Leon Kojen: Povratak istini

Reč na promociji knjige Srđana Cvetkovića i Nemanje Devića „OZNA. Represija komunističkog režima u Srbiji 1944–1946. Dokumenti“, Parohijski dom Svetog Save, 25. decembar 2019.

Neću večeras direktno govoriti o spletu događaja koji s pravom nazivamo komunističkim terorom posle Drugog svetskog rata nego o tome zašto je danas, posebno u Srbiji, važno utvrditi punu istinu o ovom mračnom razdoblju naše istorije.

U našem javnom mnjenju, pogotovu elitnom, još uvek su široko rasprostranjena dva izuzetno štetna ideološka mita, koja dobrim delom preživljavaju na prikrivanju ili bar ignorisanju istine o teroru komunista nad svima u Srbiji (kao i drugde u Jugoslaviji) za koje su novi vladari mislili da mogu biti smetnja opstanku i učvršćivanju njihove vlasti. Koji su to mitovi?

Prvo, to je mit o dobrom životu Srba u Brozovoj Jugoslaviji, koji se stalno prikazuje u idiličnom osvetljenju, za koje činjenice daju vrlo malo osnova, osim ako se ne misli da je jedini relevantan predmet poređenja život Rumuna pod Čaušeskuom ili Albanaca pod Enverom Hodžom. Sigurno da su podanici Brozove Jugoslavije, među njima i Srbi, živeli bolje od Rumuna i Albanaca.

Tokom dve do dve i po decenije, počevši negde od 1960, može se reći da je njihov život bio snošljiviji i materijalno obezbeđeniji nego što je to bio slučaj u celom sovjetskom bloku. Ali, gledano manje uprošćeno, ako se položaj Srba u Jugoslaviji od kraja 1944. do raspada države u leto 1991, posmatra u celini, u svim svojim aspektima (političkim, ekonomskim i kulturnim), ocena teško da može biti povoljna.

Samo se terorom i potpunim gušenjem političkog i javnog života može objasniti da je Srbija naizgled bez protivljenja prihvatila trajni progon Srba sa Kosova i Metohije, negiranje postojanja Srba u Makedoniji, ustanovljenje dveju pokrajina unutar srpske federalne jedinice i po srpski narod nepovoljno razgraničenje te jedinice sa hrvatskom i bosansko-hercegovačkom – a sve te nametnute političke i ustavno-pravne odluke postale su svršena činjenica, nadživevši i samu komunističku Jugoslaviju, kojoj su od početka dale izrazito antisrpsko usmerenje.

Mnogi koji i danas prećutno ili izričito negiraju postojanje komunističkog terora u Srbiji posle Drugog svetskog rata, ili ga svode na mestimične zločine neizbežne u doba revolucija i velikih ratova, to čine s jasnom namerom da državno ustrojstvo posle 1945. ne predstave kao nepovoljno po Srbe, mada je ono to očigledno bilo. Z

a njihovo stanovište izuzetno je važno zamagliti činjenicu da je srpska politička i intelektualna elita morala biti potpuno obezglavljena, a to je učinjeno kroz teror o kojem svedoči ova knjiga, da bi ovakvo državno ustrojstvo moglo biti primljeno kao nešto normalno.

Konfederalni državni ustav iz 1974. godine nije nastao slučajno: on je samo doveo do kraja tendencije koje su postojale od prvih odluka budućih komunističkih vlastodržaca o preuređenju jugoslovenske države.

Činjenično gledano, drugi ideološki mit još je neverovatniji od prvog: on se sastoji u uverenju da su Srbi po mentalitetu i tradiciji nekako skloni komunizmu, pa su ga navodno zato lako prihvatili. Najnovija formulacija ovog mita, iz pera jednog od viđenijih intelektualaca i političara moje generacije, Miroljuba Labusa, nije stara ni mesec dana:

„Između socijalizma i patrijarhalnog društva postoji organska sličnost. Kad je uveden socijalizam u Srbiju, on je prirodno prihvaćen, jer je imao iste patrijarhalne (kolektivističke) korene. To nije bio slučaj u Hrvatskoj i Sloveniji, što je nama danas teško da priznamo. Međutim, Srbi su oberučke prihvatili Tita, njegovu komunističku partiju i sistem samoupravljanja, što nam je, takođe, teško danas da prihvatimo kao istinu.” (Nedeljnik, 5. decembra 2019, str. 26)

Neko bi se mogao zapitati da li je moguće do te mere ignorisati očiglednu istinu da je komunizam uspostavljen terorom pobednika na čitavoj teritoriji Jugoslavije: na kraju krajeva, kako je to činjeno u mnogome otkrivaju i memoari samih komunista, od lidera poput Milovana Đilasa do manje važnih izvršilaca koji su imali moralne snage da se bar delimično pokaju za ono što su činili.

Zašto ta istina ne obavezuje Labusa i njegove istomišljenike, koji nisu ni malobrojni ni lišeni uticaja? Svakako da razloga ima više, ponekad i kod jedne iste ličnosti. Ali, bar u slučaju onih koji su – kao sam Labus – decenijama pripadali komunističkom establišmentu da bi 1990. iznenada postali liberali i demokrati, jedan faktor u ležernom odnosu prema istini predstavlja dug staž u eliti koja je godinama, nezavisno od toga šta je istinito, mislila tačno onako kako je u tom trenutku bilo ideološki propisano.

Takve navike teško se napuštaju: ako danas izgleda probitačno reći da su Srbi „prirodno”, pa čak i „oberučke” prihvatili Tita i komunizam, što to ne reći, koliko god to bilo neistina? Nekada se punih ustiju govorilo o „vlasti radničke klase” i „nepogrešivosti voljenog druga Tita”, pa se na taj način lepo napredovalo u životu, nezavisno od toga što u tim tvrdnjama nije bilo ni trunke istine: ljudi se često drže onoga s čim su imali uspeha u prošlosti.

Na nama je da učinimo da više tako ne bude, da pokažemo da u današnjoj Srbiji istina ipak nešto vredi u javnom životu i da je „živeti u istini”, kako je rekao Solženjicin primajući Nobelovu nagradu za književnost pre gotovo pola veka, ideal koji ni danas nije izgubio svoju privlačnu moć i moralni autoritet.

Podići spomenik žrtvama komunističkog terora u Lisičjem potoku – na mestu gde je verovatno bilo najveće stratište posle 20. oktobra 1944. – zato sa svakom proteklom godinom postaje još važnije nego ranije.

Takav spomenik neophodan je srpskom društvu da bi javno priznalo istinu i pokazalo da je sposobno da u svojoj prestonici ima ne samo spomenike pisaca, glumaca, zaslužnih ljudi uopšte, pa čak i diktatora iz Trećeg sveta, nego i nešto mnogo važnije: spomenik kao vidljivi simbol sećanja na sve žrtve, naše sugrađane koji su u ogromnoj većini bili krivi samo zato što nisu bili vernici ili poslušnici jedne neljudske ideologije.

Taj spomenik bio bi znak da se srpsko društvo bar prvim korakom vraća velikim tradicijama slobode i pravde, herojstva i praštanja, za koje je toliko žrtvovano u srpskoj istoriji – onim tradicijama koje su komunisti aktivno suzbijali i proganjali, a njihovi naslednici u poslednjih 30 godina vrlo malo učinili da ih vrate u svest i način razmišljanja generacija koje dolaze.

Izvor: Stanje stvari