Лажне истине и истините лажи

Пише: Владислав Панов

У актуелном документарном филму хрватског „домољуба“ Јакова Седлара „Јасеновац – истина“ – који се на најбезочнији начин бави прекрајањем историје и података о зверском учинку рада концентрационог логора Јасеновац током Другог светског рата – овај је вишедеценијски борац за истину и правду отишао најдаље до сада

Протеклих је дана у Хрватској, али и у другим земљама познатим као сигурна уточишта за представнике „древне“ хрватске емиграције, с великим домобранским поносом приказиван документарни филм циничног назива „Јасеновац – истина“. Ово епохално дело (накарадно и у свему лажно) хрватске пропагандне машине је, како наслов сугерише, после седамдесет година од затварања једног од најстрашнијих логора смрти у Другом светском рату, оног у Јасеновцу, одлучило да о њему свету коначно каже истину. А та истина је као побегла са страница неке од књига Џорџа Орвела. Као Орвелова министарства поетичних и цинично лажних имена која у стварности своје постојање и функцију исцрпљују управо у потпуно супротном практичном деловању од оног који назив сугерише, тако то чини и овај несрећни филм сплитског мржњом задојеног и заслепљеног аутора Јакова Седлара. Поред страствене мржње, мора му се, међутим, признати и импресивна маштовитост. Али и „обавештеност“ с обзиром на то да је (као самозвани бранилац јадних и од Срба угњетених својих сународника) успео да потпуно прекроји историју. Тако је, рецимо, Јасеновац безмало био одмаралиште и радни камп са скоро пријатним и свакако поштеним условима за рад, а у њему, ако је и било мало Холокауста, прљави посао обављали су Немци и то не с неким посебним учинком пошто је Седлар, власник тапије на истину, у свом филму одржао историјски час и у вези бројчаног стања побијених логораша.

Крвави Седларови свеци

У америчком жаргону постоји термин који смо врло радо прихватили и у сопственом језику – „спиновање“, а људе који су вешти у овом послу називамо „спин докторима“. У најкраћем, ови „доктори“ су врсни мајстори лагања и извртања истине скретањем пажње на чињенице које из корена мењају смисао неке вести, у овом случају историјских чињеница, или потпуно релативизују проблеме којима се баве. Очигледно да је из неког разлога за овакву работу посебно расположени Седлар управо у свом филму покушао спиновање историјских чињеница које се тичу конц-логора у Јасеновцу, као и његових жртава. У цинично насловљеном документарцу „Јасеновац – истина“ у бујици лажи избунцаних од Седларовог сценаристе и давнашњег сарадника на слично лажљивим бављењима великим историјским темама и личностима Хрвоја Хитреца (кога, ироније ли, Седлар у иритантним најавама свог филма уочи пројекција назива „светски чувеним писцем“!), могу се чути и такви бисери да су током Другог светског рата Хрвати у ствари обожавали Јевреје и да су се сви силно упињали да их што више спасу од немачког погрома. Добро, убијуцкали су у Јасеновцу мало и њих, али много мање него што се тврди, а ову „историјску истину“ су поткрепили повољним изјавама наводних јеврејских историчара. Преокретање истине, испирање биографија највећих злочинаца из Другог светског рата (надбискуп Степинац је у овом филму узвишени човекољубац херојских квалитета чији је позитивни учинак током рата раван неопходности да се он прогласи свецем, за шта се Седлар отворено залаже у овом остварењу, али много снажније у оном од пре пет година, „Праведни Степинац“, посвећеном темељном хемијском чишћењу биографије ове звери у мантији), уздизање до небеса усташког покрета и његовог злогласног предводника Анте Павелића, иначе за Седлара такође омиљене личности. У свом целокупном ауторском опусу који, нажалост, траје већ деценијама Седлар се најчешће бавио оваквом врстом документаристичког замагљивања историје њему одговарајућим лажима. У свеца је произвео Степинца, а у срчаног алтруисту Анте Павелића, који је јадан од српског злотвора и тамничара југословенских народа, краља Александра, побегао у Италију не би ли спасао живу главу пошто је за сву ту своју силну доброту осуђен на смрт од злочиначког српског режима.

