведем његово име! Да неће да буде дио моjе приче. Ко би то замjерио човjеку са седамдесетогодишњим лошим искуством поводом ове „ствари“? А ради се о посмртноj судбини мученика из Придворачке jаме.

О информациjи да се на „лединици“ преко пута капеле на улазу у требињско гробље, диjелу коjи jе изузет од давања локациjа за нове гробнице, а гдjе jе 06. октобра 1941. сахрањено 13 придворачких мученика – jош увиjек налазе неки од њих! Можда и седморица, колико jе 1999. у васкршњем броjу „Видослова“, навео Божидар Чучковић. Наиме, у тексту „Придворачка jама у Требињу“, Чучковић помиње да ту jош увиjек леже: Кукурић Лазар, Маџар Јово, Пиџула Божо, Пиџула Милорад, Соколовић Алекса, Ћурић Благоjе и Ћурић Ђорђе. Без крста и обиљежjа. Затрављена ледина. Слободан пролаз…

А захваљуjући том дугом сjећању поштеног човjека, сазнала сам да су 1941. постављени дрвени крстови, те да их jе само вриjеме „докраjчило“. Једноставно су иструлили и нестали – остала jе само ливада. Да jе jедна група Требињаца тражила од предратне Општине да се то мjесто обиљежи, али да ниjе било ни одговора. Да су приjе неколико година обновили захтjев градскоj власти да се ту направи крсно обиљежjе, а да jош нема одговора…

У гробљу се води као „неупотребљив терен“

Шта да у оваквоj ситуациjи ради новинар, сем да куца од врата до врата и тражи одговоре? Прво, наравно, код Смиље Глушац, шефа радне jединице Градско гробље Подгљивље (припада Граду, али jе дато на газдовање Комуналном). Она jе за „Моjу Херцеговину“ потврдила да се на десноj страни од улазне капиjе у гробље (на коjоj jе табла о службама у гробљанском храму Благовиjести), испод чесме; налази локалитет од око 100 квадрата, коjи jе ледина. „Откад сам jа овдjе, а и моjа претходна колегица Јадранка, водимо jе као ‘неупотребљив терен’ и нисмо ту никад давали локациjе за гробнице, иако су постоjали и захтjеви и неки притисци.

Наиме, 60-их година прошлог виjека, када jе Комунално добило градско гробље на управу, речено нам jе да jе ту ‘неуредан терен’, односно стари гробови, а наjвjероватниjе жртве из Првог и Другог свjетског рата. Има индициjа да су ту људи коjи су вjешани у улици од старе поште према парку и, можда, а jа нисам сигурна, да има и тих из Придворачке jаме. Прича се да jе тада била литиjа од Придвораца до Подгљивља и да су сахрањени у Подгљивљу, али ко и како, jа то не знам. Једноставно нисмо наслиjедили документациjу о томе. Вjероватно jе родбина неке и прениjела..“,износи Смиља Глушац податке коjе управа гробља има о тоj „лединици“.

Пошто они тек од 60-их воде евиденциjу, знаjу да jе Бошко Шакота прениjет jер му jе родбина направила посебну гробницу у близини. Такође jе дошла до податка да се у другим гробницама налазе Андриjашевић Михаjло и Бабић Трифко. За осталу троjицу придворачких мученика коjи су ту сахрањени 1941. године, а коjе Чучковић не наводи да су остали 1999. (Миљановић Јаков, Миљковић Стеван и Стиjачић Обрен), у управи гробља немаjу податке, па она мисли да су прениjети раниjе. „Ја сам консултовала претходну колегицу Јадранку – она нема евиденциjу да jе неко прениjет. Несигурно jе било то радити без анализе антрополога, jер су то већ застарjеле кости. А и нису била сигурна гробна мjеста. Или jе неко од родбине често долазио и био сигуран гдjе jе одређени покоjник. А можда пренос ниjе ни приjављен ни евидентиран. Дешава ми се и дан-данас да наиђем и видим да породица самоинициjативно раскопава гроб! Људи не знаjу да то треба приjавити Комуналном, а ако нисте наишли на њих, то прође тако. Ниjе гробље под стражом…“, поjашњава Глушац.

