Леон Којен: ”Крвава превара” проте Саве Банковића

Књига „У предворју пакла“ проте Саве Банковића је најбоље сведочанство о људској и моралној цени коју је морао да плати српски народ када се једном нашао под влашћу комуниста крајем 1944.

У Чачку је у Дому културе, почетком марта 2019, одржана, у организацији удружења грађана Ирмос, трибина  поводом новог издања књиге проте Саве Банковића, „У предворју пакла“ (Катена Мунди, Београд, 2018). Овај велики страдалник је под Брозом провео деветнаест година на робији, никад не поклекавши, никад се не одрекавши Бога и рода. Говорили су: Љиљана Пекић, супруга славног писца и робијаша под комунизмом, Борислава; Антоније Ђурић, угледни књижевник, који је младост провео по Титовим казаматима, јер је био са вером у Бога за краља и отаџбину; Леон Којен, угледни естетичар и тумач књижевности, сведок вредности грађанске Србије коју су комунисти разорили; Горан Давидовић, историчар из Чачка, као и историчар Срђан Цветковић, изучавалац комунистичких злочина и организатор изложбе „У име народа“. Овом приликом, доносимо беседу професора др Леона Којена.

В. Д.

Леон Којен: ”Крвава превара” проте Саве Банковића

Књиге које говоре о једном историјском времену могу да нам га приближе на много начина: тако што ће нам детаљно описати његове најважније институције и начин њиховог функционисања, што ће нам дочарати његове обичаје, нарави и начин живота, што ће нам објаснити кључне догађаје који су уобличили његову физиономију у поређењу с другим епохама, што ће нам осветлити његову културу, уметност и интелектуални живот. Сви ти и други сродни начини сагледавања прошлости по природи ствари најчешће су недоступни савременицима: њима недостаје историјска дистанца неопходна да би се заокружила и пречистила чињенична сазнања и да би нестала или бар ослабила вредносна предубеђења својствена ранијим епохама. Али, ипак постоји нешто где историчар уступа место савременицима, колико год био проницљив и добро обавештен о добу о којем пише. Када треба изнети на видело шта је био људски и морални смисао кључних догађаја једног времена, начина живота који су диктирале његове институције, посебних норми и вредности које је оно створило, сведочанство савременика има аутентичност и дубину коју историчар нити може да достигне, нити треба да јој тежи. Да бисмо, узмимо само један пример, схватили људски и морални смисао бољшевичког комунизма, Лењинових и Стаљинових идеја оваплоћених у институцијама и пракси совјетске државе, није довољно читати историчаре и социологе: тек када прочитамо Реквијем Ане Ахматове, Сећања Надежде Мандељштам или Солжењицинов Архипелаг Гулаг – ако смо их прочитали с правим разумевањем – схватићемо шта је значило живети под бољшевичким комунизмом и какво је морално зло представљао совјетски систем.

Овај пример није, наравно, случајно одабран. Књига о којој вечерас говоримо, У предворју пакла проте Саве Банковића, показује нам људски и морални смисао комунистичке владавине у Србији с истом непоткупљивом спремношћу да се ствари назову правим именом и истом моралном бескомпромисношћу какву имају велики руски писци које сам поменуо. Заједно с још две изузетне књиге, које су такође сећања раних жртава Брозовог режима, Годинама које су појели скакавци Борислава Пекића и Ожиљцима и опоменама Димитрија Ђорђевића, она је најбоље сведочанство о људској и моралној цени коју је морао да плати српски народ када се једном нашао под влашћу комуниста крајем 1944. године и остао под њом следећих педесет година.

Проту Саву Банковића ухапсила је ОЗНА већ у децембру 1944. године, и ту је почело његово страдање недужног човека, чија је једина кривица била у томе што се није слагао са комунистичком идеологијом и што је то мишљење увек отворено износио. Да би се за што краће време освојила власт и изнудила беспоговорна послушност становништва комунистичкој идеологији и њеним носиоцима, нису се бирала средства: по подацима којима данас располажемо у Србији је за шест до осам месеци, до краја пролећа 1945, ликвидирано без суда или по пресудама које су доношене мимо свих правних норми можда и свих 80.000 у огромној већини потпуно недужних људи.

У сачуваним „Књигама стрељаних”, које су уредно водили органи нове власти, пописано је 60.000 жртава, понекад и деце: да за Београд и многа друга места те књиге нису уништене, наша сазнања била би потпунија и прецизнија. Али, она су и сада довољна да кажемо да нико није тачније и боље описао мрачне дане крајем 1944. године од проте Банковића. „Нико није сигуран да пред новим властима неће бити окривљен и убијен”, каже он на почетку својих сећања. „Ко год има пушку о рамену и петокраку на капи има право да убија, а ко нема може свакога часа да буде ухапшен и убијен у име народа” (стр. 30).

