Lažne istine i istinite laži

Piše: Vladislav Panov

U aktuelnom dokumentarnom filmu hrvatskog „domoljuba“ Jakova Sedlara „Jasenovac – istina“ – koji se na najbezočniji način bavi prekrajanjem istorije i podataka o zverskom učinku rada koncentracionog logora Jasenovac tokom Drugog svetskog rata – ovaj je višedecenijski borac za istinu i pravdu otišao najdalje do sada

Proteklih je dana u Hrvatskoj, ali i u drugim zemljama poznatim kao sigurna utočišta za predstavnike „drevne“ hrvatske emigracije, s velikim domobranskim ponosom prikazivan dokumentarni film ciničnog naziva „Jasenovac – istina“. Ovo epohalno delo (nakaradno i u svemu lažno) hrvatske propagandne mašine je, kako naslov sugeriše, posle sedamdeset godina od zatvaranja jednog od najstrašnijih logora smrti u Drugom svetskom ratu, onog u Jasenovcu, odlučilo da o njemu svetu konačno kaže istinu. A ta istina je kao pobegla sa stranica neke od knjiga Džordža Orvela. Kao Orvelova ministarstva poetičnih i cinično lažnih imena koja u stvarnosti svoje postojanje i funkciju iscrpljuju upravo u potpuno suprotnom praktičnom delovanju od onog koji naziv sugeriše, tako to čini i ovaj nesrećni film splitskog mržnjom zadojenog i zaslepljenog autora Jakova Sedlara. Pored strastvene mržnje, mora mu se, međutim, priznati i impresivna maštovitost. Ali i „obaveštenost“ s obzirom na to da je (kao samozvani branilac jadnih i od Srba ugnjetenih svojih sunarodnika) uspeo da potpuno prekroji istoriju. Tako je, recimo, Jasenovac bezmalo bio odmaralište i radni kamp sa skoro prijatnim i svakako poštenim uslovima za rad, a u njemu, ako je i bilo malo Holokausta, prljavi posao obavljali su Nemci i to ne s nekim posebnim učinkom pošto je Sedlar, vlasnik tapije na istinu, u svom filmu održao istorijski čas i u vezi brojčanog stanja pobijenih logoraša.

Krvavi Sedlarovi sveci

U američkom žargonu postoji termin koji smo vrlo rado prihvatili i u sopstvenom jeziku – „spinovanje“, a ljude koji su vešti u ovom poslu nazivamo „spin doktorima“. U najkraćem, ovi „doktori“ su vrsni majstori laganja i izvrtanja istine skretanjem pažnje na činjenice koje iz korena menjaju smisao neke vesti, u ovom slučaju istorijskih činjenica, ili potpuno relativizuju probleme kojima se bave. Očigledno da je iz nekog razloga za ovakvu rabotu posebno raspoloženi Sedlar upravo u svom filmu pokušao spinovanje istorijskih činjenica koje se tiču konc-logora u Jasenovcu, kao i njegovih žrtava. U cinično naslovljenom dokumentarcu „Jasenovac – istina“ u bujici laži izbuncanih od Sedlarovog scenariste i davnašnjeg saradnika na slično lažljivim bavljenjima velikim istorijskim temama i ličnostima Hrvoja Hitreca (koga, ironije li, Sedlar u iritantnim najavama svog filma uoči projekcija naziva „svetski čuvenim piscem“!), mogu se čuti i takvi biseri da su tokom Drugog svetskog rata Hrvati u stvari obožavali Jevreje i da su se svi silno upinjali da ih što više spasu od nemačkog pogroma. Dobro, ubijuckali su u Jasenovcu malo i njih, ali mnogo manje nego što se tvrdi, a ovu „istorijsku istinu“ su potkrepili povoljnim izjavama navodnih jevrejskih istoričara. Preokretanje istine, ispiranje biografija najvećih zločinaca iz Drugog svetskog rata (nadbiskup Stepinac je u ovom filmu uzvišeni čovekoljubac herojskih kvaliteta čiji je pozitivni učinak tokom rata ravan neophodnosti da se on proglasi svecem, za šta se Sedlar otvoreno zalaže u ovom ostvarenju, ali mnogo snažnije u onom od pre pet godina, „Pravedni Stepinac“, posvećenom temeljnom hemijskom čišćenju biografije ove zveri u mantiji), uzdizanje do nebesa ustaškog pokreta i njegovog zloglasnog predvodnika Ante Pavelića, inače za Sedlara takođe omiljene ličnosti. U svom celokupnom autorskom opusu koji, nažalost, traje već decenijama Sedlar se najčešće bavio ovakvom vrstom dokumentarističkog zamagljivanja istorije njemu odgovarajućim lažima. U sveca je proizveo Stepinca, a u srčanog altruistu Ante Pavelića, koji je jadan od srpskog zlotvora i tamničara jugoslovenskih naroda, kralja Aleksandra, pobegao u Italiju ne bi li spasao živu glavu pošto je za svu tu svoju silnu dobrotu osuđen na smrt od zločinačkog srpskog režima.