„Ако jе и било преноса под нашом управом, то jе вjероватно било у надлежности свештенства. Мени jе Јадранка исто рекла да су проте Сенко и Брењо сваке године служили парастос у њихову част. Ако има евиденциjа, тиме се бавила Епархиjа и свештенство, пошто смо ми само давали одобрење да их могу прениjети са тог локалитета. Знате, наше су обавезе: одржавање, парцелизациjа и евиденциjа ко jе на ком мjесту сахрањен. Али jе чињеница да се таj терен не дира. А ако би неко хтио да нешто ради ту, требао би добити налог и од тужилаштва и од града да се то све испита и утврди тачно стање ствари, а врло тешко, вjеруjте…“, с уздахом завршава причу за „Моjу Херцеговину“ Смиља Глушац.
Свештеници само служе обреде

Али jе свештеник Младен Жуловић, старjешина Саборног храма Преображења Господњег у Требињу, прецизирао за оваj портал: „Пошто Црква не располаже градским гробљем Подгљивље, нема ни увид о тренутном стању на парцелама и гдjе jе ко сахрањен, односно, свештеници само служе обреде по позиву. Надлежни свештеник Немања Дражић, коjи служи литургиjу сваке суботе у гробљанском храму Благовиjести, служи и помен за све упокоjене и страдале, па и придворачке мученике “. Такође, да Црква поздравља идеjу да се постави крсно обиљежjе на мjесту гдjе су сахрањени придворачки мученици.

Шта каже Град?

Поводом овог проблема, уредник „Моjе Херцеговине“ лично се обратио градоначелнику Вучуревићу, с питањем да ли jе у његовом мандату Граду Требиње предат захтjев да се направи крсно обиљежjе на мjесту гдjе су 06.10.1941. сахрањене жртве из Придворачке jаме? Градоначелнику ниjе познато да су добили такав захтjев, не зна гдjе jе та локациjа, нити зна ишта о томе. Иначе, зна да су помагали око обиљезавања Придворачке jаме, а мисли да су све породице прениjеле своjе чланове…

„Морална дужност према жртви мог оца“

Послиjе новинарске истраге по институциjама, остаjу нам Требињци коjи се сjећаjу и они коjи имаjу лични однос према покоjницима. Као Слободанка Тановић, чиjи jе отац Јефто Шкоро, скупа са Васом Поповчевићем jер су били заjедно везани – побjегао са Придворачке jаме. А вратио се у Требиње након мjесец и по jер „ниjе могао без дjеце“, а Италиjани су прекинули покољ и обуздали усташе. Иначе, Шкоро jе оставио у Требињу четворо дjеце из првог брака, а другу супругу (Слободанкину маjку), у осмом мjесецу трудноће. Али jе затекао само троjе дjеце: Борику (13), Раjка (9) и новорођену Слободанку.

Двиjе стариjе кћерке: Десанка (18) и Анђа (16,5), умрле су напречац, дан за даном (2. и 3. jула). „Цркле су од туге за своjим оцем, ништа друго! Оне умрле за нашим Јефтом, а зар jа да престанем свjедочити колики jе хероj и људина он био…“, емотивно, али са чврстином одлуке коjа jе утемељена у наjраниjоj младости, почиње своjу причу Слободанка Тановић. Причу о оцу коjи jе, 3,5 мjесеца послиjе злочина, сишао у Придворачку jаму…

„Мени су приjе рата многи поручивали, и то ‘Срби’, да ‘завежем лабрњу’ и да више не причам! Али jа никад нисам престала да причам шта се десило са моjим оцем и шта jе он видио кад jе сишао у Придворачку jаму. Нити сам се боjала да увиjек и свима износим његово свjедочење, коjе ми jе оставио преко маjке Даринке. Увиjек сам се поносила што сам имала мог Јефта за оца!“

Слободанка Тановић

Наиме, кад су Италиjани наредили да се убиjени Срби достоjно сахране, позвали су добровољце да извуку лешеве из jаме. На ту стравичну понуду: силазак по посмртне остатке убиjених након што су 3,5 љетна мjесеца лежали у jами, приjавили су се Јефто Шкоро и Раде Гуровић.