Страховладу страног окупатора заменила је страховлада домаћег поробљивача. Пуних шест месеци, од децембра 1944. до јуна 1945, Сава Банковић је провео у разним затворима ОЗНЕ, у пренатрпаним собама где се најчешће спавало на бетону, одакле су скоро сваке ноћи одводили људе на стрељање, некад на основу списка, а некад по слободној процени, када је само требало испунити квоту одређених за убијање тога дана.

После неколико месеци почело је одвођење пред војни суд, али и ту су пресуде већ унапред биле припремљене: смртна казна или дугогодишња робија, а да ником, па можда ни самим иследницима и судијама, није било јасно зашто се неко убија, а неко оставља у животу. „Морамо да пожуримо са чишћењем и што је за стрељање да се стреља до петнаестог фебруара, јер после почињу рад војни судови”, каже један иследник, „и оно што остане морамо предати њима” (стр. 47). А када су војни судови почели да раде, тужилац Васиљевић, некадашњи адвокат, понавља исту ствар постројеним затвореницима: „Ми ћемо у суду гледати да што пре с вама раскрстимо и оно што је за убијање побићемо, а остало ћемо послати у казнене заводе” (стр. 67).

„Што је за стрељање да се стреља”, „што је за убијање побићемо”, а „оно што остане”, „остало” биће прослеђено даље, по вољи некога неприступачног иследницима, тужиоцима и судијама колико и њиховим жртвама. Људи који спроводе вољу комунистичких властодржаца сами су потпуно дехуманизовани, лишени и последњег трага моралног осећања.

Њихове жртве за њих су само ставка у опису свакодневног радног задатка, нека врста потрошне робе која има познату намену. Али, то није све: морални слом повлачи за собом и интелектуални. „Што је за стрељање”, што је за убијање”, „што остане” – сам начин говора открива да су егзекутори и по властитом осећању само шрафови унутар тоталитарног механизма, који сутра без своје заслуге од џелата могу постати жртве.

Насупрот њима, прота Банковић и његови сапатници – или бар они међу њима који нису потпуно сломљени физичким и психичким злостављањем – остају и морално и интелектуално људи: „Ове ноћи”, каже он после једног изузетно тешког дана, „одоше у смрт четрдесет и два човека, четрдесет и два Србина нестаде у мрачној ноћи да их никада више не виде њихови родитељи и деца. Одоше да им митраљези изрешетају тела, затим да буду закопани и кад сване да нико не зна шта је било с њима… У соби смо сви занемели. Гледамо се стакленим очима, а неколицини потекоше и сузе. Људи се питају: зашто ове људе убијају, зашто Србин Србина убија?” (стр. 47).

Непосредни извршиоци злочина, или бар наивнији међу њима, можда и „верују да су ови људи сметња, кочница за бољу и срећнију будућност српске нације и целог човечанства”, али то је далеко од праве природе комунизма. „Они што издају наређења и убијају људе”, тачно каже прота Банковић, „знају да неће бити ништа боље, али им треба да се учврсте на власти. Треба убијањем људи утерати народу страх у кости, па да нико ни прстом не мрдне против онога што властодршци буду радили и спроводили; за постизање циља комунистима су дозвољена сва средства, сва зверства, све лажи и неморал сваке врсте” (стр. 47).

Осуђен на смрт, па помилован тако што му је казна замењена са 15 година робије, Сава Банковић у јуну 1945. почиње своју дугу одисеју Брозовог осуђеника. Пребачен у „казнено-поправни завод” у Сремској Митровици, једну од елитних робијашница комунистичке Југославије, он својим непоколебљивим држањем брзо уверава затворске власти да немају много разлога да га оставе у животу; зато током 1948. и 1949. године оне чине све не би ли га умориле глађу, зимском изолацијом у самици без топлог одела и покривача, забраном примања пакета са храном, итд.

У условима који по свему подсећају на нацистичке концентрационе логоре или совјетске гулаге, тачно описаним у његовој књизи без икакве патетике, прота Банковић је неким чудом преживео. Предвиђања удбаша који је бријао затворенике и стално злурадо говорио за потпуно онемоћалог Банковића, „Ово му је последње бријање”, нису се обистинила, и затворске власти су у лето 1949. капитулирале, дозволивши Банковићу да прима од породице пакете са храном.

Али, ако су његови мучитељи поверовали да ће вишемесечно умирање од глади и хладноће бар мало утицати на проту Банковића, потпуно су се преварили. Он се све до изласка са робије, коју је одлежао до последњег дана, јер је пуштен из затвора тек 9. децембра 1959, држао исто онако неустрашиво према комунистичкој власти и исто онако саосећајно према другим затвореницима као у најстрашнијим данима проведеним у затворима ОЗНЕ 1944. и 1945. године. Од многих примера, време ми не допушта да наведем више од једног, по много чему репрезентативног за људски и морални лик Саве Банковића.