Hrvatski Baron Minhauzen

Sedlar nam je dao lekciju i iz matematike. Dobar deo nesreće od filma „Jasenovac – istina“ bavio se ciframa tvrdeći kako su ama baš svi od završetka Drugog svetskog rata do danas krili istinu o broju ubijenih i da su iz raznih razloga naduvavali brojke. Citirajući sopstvenu „obaveštenost“ na ovu temu Sedlar i njegov maštoviti lažov, pomenuti „svetski čuveni pisac“, došli su do „sigurno tačne cifre“ od petnaestak hiljada žrtava logora u Jasenovcu tokom čitavog rata. U istom trošku su se podsmevali zvaničnim brojkama istoričara i komisija čiji zaključci govore o čak milion ubijenih u Jasenovcu. Od licitiranja žrtvama, ciframa i njihovim strašnim sudbinama još je zanimljivije i bezočnije obračunavanje, uz pomoć lažne Sedlarove istorije, sa Titom i komunističkom revolucijom kojom je završen rat. Po Sedlaru pobeda Titovih partizana nije okončala logor Jasenovac. Naprotiv, on je tek tada počeo da radi punom parom pošto su u njemu počeli da stradaju Titovi neistomišljenici, posebno u vreme Informbiroa. Razume se da je tugaljiva priča filma u najbrojnije žrtve ovih čistki promovisala hiljade „hrvatskih domoljuba“ koji su, eto, stradali u Titovom Jasenovcu. To sve, uostalom, Sedlar nije prvi put upotrebio u svojim bisernim dokumentarističkim poslovima. Još je na samom početku karijere slično domobranski nadahnut otkrivao „pravu istinu“ u novoj, revolucionarnoj, ali poštenoj „povijesti“ svoje domovine stvorivši krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka niz filmova velike promotivne snage u revolucionarnom oslobađanju od okova Jugoslavije „Lijepe njegove“. Već naslovi tih „dela“ deluju dovoljno ilustrativno: „Lijepa naša“, „Jugoslovenska armija pomaže srpski terorizam“, „Pomozite Hrvatskoj!“, „Enigma Mimara“, „Nasleđe genocida: srpski odredi smrti“, „Tuđman“, „Hrvatska, ljubavi moja“…

Vrlo je impresivan i kvalitetan, srbomrzački najpre, pedigre u karakteru i opusu ovog majstora mržnje i laganja. Hrvatski je Baron Minhauzen u strastvenom dokazivanju zavera oko utvrđivanja istine broja ubijenih u Jasenovcu prevazišao i samog sebe kada je u kadrove svog najnovijeg patriotskog histerisanja ubacio „ključne dokaze“ u formi jadno i nevešto falsifikovanih naslovnih strana novina i nekih dokumenata iz kojih se navodno vide svi ti dokazi. Sedlar je ove „istorijske dokumente“ po sopstvenoj izjavi „kupio od nekog lopova iz Beograda“!? Do te je mere bio bezočan tom prilikom, da su morali da reaguju i neki od zvaničnih hrvatskih istoričara i komentatora osudivši Sedlarov dokumentarac i očigledne neistine iznete u njemu, a potkrpljene sramno lažiranim dokumentima. Skoro da je izbio skandal, mada je sasvim sigurno da se čak i provociranje istog neće završiti loše za velikog domoljuba, odnosno da on neće nikome odgovarati za sve svoje laži. Niko se neće ni osvrnuti, a kamoli izviniti stotinama hiljada na ovako bedni način negiranim jasenovačkim žrtvama. Neće se niko oglasiti ni kao zaštitnik istorije, niti makar i najosnovnijih nacionalnih osećaja Srba koji su još jednom zverski izvređani u ovakvoj istorijskoj interpretaciji prepunoj mržnje najpre na nacionalnoj osnovi.

„DEMOKRATIJA“ I SLOBODA ZA MRŽNjU
Iako ga trenutno, mada, naravno, u rukavicama, deo javnosti navodno osuđuje, Jakov Sedlar vrlo samouvereno jurca sa svojim filmom hrvatskom dijasporom širom Evrope, gde god je „pravih domoljuba“, i pre svake projekcije svog filma iznosi nove istorijsko-političke lažljive tirade i upinje se da dokaže da je „njegova Lijepa“ zemlja u kojoj se demokratija razume najpre kao sloboda i instrument za iskazivanje nacionalne mržnje. Baš je zanimljivo gledati ovaj film iz te perspektive. Nastao na vrhuncu razdoblja gotovo ratobornog zalaganja svih članica Evropske unije i svih njenih organa i zakona da se nametne politika obožavanja svakoga od strane svakoga i proslavi konačna pobeda nad rasizmom i verskim netrpeljivostima, ovaj je film najblaže rečeno začuđujuće nesposoban da na pozitivan način isprovocira bilu čiju savest. Kao i tokom i po završetku Drugog svetskog rata potpuno od odgovornosti za silne zločine, pa i za ratovanje na strani fašista, oslobođena i Hrvatska i njeni građani, ona danas uživa u blagodetima bizarne činjenica da je jedina moderna fašistoidna država koja uživa status punopravne članice Evropske unije. U toj je bizarnosti sigurno najveća vrednost Sedlarovog tragikomičnog otkrivanja istine o Jasenovcu. Otkrivajući je, naime, on tim lažima, kojima se zamenjuje istina, razotkriva i sve laži u navodno istinitoj principijelnosti zvanične politike Evropske unije kojoj uopšte ne smeta da gaji čak i fašiste u svojoj bajkovitoj utopiji. Samo da su i dok su protiv Srba…

Piše: Vladislav Panov za pecat.co.rs

Izvor: Bigportal

Vezane vijesti:

Hrvatska amnestira ustaštvo | Jadovno 1941.

‘Rekao sam Izraelcima da mogu mirno spavati što se …

„Otkako je Hrvatskom zavladao HDZ…“ | Jadovno 1941.

Hrvatski Jevreji ogorčeni zbog filma o koncentracionom …

Pretnje zbog Jasenovca | Jadovno 1941.