“Само папири свjедоче” – Слободанка Тановић

„Маjка ми jе причала да jе отац дошао кући сав од крви и блата, да jе све ужасно смрдило и да jе он само збацио са себе, а да jе то она одмах спалила! А причао jе отац маjци да су у jами биле 3 одаjе и да су они морали да пузе до посљедње, у коjоj су били лешеви. Да су тамо били сложени као цjепанице: глава на главу, нога на ногу, да би их више стало. Да jе Божи Пиџули била ишчупана златна протеза из уста, да му jе лобања била смрслана и сав мозак исцурио. Такође, да су тим несретним Србима били одсjечени прсти, скупа са прстењем… Пошто су их изниjели из jаме, да су њихове посмртне остатке ставили у припремљене лимене капсе, потом у дрвене. Онда jе ишао спровод са попом Дерићем на челу, пjешке кроз град до гробља Подгљивље…

Два мjесеца послиjе тога, усташе опет ухапсе мог оца, а послиjе 2,5 мjесеца у требињском затвору – спреме га усташама у Сплит, гдjе га jе спровео Мухо Капић, полицаjац из Засада. У Сплиту су га усташее и убиле…“, наизуст и тронуто изговара Слободанка Тановић оно што jоj jе маjка Даринка понављала циjели живот. Да би се поносила оцем ког ниjе запамтила jер jе имала само пола године кад jе убиjен. И да би сачувала његово свjедочење за будућа покољења…

За придворачки злочин нико ниjе осуђен

Троjица су избjегла смрт те стравичне требињске ноћи 23/24 jуна 1941. године. Васо Поповчевић и Јефто Шкоро су побjегли приjе ликвидациjе, а Вуле-Јово Влачић jе преживио ударац маљем. Али су Шкоро и Поповчевоић ликвидирани у рату, па jе Влачић jедини дочекао слободу. Било jе и неко поратно суђење у Окружном суду у Мостару, али за Придворачку jаму нико ниjе осуђен. Уз наjбољу вољу, ова новинарка нигдjе ниjе могла да нађе податке о тоj пресуди. Чак ни у наjобухватниjоj књизи о херцеговачкоj ратноj муци – .„Злочини у Херцеговини у Другом свjетском рату“, Божидара Чучковића.

Божидар Чучковић

Зато jе посjетила старог Чучковића. И сазнала да jе Вуле-Јово Влачић на суђењу изjавио да се ничег не сjећа. Мада у поменутоj књизи и сам Чучковић наводи цитате из књиге “Јово Влачић, Свjедок с Придворачке jаме“, Зборник сjећања Требиње, књ. 1. У Требињу се могу чути различита тумачења, али се оваj текст не бави тумачењима.

Само истином о оноj „лединици“ без крста и знамења. О мученицима коjе jе оваj град заборавио. Зато су Слободанка Тановић, човjек коjи ми jе предложио да ову тему новинарски истражим и ова новинарка, контактирали сроднике. Благоjе-Миго Ћурић потврдио jе да су обиjица Ћурића: Благоjе и Ђорђе, прениjети у породичну гробницу. И Кукурић Лазар, коjи ниjе имао дjеце, прениjет jе у породично гробље Полице; како нам jе саопштио сродник Станко Кукурић. Од породице Маџар добили смо информациjу да су покушали краjем 60-их да пренесу Јова Маџара, али да их jе ондашњи СУП сприjечио у томе.

За оца и сина Пиџула: Божа и Милорада, сродник Драгомир Салатић jе сазнао да нису нигдjе прениjети. А Соколовић Алекса био jе цариник коjи jе у Требиње дошао „са стране“ и о његовоj породици се ништа не зна. Управа гробља ниjе нашла никакве податке о преносу, па стоjи Чучковићев податак из 1999. године. Међутим, накнадно смо од Божа Миљановића добили информациjу да jе Миљановић Јаков, за ког се мислило да jе прениjет, остао на локациjи на коjоj jе и сахрањен.

По новоутврђеним подацима „Моjе Херцеговине“, петорица придворачких мученика jош увиjек се налазе на овоj „лединици“ без крста: Маџар Јово, Пиџула Божо, Пиџула Милорад, Соколовић Алекса, Миљановић Јаков. Без поштовања, иако им jе подигнута спомен-капела код Придворачке jаме. Не знам, наиме, коjа би се друга риjеч у српском jезику могла употриjебити за слободу кретања по нечиjим костима.

