LEON KOJEN: ČEMU DANAS SLUŽI PREĆUTKIVANjE KOMUNISTIČKIH ZLOČINA?

U poslednjih četvrt veka u ovoj zemlji su bili na vlasti različiti režimi, različiti lideri, mnoge stranke i koalicije, bar na rečima i različite ideologije. Ali razlike među njima, kakve god da su bile, nisu izmenile jednu stvar.

Zid ravnodušnosti i ćutanja podignut da se zatre uspomena na desetine hiljada nedužnih žrtava pobijenih u Srbiji posle oslobođenja, krajem 1944. i početkom 1945. godine, ostao je kakav je bio tokom čitave komunističke vladavine. Niko od onih koji su vladali Srbijom posle pada Berlinskog zida nije našao za shodno da javno kaže punu istinu o zločinu počinjenom protiv sopstvenog naroda, da obeleži stratišta kakvo je ovo gde sada stojimo i obaveže se da žrtve komunističkog terora više nikada neće biti prepuštene zaboravu. Postoji skupštinska deklaracija o Srebrenici, ali nema takvog dokumenta o Lisičjem Potoku i drugim stratištima rasutim po Srbiji gde su komunisti bez suda ubijali sve one za koje su mislili da bi im mogli ugroziti tek osvojenu vlast.

Otkuda to ćutanje, otkuda uverenje da se stalno može okretati glava od zločina ovakvih razmera? Otkuda ravnodušnost prema žrtvama i bolećivost prema njihovim dželatima? Drugi evropski narodi koji su imali nesreću da ih poraz nacizma 1945. direktno uvede u staljinističku diktaturu izneli su na videlo krvavo nasleđe komunizma čim su, posle pada Berlinskog zida, dobili priliku da to učine. Samo u Srbiji to se nije dogodilo: ovde se živi u skupoj zabludi da se budućnost jednog naroda može graditi na istorijskim obmanama, na ostacima jedne ideologije koju više niko ne sme otvoreno da zastupa ali koja se tim žilavije brani prećutkivanjem istine.

Ni danas nemamo iscrpne podatke o broju žrtava komunističkog terora 1944. i 1945. godine, a verovatno ih nikada nećemo ni imati, jer su komunisti za mnoga mesta u Srbiji (pre svega za sam Beograd) potpuno ili delimično uništili spiskove likvidiranih lica i tako sakrili od potomstva bar deo svojih zločina. Ali, mada sve „Knjige streljanih” nisu sačuvane, imenom i prezimenom se zna za 60.000 ubijenih ljudi, muškaraca i žena, mladih i starih, ponegde i dece (uz čija je imena lakonski upisivano „D. M.”, što je očigledno smatrano dovoljnim obrazloženjem). Zločin tih razmera morao je biti pažljivo isplaniran, a sprovođen je u delo s posebnom brigom da njegovi izvršioci budu indoktrinirani tako da izgube i poslednji trag moralnog osećanja.

„Na likvidaciji isprobavamo ljude, jer to je jedan od najboljih načina koji stoje na raspoloženju”, kaže se u izveštaju jednog Okružnog partijskog komiteta poslanom u Beograd novembra 1944. godine. „[Komunistička] odlučnost, revolucionarnost, beskompromisnost, mržnja prema neprijatelju – izražava se tu najbolje. Ko ne može da ubije neprijatelja, taj teško i skoro nikako ne može biti komunista.” Ovde je, zaista, sve rečeno. Volja za moć lišena svih ljudskih i moralnih obzira kod nalogodavaca, slepa poslušnost fanatika kod izvršilaca – kakva je razlika između ovih ubica „na levici” i Hitlerovih ili Pavelićevih ubica „na desnici”?

Čemu danas služi prećutkivanje ovog jezivog zločina, njegovih razmera i karaktera, ciljeva njegovih tvoraca i pobuda njegovih izvršilaca? Društvo i narod koji su nemoćni da se suoče sa prošlošću nemaju na čemu da grade budućnost, jer svesno ili nesvesno ostaju zarobljenici lažnih mitova, s kojima je civilizovani svet odavno raskrstio. Dok u tom svetu niko više ne  sumnja da je levi totalitarizam isto tako poguban i zločinački kao desni, u Srbiji se na svaki otvoren pomen komunističkog terora pokreće tobože „antifašistička” propagandna mašinerija koja treba da nas uveri da su desetine hiljada nevinih žrtava bile samo slučajni „ekscesi”, a stratezi i organizatori terora u osnovi plemeniti vizionari koji su sanjali o boljem društvu.

Nimalo slučajno, za tu propagandnu mašineriju često rade isti oni ljudi koji nas usrdno uveravaju da Srbi što pre treba da „promene svest” ako žele da imaju bilo kakvu istorijsku perspektivu – nimalo slučajno, jer je u oba slučaja posredi ista vrsta ideološke laži, samo što se ona jednom tiče prošlosti a drugi put budućnosti.

Ako nam zaista leži na srcu budućnost Srbije, dobrobit i dostojanstvo svih koji u njoj žive, naša je obaveza da učinimo sve što možemo da nedužne žrtve komunističkog terora 1944. i 1945. godine budu spasene od zaborava – da se njihovim senima poklonimo ne samo mi ovde, nego i srpsko društvo u celini, pa i oni koji, na svoju i našu sramotu, o njihovom stradanju danas ne znaju ništa. Tek tada može doći do istinskog praštanja i pomirenja, koji su preduslov suštinskog ozdravljenja srpskog društva i znak da će ono umeti da se vrati najboljim tradicijama srpskog naroda.

(Reč na pomenu žrtvama komunističkog režima 1944–1945. godine, održanom u Lisičjem Potoku 3. novembra 2018.)   

Izvor: U ime naroda!