Levajac: Priča o nastanku “Priče koja luta svietom“

Jednog dana, čini mi se da je mart bio, 2003. godine, jednog dana koji je bio jednak drugim danima, jednog dana kao što je ovaj današnji, u mom stanu, na osmom spratu, telefon, zazvoni.

Dignem slušalicu, a u slušalici glas izdaleka, iz velike udaljenosti, čak iz Vankuvera. Zove Dragan Andrejević, vlasnik “Kišobrana“, najzapadnijih srpskih novina u dijaspori, s kojim se lično znam, koji je prvi objavio moje zapise o Kanadi, pod imenom “Sanjao sam Kanadu“, pa sa mnom intervju pravio.

Kaže da uskoro u Banjaluku treba da dođe papa Jovan II Vojtila, a on dopisnika iz Republike Srpske nema, pa me moli da za njegove novine pošaljem neku priču o papinoj poseti Banjaluci. Ja Draganu kažem da nisam novinar, a on ne prestaje da moli. Te papa je svetski poznata ličnost, pa to je značajna poseta, korak ka zbližavanju naroda koji su do juče u ratu bili, dijalog religija, nešto kao pomirenje, te dogovorena sa vlastima Republike Srpske, te ovo, te ono.

Ja ćutim, a on kaže da će prilog honorisati, da će mi platiti, da će…

Najzad kažem da ću pogledati da li neki prilog mogu da napravim, ali ne znam da li ću uspeti.

Razgovor se otprilike na tome završio.

Taj telefonski poziv bio je, pošto sam u penziji, pa imam vremena na pretek, povod da počnem da razmišljam o papinom dolasku u Banjaluku, da ispitujem zašto poglavar Katoličke crkve, koji je navodno izaslanik sina Božijeg Isusa Hrista na zemlji, dolazi, šta štampani mediji pišu, šta elektronski javljaju, a šta narod priča.

Posle mi do ruku dođe program papine posete, gde primetim da u njegov boravak u krajiškoj lepotici nije predviđena poseta selima Drakuliću, Šargovcu i Motikama, gde su ustaše 7. februara 1942. godine, za samo jedan dan pobile, poklale, izmasakrirale, kao na balu vampira, dve hiljade i dvesta osamdeset i devet seljana, ljudi, žena, dece, već samo poseta samostanu Petrićevac, da tu laika Ivana Merca, koji je banjalučku Gimnaziju 1914. godine završio, a onda otišao u Hrvatsku i postao glavni ideologa hrvatske ustaške mladeži, koji je u 33. godini umro, blaženim proglasi.

O tom strašnom zločinu, jednom o bezbroj, koji nije slučano, već planski vršen, od Jasenovca, preko Jadovna, do Žitomislića i Paga, kada je Nezavisna Država Hrvatska htela jedan narod na tim prostorima da zatre, da mu ni ime ne ostane, koji je, u ime bratstva i jedinstva, da balon iluzija ne bi pukao, šezdeset godina prikrivan, zataškavan, pod tepih guran, o kojem nije smelo ni da se govori, a kamoli piše, prvi je ozbiljnije istraživao, a onda i pisao, tada kada stvari počele da se raspadaju, kada je Juga počela po šavovima da puca, kada je medijska brana pukla, pa led probijen, Jovan Babić, novinar i pisac koji je u Banjaluci živeo i radio, pa sam i ja, od njega, i iz njegove knjige o stradanju Srba u Drakuliću, Šargovcu i Motikama, mnogo toga saznao.

U selima Drakuliću, Šargovcu i Motikama, pored Banjaluke, ustaše su 7. februara 1942. godine, za samo jedan dan pobile, poklale, izmasakrirale, kao na balu vampira, dve hiljade i dvesta osamdeset i devet seljana, ljudi, žena, dece.

Naravno, i o pobijenoj deci u Narodnoj pučkoj školi u Šargovcu.

Malo po malo, optereti me jedna misao:

Kako je moguće da papa dolazi u samostan gde je dan uoči zločina sastanak održan, gde je do detalja, racionalno isplaniran, a da ne pođe dva kilometra dalje gde je toliki nevini narod stradao? Da ne dođe u Drakulić, gde su u Pravoslavnoj crkvi na zidu navedene sve žrtve, ili da ne ode u osnovnu školu u Šargovac gde su deca pobijena?

Da li vrhovni poglavar Katoličke crkve to zna?

Da li Sveti otac zna da je to bio najveći masakr civila u Drugom svetskom ratu u jednom danu?

Da je u okviru tog pokolja, ne pod okriljem noći, već u po bela dana, pobijeno, zaklano, preklano, i pedeset i dvoje srpske dece, u Narodnoj pučkoj školi u Šargovcu, i to u prisustvu njihovih vršnjaka, katolika?