Оволико може jедан новинарски текст.А оваj портал може много више. Зато што jедном обjављени, ови подаци постаjу доступни свима. Али град Требиње може наjвише. На своjу част или на бруку…

Данило Сикимић криjући фотографисао вађење жртава из Придворачке jаме

 Раде Гуровић и Јефто Шкоро добровољно су, у санитарним азбестним одиjелима и са гас-маскама, а 3,5 мjесеца послиjе злочина, изниjели посмртне остатке 13 жртава из Придворачке jаме. Наиме, 06. октобра 1941. Италиjани су организовали вађење Срба коjе су усташе убиле3 23/24. jуна 1941.

Слиjева на десно: Раде (Гавра) Гуровић, умро послиjе рата у Требињу; Тодор Перовић, послиjе рата преселио се у Београд; Јефто (Миjа) Шкоро, убиjен 12.02. 1942. у Сплиту; у позадини др стоматологиjе Петар Рундо, доведен из затвора као санитетски инспектор, касниjе убиjен од усташа.

Њихову фотографиjу по изласку из jаме направио jе професор Данило (Ђорђа) Сикимић из Требиња, поратни директор Економске школе и професор српскохрватског jезика. „Мени jе он причао да jе, криjући, све фотографисао – да jе потрошио цио филм на фотографиjе! Лично ми jе рекао да их jе, послиjе рата, послао Пузићу у Мостарски музеj, а шта jе с њима било, Бог зна…“ , сjетно уздише Слободанка Тановић. Поjашњава да jе она ишла у Економску школу и да jе разговарала о томе са професором Сикимићем 1960. године, те да му jе казала да jоj ниjе остала ниjедна очева фотографиjа.

„Рекао ми jе: ‘Слобо, остало ми jе jош пар фотографиjа, можда безвриjедних, али ћу ти израдити слику на коjоj се види твоj отац. И израдио ми jе ову фотографиjу, на коjоj стоjе моj отац и Раде Гуровић, по изласку из jаме, у замрљаним санитарним одиjелима. Иако jе то ужасан тренутак за успомену, тог дана моjоj срећи ниjе било краjа – па видjела сам свога оца! Још послиjе наjчасниjег посла коjи jе Требињац тада могао урадити. Умножила сам ту фотографиjу и одмах jедну одниjела Раду Гуровићу, коjи jе jош био жив. Кад сам му jе уручила, 4-5 минута jе само зурио у њу и ћутао, а онда су му пошле сузе на очи. И jа сам само плакала, а онда ми jе jе Гуровић рекао: „Одакле ти ово, моj сине?’ Он ниjе ни знао да jе Сикимић то снимао, а jа сам му испричала све што ми jе он рекао. Онда ми jе Гуровић причао о њиховом силаску у jаму и све jе било идентично ономе што ми jе маjка причала.

Оживио ми jе таj дан мог оца, као да сам и jа тада сишла у jаму са њима. Добила сам двоструко свjедочење: очево преко маjке и директно од Рада Гуровића! Ја сам обавезна да га преносим људима, да свjедочим о злочину за коjи нико ниjе одговарао, те о њиховом хероjском и људском подвигу“, иако са сузама у гласу, чврсто изговара Слободанка Тановић.

Преживио Придворачку jаму, ниjе састанак са Савом Ковачевићем

Васо Поповчевић и Јефто Шкоро побjегли су са Придворачке jаме. Шкоро jе, послиjе, причао о томе супрузи Даринки. „Маjка ми jе често понављала све што jоj jе отац испричао. Тако знам да су њих двоjица били скупа везани и то жицом, а прекинули су jе, наизмjенично гризући зубима. И договорили се, ако буду имали прилику да бjеже, да се ударе ногама. Кад су дошли до кућа Брачковића, аутобус jе стао и Омер Брачковић jе звао из кабине жену Дудиjу: ‘Донеси нам метлу, лавор и креч’, а Дудиjа му jе одговорила: ‘Све jе тамо, све вас чека’. Кад су дошли до Придворачке jаме, двоjицу по двоjицу везаних су изводили из аутобуса, Пред jамом су их раздваjали, а онда, jедног по jедног, ударали маљем у потиљак и.преко jедне даске, гурали у jаму.