Хрватски Барон Минхаузен

Седлар нам је дао лекцију и из математике. Добар део несреће од филма „Јасеновац – истина“ бавио се цифрама тврдећи како су ама баш сви од завршетка Другог светског рата до данас крили истину о броју убијених и да су из разних разлога надувавали бројке. Цитирајући сопствену „обавештеност“ на ову тему Седлар и његов маштовити лажов, поменути „светски чувени писац“, дошли су до „сигурно тачне цифре“ од петнаестак хиљада жртава логора у Јасеновцу током читавог рата. У истом трошку су се подсмевали званичним бројкама историчара и комисија чији закључци говоре о чак милион убијених у Јасеновцу. Од лицитирања жртвама, цифрама и њиховим страшним судбинама још је занимљивије и безочније обрачунавање, уз помоћ лажне Седларове историје, са Титом и комунистичком револуцијом којом је завршен рат. По Седлару победа Титових партизана није окончала логор Јасеновац. Напротив, он је тек тада почео да ради пуном паром пошто су у њему почели да страдају Титови неистомишљеници, посебно у време Информбироа. Разуме се да је тугаљива прича филма у најбројније жртве ових чистки промовисала хиљаде „хрватских домољуба“ који су, ето, страдали у Титовом Јасеновцу. То све, уосталом, Седлар није први пут употребио у својим бисерним документаристичким пословима. Још је на самом почетку каријере слично домобрански надахнут откривао „праву истину“ у новој, револуционарној, али поштеној „повијести“ своје домовине створивши крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века низ филмова велике промотивне снаге у револуционарном ослобађању од окова Југославије „Лијепе његове“. Већ наслови тих „дела“ делују довољно илустративно: „Лијепа наша“, „Југословенска армија помаже српски тероризам“, „Помозите Хрватској!“, „Енигма Мимара“, „Наслеђе геноцида: српски одреди смрти“, „Туђман“, „Хрватска, љубави моја“…

Врло је импресиван и квалитетан, србомрзачки најпре, педигре у карактеру и опусу овог мајстора мржње и лагања. Хрватски је Барон Минхаузен у страственом доказивању завера око утврђивања истине броја убијених у Јасеновцу превазишао и самог себе када је у кадрове свог најновијег патриотског хистерисања убацио „кључне доказе“ у форми јадно и невешто фалсификованих насловних страна новина и неких докумената из којих се наводно виде сви ти докази. Седлар је ове „историјске документе“ по сопственој изјави „купио од неког лопова из Београда“!? До те је мере био безочан том приликом, да су морали да реагују и неки од званичних хрватских историчара и коментатора осудивши Седларов документарац и очигледне неистине изнете у њему, а поткрпљене срамно лажираним документима. Скоро да је избио скандал, мада је сасвим сигурно да се чак и провоцирање истог неће завршити лоше за великог домољуба, односно да он неће никоме одговарати за све своје лажи. Нико се неће ни осврнути, а камоли извинити стотинама хиљада на овако бедни начин негираним јасеновачким жртвама. Неће се нико огласити ни као заштитник историје, нити макар и најосновнијих националних осећаја Срба који су још једном зверски извређани у оваквој историјској интерпретацији препуној мржње најпре на националној основи.

„ДЕМОКРАТИЈА“ И СЛОБОДА ЗА МРЖЊУ
Иако га тренутно, мада, наравно, у рукавицама, део јавности наводно осуђује, Јаков Седлар врло самоуверено јурца са својим филмом хрватском дијаспором широм Европе, где год је „правих домољуба“, и пре сваке пројекције свог филма износи нове историјско-политичке лажљиве тираде и упиње се да докаже да је „његова Лијепа“ земља у којој се демократија разуме најпре као слобода и инструмент за исказивање националне мржње. Баш је занимљиво гледати овај филм из те перспективе. Настао на врхунцу раздобља готово ратоборног залагања свих чланица Европске уније и свих њених органа и закона да се наметне политика обожавања свакога од стране свакога и прослави коначна победа над расизмом и верским нетрпељивостима, овај је филм најблаже речено зачуђујуће неспособан да на позитиван начин испровоцира билу чију савест. Као и током и по завршетку Другог светског рата потпуно од одговорности за силне злочине, па и за ратовање на страни фашиста, ослобођена и Хрватска и њени грађани, она данас ужива у благодетима бизарне чињеница да је једина модерна фашистоидна држава која ужива статус пуноправне чланице Европске уније. У тој је бизарности сигурно највећа вредност Седларовог трагикомичног откривања истине о Јасеновцу. Откривајући је, наиме, он тим лажима, којима се замењује истина, разоткрива и све лажи у наводно истинитој принципијелности званичне политике Европске уније којој уопште не смета да гаји чак и фашисте у својој бајковитој утопији. Само да су и док су против Срба…

Пише: Владислав Панов за pecat.co.rs

Извор: Bigportal

Везане вијести:

Хрватска амнестира усташтво | Јадовно 1941.

‘Рекао сам Израелцима да могу мирно спавати што се …

„Откако је Хрватском завладао ХДЗ…“ | Јадовно 1941.

Хрватски Јевреји огорчени због филма о концентрационом …

Претње због Јасеновца | Јадовно 1941.