Желећи, због сукоба са Совјетским Савезом, да побољша односе са Западом, Брозов режим је 1951. учинио уступак Западној Немачкој ослободивши из затвора све немачке официре осуђене за злочине почињене за време окупације. Сава Банковић је тим поводом упутио затворским властима следећи протест који заслужује да буде наведен у целини:

„Пуштени су немачки генерали и команданти по чијим су наређењима паљени српски градови и села и убијано стотину Срба за једног Немца и више се у затвору не налази ниједан Немац, сви су пуштени иако нико од њих није издржао више од шест година робије, а њихове су осуде од петнаест до двадесет година.

Пуштени су сви богаташи и индустријалци којима је конфискована имовина и узет новац из иностраних банака и сем нас [свештеника] и неколицине интелектуалаца остала је у затвору само југословенска сиротиња, радник и сељак да се на њу истресе сва мржња и бес комунистичког режима кроз све облике мучења и малтретирања.

Југословенска комунистичка влада узима у заштиту све људе комунисте, на свим континентима, људе свих раса и боја, и тражи за њих слободу и једнакост, а грађане своје земље држи у затворима [осудивши их на] више од десет година и мучи их и убија на најсвирепији начин. Сиротињу у својој земљи убија физички и психички и индиферентно се гледа на њихово умирање и труљење по мемљивим самицама казамата. Но, да би иронија била још већа, маршал Тито пред целим културним светом режим у Југославији представља као поборника мира и демократије” (стр. 99).

Овај протест запањује својом смелошћу, али у њему је сав прота Банковић – сва његова храброст, морални интегритет, искреност у изношењу политичких уверења, непоткупљиво осећање социјалне правде. Основу тих врлина код њега је чинила дубока побожност, која му није давала да поклекне пред страшним искушењима на која га је живот стављао: неке од најузбудљивијих страница ове књиге говоре о томе како су, упркос свим напорима затворских власти, прота Банковић и други заточени свештеници успевали да одрже бар минимум прописаних служби о великим хришћанским празницима попут Ускрса и Божића.

Излазак са робије 1959. године проти је, како сам каже, донео само привидну слободу. Ни патријарх Герман, ни већина тадашњих епископа СПЦ нису били вољни да му омогуће да настави да се бави свештеничким позивом. После близу годину дана од пуштања са робије, заштиту му је пружио тек епископ сремски Макарије, који је одбио све претње власти да то не чини и дао му парохију, тако да је прота Банковић био сеоски свештеник у Срему све до 1973. године. Тада је поново ухапшен и, после клеветничке кампање у режимској штампи (друге, уосталом, тада није ни било), осуђен на основу лажних оптужби на шест година затвора.

Наслови чланака који су најавили нову робију за Саву Банковића већ довољно говоре: „Авантура једног попа”, „Мантија као параван”, „Свештеник вређао ЦК и револуцију”. Поднаслов једног од тих чланака још је речитији: „После смртне пресуде и помиловања робијао, а затим наставио по старом”. Пре би се могло рећи да је, и после силаска са сцене Ранковића и Пенезића, УДБА наставила по старом: као што је 1944. био ухапшен и осуђен зато што је саветовао гимназијалцима да матурирају а не да улудо гину прикључујући се партизанима, тако је 1973. ухапшен и осуђен зато што није крио у својој парохији шта мисли о стању у земљи и о југословенском комунизму уопште. Другу, као и прву робију, издржао је до последњег дана, показујући тиме још једном каква је била судбина отворених идеолошких неистомишљеника власти у Брозовој Југославији.

После изласка са друге робије, Сава Банковић је, без посла, пензије и пасоша, живео повучено у манастиру Нова Раваница на Фрушкој Гори. Све до пропасти комунизма власт га је на разне начине шиканирала, али је ипак надживео систем који га је прогањао од првог до последњег дана свог постојања. „Најбољи ми је лек”, написао је у једном писму 1991, шест година пре смрти, „што сам доживео да видим распадање… марксизма и комунизма” (стр. 213).

Али, луцидан какав је био, прота Банковић је у истом писму рекао још нешто: „Комунизам је костима мученика калдрмисао све словенске земље, натопио их крвљу и сузама, али још живи у душама тог јадног народа” (стр. 213). Мада је изречена пре близу тридесет година, та оцена актуелна је и данас. Разлика је само у томе што је улепшано виђење српског комунизма тада преживљавало по инерцији, подржавано деценијама официјелне пропаганде и материјалним концесијама чињеним послушном становништву, док данас лажну представу о југословенском комунизму као у основи добром и хуманом друштву систематски шире елитни кругови с великим утицајем у медијима.

Српском друштву неопходно је истинско суочавање са прошлошћу, а то значи и суочавање са југословенством и комунизмом, двема заблудама које су у многоме одредиле судбину српског народа у 20. веку. У том суочавању Крвава превара проте Банковића – да назовемо ову књигу онако како ју је назвао он сам (в. стр. 248) – биће драгоцена помоћ свима који желе да се Србија са садашњег беспућа врати великим идеалима слободе, правде и националне независности којима се руководила у најсветлијим тренуцима своје модерне историје.

Аутор: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