Аутобус jе све вриjеме радио и рефлектори су били упаљени, да би усташе видjеле и да се не би чули крици. Јефто их jе све препознао к и све их jе наброjао маjци: петорица Брачковића (Заим, Осман, Омер, Џавид и Неџад), као и Халид Топчибашић. Кад су уочили прави моменат, ударили су се ногама и дали у биjег. Васо jе побjегао изнад jаме, преко брд Хумца, па према Тврдошу гдjе jе и живио; а Јефто кроз поље, па на Зупце и у Грахово“, преноси нам Слободанка Тановић свjедочење коjе jе сачувала њена маjка Даринка.

Такође, да су се обоjица вратили у Требиње након мjесец и по, пошто су у граду владали Италиjани, а усташе више нису смjеле да убиjаjу Србе, мада су их jош држали у затвору и по приватним кућама. Васо jе, прича, организовао страже по селима од Дражин Дола до Попова поља: да мушкарци спаваjу обучени, са бошчом хране на столу – да одмах бjеже ако дођу усташе да их купе. Одрасла jе, каже, са причом да jе за ту његову активност сазнао Сава Ковачевић и да га jе позвао га на разговор , у Ластву, а да jе jадни Поповчевић тада убиjен.

„Жалосно jе што нигдjе нико не спомиње несретног Васа, сем да jе побjегао с Придворачке jаме са моjим оцем. Нигдjе ни помена како jе завршио живот! Нити игдjе постоjи траг о њему – зато што jе страдао од ‘народног хероjа’ Саве Ковачевића. Моj покоjни свекар Љубо Тановић, носилац Партизанске споменице 1941. године и борац Пете црногорске бригаде, коjи jе био и на Сутjесци; причао jе мени и мужу Божидару да jе Сава Ковачевић у рату ликвидирао доста Црногораца – ‘не зна им се броj’ “, недвосмислено завршава Слободанка Тановић.

Слободанка Тановић – одржава гроб Шакоте Бошка, брата очеве прве жене, ког jе он извукао из jаме

Весељка Салатић, рођена Поповчевић, иначе директор Музеjа Херцеговине у Требињу, саопштава нам да jе скоро исто чула од свог оца Душана, чиjи jе рођак био Васо Поповчевић. Такође, да jе Васо у зору стигао изнад њихових кућа у Тврдошу и тихо дозвао оца Душана, рекао му да мораjу организовати страже, да би се сачували. „Боравио jе више у селима на подручjу Требињских брда и организовао људе да стражаре и буду приправни, да би сачували главе.

Отац ми jе причао да jе то чуо Сава Ковачевић и да га jе позвао у Нудо (Ластва), одакле су Ковачевићи, а послиjе се Васу не зна ни траг. Неколико сељана, међу њима и моj отац, отишли су до Саве у том периоду jесен-зима 1941-42. да се распитаjу за Васа. Отац ми jе причао да jе Сава био арогантан и да ниjе хтио о њему ни да говори, те да jе и њима заприjетио, зато што се распитуjу. Још jе моj отац упитао за Чеда Крушевца, коjи jе био комунистички идеолог, а само га jе нестало. То jе Саву jош више ражестило, толико да се jедва суздржао да их не казни! Они брзо капе у руке и врате се кући…“, потврђуjе Слободанкину причу о несретном краjу Васа Поповчевића, његова рођака Весељка Салатић.

Наjвише jе, додаjе на краjу, забољело кад jе у jедном предратном часопису прочитала да jе Васо Поповчевић био четник, „а тада четници нису били ни оформљени! Ваљда зато што jе страдао од комуниста…“ – открива Салатићка „Моjоj Херцеговини“ ту посљедњу – посмртну неправду учињену Васу Поповчевићу.

Аутор: Весна Кешељ

Извор и фото: MOJA HERCEGOVINA

 

Везане виjести:

Фотографиjе злочина у Придворачкоj jами – први дио (УЗНЕМИРУЈУЋИ САДРЖАЈ)

Pridvoračka žrtva Boško Šakota i stravično stradanje jednog porodičnog stabla