Kurcio Malaparte između ratovanja i legende

Krajem marta 1941,slavni Italijan stigao je u Jugoslaviju, gde je bio jedini strani ratni dopisnik. U Beogradu, 6. aprila, doživljava bombardovanje, piše i fotografiše… Između 10. aprila i 9. maja 1941, za list „Korijere dela sera“ napisao je 12 članaka o stradanju jugoslovenske prestonice

Jedan od najosporavanijih italijanskih autora XX veka, književnik i novinar Kurcio Malaparte, odlikovao se ekstravagancijom, bezobzirnim individualizmom i nedoslednošću. Često je menjao „stranu“: od fašiste sa republikanskim korenima na kraju se preobrazio u simpatizera komunizma. Stoga ne čudi što su ga mnogi, zbog njegovih paradoksalnih postupaka i promenljivih ideoloških opredeljenja, smatrali oportunistom. Svetla i senke neprestano su se smenjivale u životu ove razuzdane ljudske i literarne veličine. Veliki avanturista, majstor za intrige, zavodljiv i lažljiv, ponekad čak i šarlatan, stalno se deleći između nacionalizma i kosmopolitizma, bio je, u zavisnosti od okolnosti, protivnik i pristalica rata, elitistički nastrojen i populista, suvi hroničar i barokni pripovedač. Istovremeno opčinjavajući i kontroverzan, Malaparte je dugi niz godina uživao u ogromnom uspehu da bi potom bio bačen u zapećak italijanske kulture. Privatno poznat po narcizmu (priča se da je obraze „učvršćivao“ stavljajući, tokom noći, sveže bifteke na lice, depilirao je čitavo telo, izuzetno je polagao pažnju na frizuru i garderobu) i brojnim ljubavnim avanturama (veza sa udovicom vlasnika torinskog „Fijata“ Edoarda Anjelija svojevremeno je izazvala veliki skandal), ponekad pomešanim sa surovošću, Malaparte je bio čovek koji je izuzetno voleo život.
Ovom prilikom, na godišnjicu nacističkog bombardovanja Beograda aprila 1941, kontroverznog junaka se sećamo i povodom njegovog uzbudljivog reporterskog izveštavanja iz prestonice Kraljevine Jugoslavije u kojoj je boravio upravo u tim danima, ostavivši u listovima za koje je kao dopisnik radio, važno svedočanstvo o napadu nemačke avijacije kojim je započela invazija na Jugoslaviju.

Strašni april u Beogradu

Krajem marta 1941, Malaparte je stigao u Jugoslaviju, gde je bio jedini strani ratni dopisnik. U Beogradu, 6. aprila, doživljava bombardovanje, piše i fotografiše… Na Malaparteovim snimcima situacije su često okrutne, nema retorike i trijumfalizma, samo usmerena pažnja za jadne i unesrećene ljude koji se dostojanstveno suočavaju sa teškim ratnim nesrećama. Na većini fotografija nema sunca, samo crni oblaci. Svuda ruševine, realnost koja se protivi svakoj logici. Kurcio snima građane koji otklanjaju ruševine, čak i jedan pisaći sto i stolicu napuštene nasred ulice, registrujući, sa gotovo službenom tačnošću, prelaz u ništavilo. Nema žrtava na ulici, one su u jarugama nadomak grada.
Između 10. aprila i 9. maja 1941. Malaparte je napisao 12 članaka za „Korijere dela sera“. „Duž ulice znakovi rata su bili očigledni i užasni. Automobili i taljige prevrnuti u jamama, čopori izgladnelih pasa surovo komadaju konjske strvine…“, izvestio je 11. aprila. U tekstu „Tajni arhiv između tramvajskih šina“, objavljenom 23. aprila 1941, novinar je napisao: „Iste osobe: ta žena sa praznom kotaricom obešenom o ruku, taj starac sa naočarima, sa čvrstim šeširom, oteklim rukama zavučenim u vunene rukavice, te dve devojke koje hodaju držeći se podruku i smeju se histeričnim smehom, pokazujući bele zube, crvena usta, s vremena na vreme nesvesnim pokretima sređujući raščupane i prljave čuperke koji se nadnose nad čelom i obrazima, van izgužvanog šeširića. Uvek isti: obilaze kvart, uvek istu gradsku četvrt. Bez cilja, bez mete, ne znajući gde idu“.