Da gledaju, da se čeliče, da uče!

Da li zna koliko je pedeset i dve nevine dečje duše, ako se zna da je Dostojevski rekao, da ako i jedna dečja suza kane, čovečanstvo treba da se zamisli? Ili je rekao da nikakvi ideali ne vrede ni suza jednog deteta, ili da se ne može čovečanstvo graditi na suzama dece, ili tako nekako?

Da li zna da je taj zločin činjen pod zaštitnim pogledom tadašnje Rimske kurije, pod okriljem tadašnje Svete stolice?

Da li zna da je Vjekoslav Filipović, fratar samostana Petrićevac, u koji dolazi da Ivana Merca blaženim proglasi, ustaše u pokolj vidio?

Da li Sveti otac zna da je to bio najveći masakr civila u Drugom svetskom ratu u jednom danu? Da je u okviru tog pokolja, ne pod okriljem noći, već u po bela dana, pobijeno, zaklano, preklano, i pedeset i dvoje srpske dece, u Narodnoj pučkoj školi u Šargovcu, i to u prisustvu njihovih vršnjaka, katolika? Da gledaju, da se čeliče, da uče!

Da je, kad su u školu upali, od nesrećne učiteljice tražio da pravoslavnu decu od katoličke odvoji, a kada je ona to uradila, fratar je prvo dete zaklao i naredio ustašama da ga slede?

Ako papa, to ne zna, a ne mora da zna, jer je poreklom Poljak, zašto ga njegovi saradnici, koji sve znaju, Vatikan je jedna od najbolje informisanih institucija na svetu, o tome nisu obavestili?

Ako nisu, zašto nisu?

Da li je to veći zločin od poklane dece?

Kadikad je rečeno da je zločin zaboraviti zločin.

Ili, kako su zločinci mogli decu od sedam do dvanaest godina, koja nisu ništa drugo do kosmička pojava, božanstvo u malom, beskrajnost, čistota i nevinost, poljubac Boga, da pobiju?

Koju su količinu mržnje dželati u grudima nosili, koliko su bili izopačeni kada su tako nešto mogli da urade?

Kako su zločinci mogli decu od sedam do dvanaest godina, koja nisu ništa drugo do kosmička pojava, božanstvo u malom, beskrajnost, čistota i nevinost, poljubac Boga, da pobiju? Koju su količinu mržnje dželati u grudima nosili, koliko su bili izopačeni kada su tako nešto mogli da urade?

Kako su izgledali?

Na šta su bezljudi ličili?

Da li se mogu s njim uporediti?

Ko su, i odakle su?

Da li su došli sa strane?

Ako su došli, ko ih je doveo da tu pir prave?

U kog Boga su verovali, a u kog fratar Vjekoslav Filipović?

Kako on izgleda? Kako lice ima? Da li je slično njihovom?

Ako u Svedržitelji i Svesadržitelja nisu verovali, u šta su verovali?

Zašto se o tako monstruoznom zločinu godinama ćutalo?

Zašto je medijski mrak vladao?

Da nije do Srba?

Da Srbi kao narod nemaju nešto patološko u sebi?

Kako je moguće da dva puta u jednom veku prave državu sa narodom koji ih dva puta od Vardara pa do Triglava kolje, o vrbe veša, u jame bez dna baca?

Od naroda koji je samo u prošlom ratu tisuću hiljada Srba pobio?

Pa ne može se država graditi na istrebljenju jednog naroda, pa bio to i srpski!

Ili ovaj podatak: Zašto na školi, ni deset godina posle stvaranja Republike Srspske, ne postoji nikakvo obeležje da je zločin tu, tad i tad učinjen?

Zašto se o tako monstruoznom zločinu godinama ćutalo? Zašto je medijski mrak vladao? Da nije do Srba? Da Srbi kao narod nemaju nešto patološko u sebi?

Zašto nema spomen-ploče sa imenima pobijene dece?

Pa kad pašče crkne, kaže narod, iza njega lanac ostane!

A iza dece ništa.

Ne mogu se njihova imena tek tako u prazninu istresti!

Nisu njihova imena bila prazna.

I tako dalje, i tako dalje.

Sve se oko mene u pitanje pretvorilo. Hiljadu nerazumnih, zbunjujućih upita. Hiljadu dvojbi, nedoumica i dvoumica, sumanutih slutnji, suludih postavki, lomova, ustezanja, a nigde odgovora.

Kako sam čitav život u školi proveo, i sve svoje snove za školu vezao, pa mi je škola, božemeprosti, veći hram od hrama, priča o pobijenoj deci na školskim klupama, u hodnicima, na stepeništu, u dvorištu, bila mi je neshvatljiva, neobjašljiva, nepojamna…

Nisam mogao da spavam.

Nisam znao šta je san, a šta je java.

