Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Леп и чудан живот Владимира Беаре

Датум објаве: четвртак, 28 августа, 2014
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Наjбољи голман бивше Југославиjе, jедан од наjбољих на свету,

Владимир Беара, рођен jе у српскоj, православноj породици, у
Далматинскоj Загори, никада се ниjе изjаснио као Србин, иако су га из
Хаjдука отерали као Србина, редовно jе обилазио православни манастир
Драговић а сахрањен jе уз саслужење три католичка попа

Вековима jе на том осунчаном, каменитом, проклетом простору
Далматинске Загоре живот гори од робиjе, тамо се хлеб узима као лек а
воде jе увек мање него суза. Неко ће да каже, и биће у праву, да jе то
исконска казна живота на камену, да jе исто у jедноj и другоj
Херцеговини, доле на кршу Црне Горе, у Лици. Ти простори рађаjу људе
чиjе способности и амбициjе нису ограничени, чиjа jе машта већа од
околних планина а упорност достоjна наjвећег поштовања. Свако село, чак
заселак, те скучене, географске површине коjа личи на згужвани станиол,
дао jе неко познато име; у политици, уметности, религиjи, спорту, jавном
животу уопште, укључуjући криминал и страшне злочине.
Човек чиjа jе смрт повод редова коjе читате, рођен jе у селу Зелово,
тридесетак километара дубоко у залеђу Сплита, четрнаест километара од
Сиња, у Цетинскоj краjини, у подножjу Свилаjе. Звао се Владимир Беара.
Никада ниjе рекао, ти и такви тешко се отвараjу, да jе у детињству сањао
наjсмелиjе снове, а jесте, нема сумње, чак и оне снове коjи додируjу
апсолутне висине, кровове света. Јер, лаже свако од успешних људи кад
каже да му се врх његове земље, Европе или света догодио случаjно, да о
томе ниjе ни сањао. Наравно да jе тамо тридесетих година двадесетог века
мали Владо (рођен 1928) чуваjући козе по врлетима Свилаjе сањао да буде
нешто велико, значаjно, да му се диве сви у селу, а то нешто шта буде,
неважно jе. Сви смо то радили, да се не лажемо, само што су деца одрасла
на камену своjе снове видела jасниjе и у њих чвршће веровала. Једном
усађена та клица касниjе сигурно никне, процвета, и неважно jе у шта се
претвори. То одређуjу дате околности. Е, те околности дочекале су малог
Влаjа (погрдни назив у Сплиту за Србе из Загоре) Беару, у Сплиту где jе
глава породице Јаков Беара одлучио да се пресели.

„ДОК МУЛАЦ НЕ ДОЂЕ“ Једнога дана, 1946. године, каже
легенда, осамнаестогодишњи Владимир Беара посматрао jе тренинг НК
Хаjдук и кад се повредио први голман, а резервни jош ниjе стигао, Јозо
Матошић jе показао прстом на Беару (прст судбине) и казао: „Мали, аjде
ти стани на бранку, док онаj мулац не дође“. Тог часа jе почела jедна
блистава светска кариjера. Беара jе летео од jедне стативе до друге,
бацао се, ломио, бранио и оно што су тада велики фудбалери Хаjдука
сматрали неодбрањивим. По окончању тренинга, кад jе Владимир кренуо
кући, тренер Хаjдука, Лео Лемешић, га позива, дуго гледа у очи и каже:
„Ти, сутра уjутро да дођеш на тренинг“. Годину дана касниjе Владимир
Беара постаjе први голман Хаjдука.
Поседовао jе необичан стил, кретање другачиjе од осталих голмана,
деловао као да уместо кичменог стуба има гумену цев. Звали су га Еро,
шjор балерина, мештар, човjек од гуме, Велики Владимир. Данашњи голмани
постављаjу живи зид кад jе слободан ударац и на 25 метара од гола. Беари
jе то било смешно. „Ћа ће ми неко стаjат испред мене. Ма не море ми дат
го са дваес метри, па ди ће ми га дат“, говорио jе. И бранио све лопте
коjе су долазиле с простора изван шеснаестерца. И оне изнутра,
укључуjући пенале.
Уз Бернарда Вукаса, апсолутно наjвеће име Хаjдука у послератном периоду,
Беара jе био наjцењениjи, али само изван клуба. У Хаjдуку су га
понижавали, за њих jе вечито био „Влаj из Загоре“, Србин, православац,
како jе то ових дана написао jедан од наjпознатиjих хрватских спортских
новинара. У ниподаштавању Беаре посебно се истицао Љубо Кокеза и таj
однос био jе стално на ивици националне провокациjе, иако се Владимир
Беара никада ниjе изjаснио као Србин. Чаша се прелила 1955. године, кад
Хаjдук осваjа титулу првака Југославиjе. На свечаном приjему председник
клуба, Марко Марковина, захваљуjе свима поименице, посебно Вукасу, али
прескаче Беару. Оваj више не може да ћути, прилази и пита Марковину: „А,
ди сам ту jа, мене ниси ни споменуо“. „Ти си обичан голман, имамо jош
двоjицу таквих, што би те спомињао“, одговорио jе Марковина. Беара
напушта свечаност, одлази кући и сутрадан зове првог човека Динама, Ота
Хофмана: „Шjор, jа би преша у Динамо, очете ли ме примит?“ Хофману само
што ниjе испала слушалица из руке. Ко би одбио таквог голмана али: шта
ће рећи другови?!
„Дођи ако те Хаjдук пушта, иначе ми то без сагласности Сплита и Загреба
не можемо да урадимо“, казао jе Хофман. Беара додатно љут зове Београд,
Црвену звезду. На линиjи jе др Аца Обрадовић. „Сине, седаj у први воз за
Београд, чекам те на главном перону“, казао jе др О. У Сплиту и Хаjдуку
хаос: „Беара издаjник“; „Јесмо ли говорили да jе то влашко псето“; „Таj
у Сплит никада више ногом не смиjе крочит“…