Pohvale i kritike

Nesumnjivo, Malaparte je bio sjajan novinar – prijatelj mlade novinarke Orijane Falači i dokazani neprijatelj legende italijanskog novinarstva Indra Montanelija – i pisac, koji je doživeo brojne sunovrate i poneki izuzetno srećni trenutak, u dvosmislenim odnosima sa kolegama, počev od D’Anuncija do Moravije: iako ih je uvažavao, povremeno ih je bockao i provocirao, najverovatnije zbog kompleksa niže vrednosti. Mada su neki kritičari isticali da bi, da je, kojim slučajem, ostao samo pisac, stvorio nešto nepredvidljivo i veliko, Milan Kundera je pre nekoliko godina, u silovitom eseju (u knjizi „Susret“), napisao da je Kurcio Malaparte, dvadeset godina pre Sartra, već bio angažovani pisac, a njegovu „Kožu“ definisao je savršenim romanom.
Među žestokim kritičarima Malapartea isticao se italijanski političar i filozof Antonio Gramši (jedan od osnivača Komunističke partije Italije), koji mu je pripisivao neobuzdani karijerizam, beskrajnu taštinu i kameleonski snobizam. Posle smrti književnika pojavilo se nekoliko biografija koje, u pokušaju da razjasne misteriju njegove nesumnjivo kompleksne ličnosti, nisu prihvatile sud Malaparteovog savremenika i političkog protivnika. Tako je njegov prvi biograf Franko Veljani, ubrzo posle smrti pisca, napisao da je Malaparte bio „jedan od najkoherentnijih ljudi koje je ikada imao priliku da sretne“, jer je uvek ostajao veran liku „koji je on želeo ili prihvatio da bude“.
Međutim, zadatak Malaparteovih biografa da odgovore na pitanja da li je bio idealista ili oportunista, buntovnik ili kameleon, protagonista ili pak samo razmetljivac, nije bio lak. Pored teškoće da shvate i objasne razloge za njegove često neočekivane životne poteze, zbrku u njihovu potragu za objašnjenjima uneo je sam Malaparte. Pišući o svom životu, menjao ga je uz pomoć izmišljotina, preterivanja i laži, najverovatnije u želji da pruži bolju sliku o sebi. Narcis italijanske literature predstavljao se kao slobodan i neustrašiv duh koji je prezirao moćne i branio ponižene.
U domovini potcenjen (možda i zato što se u Italiji i dalje smatra desničarskim intelektualcem, iako, u poređenju sa Selinom i Paundom, nije bio pisac desnice), u Španiji, Francuskoj, SAD-u i Latinskoj Americi rado je čitan, o njemu se i danas diskutuje, a dela ponovo prevode i komentarišu. Ipak, poslednjih godina u Italiji, Malaparteov životni i književni put nalazi mesto u istraživanjima, a njegova dela se ponovnim publikovanjem vraćaju iz zaborava. O tome svedoče i nedavno objavljeni esej „Malaparte, ratni pisac“ istoričara Enca Lafordže, kao i obimna biografija „Malaparte. Životi i legende“ (više od 600 strana), iz pera italijanskog diplomate Mauricija Sere (prvo objavljena u Francuskoj – nagrada Gonkur za biografiju – potom u Italiji), te novo izdanje nedovršenog Malaparteovog romana „Bal u Kremlju“ (prvi put posthumno objavljen 1971) u kojem, potpomognut ličnim iskustvom, književnik prikazuje moskovsku „komunističku aristokratiju“, koju, samo nekoliko godina posle Lenjinove smrti, zatiče ogrezlu u korupciji.
Legenda kaže da je Kurt Erih Zukert (1898-1957), po nagovoru Musolinija, 1925. godine promenio nemačko ime i prezime u Kurcio Malaparte (paronomazija bazirana na reči Bonaparte). Rođen je u toskanskom gradiću Prato, kao sin Italijanke i nemačkog farbara, poreklom iz Saksonije koji je, u potrazi za poslom, stigao u Prato, tadašnju „svetsku prestonicu“ za reciklažu tkanina i krpa. Kako beleži Malaparteov biograf Đordano Bruno Gueri, Kurcio je kao dečak bio stidljiv i izuzetno osetljiv, a kada je odrastao postao je rafiniran, elegantan, obrazovan, briljantan, lep i jak, sa slabošću prema duelima (protiv bilo koga) i svakojakim glupostima. Dobrovoljac u Prvom svetskom ratu i ratni heroj, posle rata počinje da radi u diplomatskoj službi. Diplomatska karijera je kratko trajala – novinarstvo i literatura su ga zvali. Malaparte je goreo od želje za pisanjem, ali i slavom.