Mislio sam da je zlo u svetu, a tek sada vidim da je u ljudima.

U jednom trenutku sam bio bespomoćan: Pomišljao sam da nijedna pamet, da nikakvo obrazovanje ne mogu to da shvate, a kamoli objasne.

Kako sam čitav život u školi proveo, i sve svoje snove za školu vezao, pa mi je škola, božemeprosti, veći hram od hrama, priča o pobijenoj deci na školskim klupama, u hodnicima, na stepeništu, u dvorištu, bila mi je neshvatljiva, neobjašljiva, nepojamna… Nisam mogao da spavam. Nisam znao šta je san, a šta je java. Mislio sam da je zlo u svetu, a tek sada vidim da je u ljudima.

U drugom trenutku, da bih valjda sebe rasteretio, da bih dušu svoju oslobodio, sine mi ideja: Da napišem priču koja bi me spasila. Kako? Da napišem priču u obliku pisma koje učiteljica Dobrila Martinović, koja je po nesreći učiteljica u Pučkoj školi bila, koja je pravoslavnu decu od katoličke odvojila, koju su, posle zločina zločinci naterali da svojom rukom u Prozivnik, pored imena svakog ubijenog deteta napiše da je umrlo 7. veljače 1942. godine, koju su posle rata nove vlasti šiknuli negde u Cazinsku krajinu, u neku selendru da radi, da o zločinu ne bi pričala, koja je posle poludela, a onda i umrla, sa onoga sveta šalje papi Jovanu Drugom povodom njegovog dolasku u Banjaluku.

Da jedna, uslovno rečeno luda žena, za koju niko ne zna, piše čoveku kojeg ceo svet zna, kao što je znao.

Da mu kaže ono što je mene mučilo.

Što muči svakog čoveka koji do pravde i istine drži.

Samo različito.

Tako i bi.

Nasta priča.

Papa bi u Banjaluci i ode, priča osta.

Za svagda.

Da traje.

Da luta svetom.

Da opominje.

Ako ne može da ga načini boljim, neka ga bar savest peče.

Da zločinci ne prođu nekažnjeno.

Da ne krenu u nove podvige.

Da se tako nešto nikad na ovim prostorima više ne dogodi.

Ne samo na ovim prostorima, nego nigde.

Kada je “Priča koja luta svietom“ bila napisana, nisam žurio da je objavim. Da je objavim i u najprestižnijem književnom časopisu u nas, ne bi imala misiju koju bi trebala da ima. Neko bi je pročitao, neko ne bi, i na tome bi se sve završilo.

Da napravim knjigu od jedne priče koja ima četiri kompjuterske stranice ne mogu.

Knjiga se od četiri stranice ne pravi.

Da je stavim u knjigu sa drugim pričama?

Kako, kad se ni sa jednom ne slaže?

Neka je, sebe sam tešio, neka čeka neko svoje vreme.

Koje, ni sam nisam znao.

Davao sam je nekim svojim prijateljima da je pročitaju, da mi kažu kako su je doživeli. Neki mekušci nisu mogli ni da je pročitaju, neki jesu. Neki su odmahivali glavom, samo su ćutali, nisu mogli da progovore, neki se zgražavali, a neki mislili da priča nije stvarna, već da je izmišljena. Da je priča suviše monstruozna, da bi bila stvarna. Čak je jedna gospođa rekla, ne meni, nego svojoj prijateljici, a ona meni prenela, da bujnu maštu imam.

I šta se desilo?

U jednom trenutku sine mi ideja:

Kako u naslovu priče stoji da je reč o priči koja luta svetom, pomislih, zašto ne bi pomoću jezika lutala? Zašto da se ne prevede na desetine svetskih jezika, kako bi i drugim narodima bio dostupan događaj koji je sedamdeset godina od javnosti skrivan?

Zašto čitav svet ne bi to saznao?

I bi tako.

Priču prevodioci prevedoše na sijaset jezika, od japanskog i kineskog, arapskog i hebrejskog do esperanta. Uz priču dodadosmo jednu pesmu, koju je inspirisana mojom pričom napisala koleginica, profesor srpskog jezika, Slavica Malić, te dve stranice od četiri originalanog prozivnika pobijene dece, koji je sačuvan u Muzeju Bosanske krajine, kao i nekoliko slika sa motivima priče koje su slikala deca iz današnje osnovne škole u Šargovcu, tako da nasta neobična knjiga.

Knjiga sa jednom jedinom pričom.

Da luta svetom.

Da luta čovečanstvom, kao što i ono samo od svog nastanka luta.

Posebno danas.

Autor: Tihomir Levajac

Tihomir Levajac: Priča koja luta svietom

Stratište NDH: Drakulić – Šargovac – Motike – Rudnik Rakovac