БОЉИ ОД ЈАШИНА Беара у Звезди остаjе пет година,
осваjа три титуле првака Југославиjе и два Купа Маршала Тита. Брани за
репрезентациjу, чини чуда на голу, диве му се широм Европе, 1960. године
проглашен jе наjбољим фудбалером Југославиjе. Сви велики фудбалери
тадашње Европе говорили су да jе Беара наjбољи голман на свету, а
наjвеће име тадашњег спортског Совjетског Савеза, голман њихове
фудбалске репрезентациjе Лав Јашин, и службено проглашен за наjбољег на
свету, казао jе у jедном интервjуу: „Не, jа нисам заслужио ову титулу.
Наjбољи на свету jе Владимир Беара.“
Тада су била друга времена, све jе било другачиjе, осим те сталне,
подмукле, густе мржње између православаца и католика у Далмациjи и њеноj
Загори. Тачниjе, нетрпељивости римокатолика према „шизматицима“.
Свестан да му нема повратка у Хаjдук, у град коjи jе волео свим срцем,
Беара у 32. години одлази у Немачку. Брани с успехом али му се догађаjу
две повреде коjе стављаjу тачку на jедну бриљантну кариjеру; ломили су
му потколеницу два пута, на истом месту.
Тадашња комунистичка врхушка покушава да смири све веће међунационалне
тензиjе у Далмациjи, и приморава руководство Хаjдука да 1970. године
врати Беару у Хаjдук, макар за помоћног тренера. Главни jе био Славко
Луштица. Беару вређаjу с трибина, нападаjу на улицама Сплита, пишу писма
клубу да отера „издаjника“, али он издржава. Треба имати на уму да jе
то време Маспока, време Матице Хрватске, Трипала, Савке, митинга са
хрватском иконографиjом, отворених претњи Србима, време захтева да
Хрватска постане чланица Уjедињених нациjа. Бранко Зебец замењуjе 1972.
године Луштицу на клупи Хаjдука, а прва његова одлука била jе да се
Беара отера из клуба. Следи тренерско тумарање по свету, нижеразредним
клубовима, преживљавање.
Деведесетих, после осамостаљења Хрватске, његово име било jе забрањено у
Хаjдуку. Нико ниjе смео да га спомене. Један сплитски лекар, приjатељ
Фрање Туђмана, коjи jе с њим два пута недељно играо тенис, усудио се да
каже како политички ниjе добро за Хрватску да Хаjдук потпуно игнорише
Беару само зато што jе Србин. У новембру 1995. године, Хрватска у Сплиту
игра квалификациону утакмицу за одлазак на Европско првенство, против
Италиjе. Туђман тражи да скупа с њим у свечаноj ложи буду и два стара
Хаjдукова аса, Фране Матошић и Владимир Беара. Анте Павловић, у староj
Југославиjи председник Фудбалског савеза, у самосталноj Хрватскоj исто
то, с нескривеном радошћу зове Беару и упознаjе га с Туђмановом жељом.
Но Беара облачи наjбоље одело коjе jе имао, узима кишобран и лаганим,
jош увек елегантним кораком, креће према Пољуду. Заустављаjу га на
вратима службеног улаза и питаjу где jе кренуо, он им говори о чему се
ради, портир ставља књигу гостиjу на сто и Беара види да jе његово име
прецртано. Окреће и одлази.