Neregularni život „prokletog Toskanca

“ Nesumnjivo, život ovog kontroverznog i svestranog intelektualca –diplomate, pisca, novinara i režisera (pomenimo da je Malaparteov film „Zabranjeni Hristos“, nagrađen na festivalu u Berlinu 1951. godine) – bio je prilično neregularan. „Rođen“ kao republikanac, odrastao je kao fašista. U njegovom „plivanju“ u fašističkim vodama smenjivali su se mirni i uzburkani periodi, ponekad sa neočekivanim vrtlozima iz kojih je, ipak, uspevao da ispliva.
Učestvuje u maršu na Rim 1922, ali kasnije pada u nemilost kod fašističkog režima. Zbog antifašističkih nazora 1933. odstranjen je iz torinskog dnevnika „Stampa“ i proteran na ostrvo Lipari, i samo zahvaljujući prijateljstvu sa grofom Galeacom Ćanom, prvo ministrom za štampu i propagandu, potom ministrom spoljnih poslova u vreme Musolinijeve vladavine, vratio se novinarskom poslu u listu „Korijere dela sera“.
Iako je Malaparte na političkom planu prilično tumarao, na užarenom polju politike on ima nesumnjive vrednosti: već početkom tridesetih godina javno je denuncirao nacizam i Hitlerovu ideologiju. Sa Musolinijem je ipak bio znatno blaži, proglasivši ga opsenarom (veštakom u prerušavanju). U Malaparteovoj političkoj aktivnosti smenjivala se podrška i nepoverenje u Dučea; ipak, njegov izdavač Gobeti smatrao ga je ne samo piscem „bizarnog duha“ već i „najsnažnijim perom fašizma“.
Jedno od prvih Malaparteovih dela „Tehnika državnog udara“, objavljeno u Parizu 1931. godine (u Italiji je izašlo tek 1948), naišlo je na neodobravanje i Musolini je zabranio publikaciju. To je bio esej koji se nije nikome dopao: ni totalitarnoj vlasti, ni liberalima, ni revolucionarima zato što se mogao čitati ne kao priručnik za odbranu države već upravo suprotno.

Ideološki apolid?

Za vreme Drugog svetskog rata, 1943, osumnjičen za fašističku špijunažu i uhapšen od strane saveznika, po završetku rata zaveden mogućnošću da pristupi Komunističkoj partiji (koja se realizovala tek kada je pisac bio na kraju svog životnog puta), Malaparte je počeo da sarađuje sa komunistički orijentisanim listom „Unita“.
Malaparteova životna avantura teško da se može uokviriti u čisti oportunizam. Od početka do kraja epopeje, kod Malapartea je prisutna konstantna sklonost ka uživanju u moći. Ta stalno prisutna želja je najverovatnije bila jedina prava ideologija čoveka koji je prezirao sve ideologije i koji bi se, čak, mogao proglasiti ideološkim apolidom. Međutim, u svesrdnom trčanju u susret pobednicima, pisac se skoro uvek pozicionirao na pogrešnoj strani, „sa ljubavlju za izgubljene bitke“, kako komentariše Malaparteov biograf Sera. Međutim, tokom Drugog svetskog rata, prisustvujući danteovskoj povorci zverstava, Malaparte zauzima onu pravu, pravednu stranu.
Tako, na primer, dok je bio u pratnji nemačkih trupa u Besarabiji i Ukrajini, Malaparte je opisivao totalni rat na disonantan način u odnosu na nemačke i fašističke ratne biltene. U njegovim hronikama oseća se samilost, humanost i heroizam ruskog „neprijatelja“ koji odoleva razarajućoj mašini nacifašističkog rata. Ono što kao novinar nije mogao da ispriča, zbog rezova i manipulacija režimske cenzure, poslužilo mu je kao materijal za književni rad. Rat je bio idealna tema za njegovo pero, teren na kojem njegova literarna zrelost izbija u prvi plan. Tada je iznedrio Kaputt koji predstavlja, sa svake tačke gledišta, preokret u Malaparteovom stvaralaštvu.
Mada ga je početak Drugog svetskog rata zatekao kao vojnika (kapetana) na frontu, ubrzo je ratovanje zamenio izveštavanjem sa evropskih ratišta (u skladu sa svojom izjavom: „Rođen sam da pišem lepe stranice, a ne da umrem u ratu“). Kao što je uvek činio za vreme novinarske karijere, Malaparte se ni za vreme ratnog izveštavanja nije razdvajao od fotografskog aparata. Sa „Lajkom“, realizovao je oko 2.000 fotografija, počev od kolonijalnog rata u Etiopiji, a tokom Drugog svetskog rata, kao ratni dopisnik dnevnika „Korijere dela sera“, u Francuskoj, Grčkoj, Jugoslaviji, Finskoj, Rusiji, i, na kraju, 1956, u Kini. Kao stranice senzacionalnog vizuelnog dnevnika, njegove fotografije svedoče o strahotama rata u izmučenoj Evropi, žrtvama i iskidanim pejzažima ispunjenim smrću.Posle nemačke okupacije Malaparte se obreo u Hrvatskoj gde je pratio stvaranje i organizovanje NDH. O tom periodu svedoče i potresne stranice njegove knjige Kaputt (objavljene 1944. u Napulju pod bombama), u kojima opisuje susret sa poglavnikom Antom Pavelićem koji je, „nudeći“ piscu pihtijastu i ljigavu čorbu, kazao: „Ovo je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.“
Posle Drugog svetskog rata, njegova politička metamorfoza se nastavlja. Tada se približava komunistima. Toljati (kome Malaparte priznaje da je „komunizam bio dominantan motiv u njegovoj čitavoj intelektualnoj aktivnosti“) ga poštuje, ali partijski intelektualci ga progone. Razočaran, povlači se na Kapri (u prekrasnu vilu koju je sam projektovao i nazvao „Vila kao ja“), 1946. postaje antikomunista (1948, umesto komunista, na izborima podržava Demohrišćansku partiju Alčida de Gasperija), da bi na kraju životnog puta prigrlio kineski komunizam.
Ipak, uprkos tada vladajućem mišljenju – Malapartea su mnogi smatrali jednom vrstom snoba i dendija koji se, zbog velike žudnje za popularnošću i uspehom, delio između jasnih političkih stavova i udvorištva i živeo iznad svojih sposobnosti i obrazovanja – pisac, po svoj prilici, nije pridavao naročitu pažnju ambivalentnom stavu Italijana u odnosu na njegovu kontroverznu prirodu. „Zašto hoćete da me zanima šta Italijani misle o meni? I fašisti i antifašisti su me mrzeli. Pa šta onda? Mnogo je značajno što za mene pokazuju veliki interes kako jedni, tako i drugi“, izjavio je Malaparte 1948.