 

Леп и чудан живот Владимира Беаре

 

ЛИНИЈА АНДРИЈЕ ХЕБРАНГА
Пет година касниjе на чело Хаjдука долази Бранко Гргић. Само што jе сео
за сто у канцелариjи председника, узима телефон и зове Беару. „Шjор
Владо, спремам вечеру овди у просториjама Аjдука, све у вашу част, молим
вас да дођете, да нам учините част и велику радост“. Беара прелази
преко свега и поjављуjе се у просториjама клуба кога jе − тако jе
неколико пута казао − носио у срцу целога живота.

Приватни живот Владимира Беаре ниjе ништа мање интересантан од његове
спортске кариjере. Рођен jе, рекох, у селу Зелово настањеном искључиво
српским, православним становништвом. Данас jе, разуме се, ситуациjа
битно другачиjа, о чему сведочи и сама Беарина сахрана. Наjвише
становника Зелово jе имало средином 19. века, око 180. Црква Светог
Илиjе подигнута jе у Зелову 1884. године. На попису уочи самог рата,
1991. године, у Зелову jе било свега 28 становника; двадесет Срба, два
Хрвата и шест неопредељених.
Владимир Беара одлази у партизане са 15 година. Где jе и како ратовао
ниjе записано, нити jе посебно важно али jе свакако интересантно оно што
се краjем рата догодило с jедном младом партизанком, звала се Борица,
коjа ће касниjе постати супруга Владимира Беаре. Она се с групом младих
партизана, одмах по ослобођењу Сплита, попела на Марjан и горе развила
велику хрватску заставу, без петокраке и других знамења. На саслушању jе
рекла да су њима Хрватима у партизанима говорили да ће по окончању рата
Хрватска постати самостална, национална држава хрватског народа. Линиjа
Андриjе Хебранга. Означена jе као предводник националних хрватских
скретања, осуђена на четири године затвора а по изласку на слободу
одузета су jоj сва грађанска права. Тек удаjом за Владимира Беару
враћена jе у друштвени живот, добиjа пасош и са супругом одлази у
Немачку, где jе оваj, после Звезде, наставио кариjеру. Из брака с
Борицом Владимир jе добио сина Даду, њихову наjвећу радост и наjвећу
тугу; Дадо jе почетком деведесетих преминуо од карцинома.

ИЗЈАШЊАВАО СЕ КАО ХРВАТ Иако су га у Сплиту
доживљавали као Србина, што jе он пореклом и био, Владимир Беара се, бар
тако данас тврде у Сплиту, а на основу документациjе с неколико пописа
становништва − изjашњавао као Хрват. Трачак сумње уноси догађаj из 2013.
године, 23. септембра, када jе већ онемоћалог и тешко болесног
Владимира Беару посетио протонамесник Славољуб Кнежевић из Епархиjе
Далматинске, Српске православне цркве. У тексту коjи jе после тога
обjавило „Православље“, пише да jе Беара био изузетно радостан и дубоко
дирнут посетом, да се посебно обрадовао икони Свете Петке коjу му jе
даровао свештеник и испричао да jе од малих ногу везан за Свету Петку,
преко jедног догађаjа коjи jе могао да оконча трагично. Наиме, имао jе
свега шест година кад се тешко повредио, ударивши главом у камен. Маjка
га у дубокоj несвести ставља на воловска кола и вози у манастир
Драговић, где моли свештеника да му пред иконом Свете Петке очита
молитву за оздрављење. Оваj то чини и само што jе завршио обред мали
Владимир отвара очи и подиже се као да му ништа ниjе било. Од тада jе
његова породица, пре свега маjка, редовно одлазила у Драговић да запали
свећу а по повратка у Сплит, по завршетку кариjере, и сам Владимир jе
обилазио манастир Драговић и на разне начине захваљивао се том светом
месту далматинских Срба.
Ипак, оно што се догодило на самом краjу, у завршном чину животног пута
великог Владимира Беара, доводи све изнето у сумњу, ако jе то некоме
уопште важно, а требало би да буде овима коjи Беару сврставаjу међу
Србе; Владимир Беара сахрањен jе 13. августа, ове године, на Градском
гробљу у Сплиту, по католичком обреду, уз саслужење троjице фратара.

 

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Печат




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top