Poslednja avantura

Krajem 1956. iz Rusije odlazi za Kinu da bi napisao jednu reportažu (o revoluciji u Mađarskoj ne piše, neodređen je i kad pominje „Staljinove greške“) . Kina ga oduševljava. Kao da ne oseća dah surove diktature, kod kineskog naroda odmah sve voli. Ljubaznost, dobrotu i jednostavnost u ponašanju. Tamo se njegovo zdravstveno stanje pogoršava, dijagnoza je porazna: karcinom bronhija.
„Prokleti Toskanac“ je umro u Rimu, ali je, po sopstvenoj želji, sahranjen u rodnom, neizmerno voljenom Pratu. Na nadgrobnom spomeniku, između ostalog, piše: „Ja sam iz Prata, a da nisam rođen u Pratu, voleo bih da nisam ni došao na svet.“ Pored dela, iza Malapartea je ostala veličanstvena vila na Kapriju, koju je, ekstravagantan do kraja, ostavio u nasledstvo Vladi Narodne Republike Kine.

Korpa sa ostrigama

„U aprilu 1941, ja sam iz Beograda otišao u Zagreb. Rat protiv Jugoslavije se završio pre nekoliko dana, Slobodna država Hrvatska je tek rođena, u Zagrebu je već vladao Ante Pavelić sa svojim bandama ustaša. Kad sam video Antu Pavelića prvi put, ocenio sam da je dobar, da je osnovni element njegovog karaktera bila ljudskost, jednostavna i plemenita, sačinjena od stidljivosti i hrišćanske ljubavi prema bližnjem. Njegov glas je bio dubok, muzikalan, veoma prijatan. Pričao je na italijanskom, polako, sa neznatnim toskanskim akcentom: pričao mi je o Firenci, Sijeni, gde je dugi niz godina bio u egzilu. A ja sam mislio, slušajući ga, da je upravo taj bio terorista koji je prouzrokovao ubistvo jugoslovenskog kralja Aleksandra, da je upravo taj bio čovek kome je na teretu ubistvo Bartua. Ante Pavelić me je gledao sa svojim crnim i prodornim očima, i pokrećući svoje monstruozne uši, govorio mi je: ‚Ja ću vladati mojim narodom sa dobrotom i pravednošću‘ Nekoliko meseci kasnije, na kraju leta 1941, ja sam se vraćao iz Rusije, umoran, bolestan, posle dugih meseci provedenih u prašini i blatu beskrajne ravnice između Dnjestra i Dnjepra. Zaustavio sam se u Bukureštu da se odmorim koji dan. Napustio sam Bukurešt, u Budimpešti sam se zadržao samo nekoliko sati i nastavio sam za Zagreb… Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … ‚To su ostrige iz Dalmacije?’, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. ‚To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.’ “

(Iz XIII poglavlja Malaparteovog Kaputta)

Proročanstvo o dekadenciji Evrope

„Malo intelektualaca njegove epohe su predskazali sa tako velikom preciznošću i denuncirali sa toliko snage propadanje Zapada“, zapaža Mauricio Sera. Pronalazeći u Malaparteovom životu i delu „intimnu koherenciju i modernost“, Sera ga smatra proročanskim interpretatorom dekadencije Evrope nasuprot novih globalnih sila (Sovjetskog Saveza, Amerike i Kine) i masovnih ideologija: fašizma, komunizma, trećeg sveta. Malaparte bio posmatrač i svedok bez predrasuda. Za njega je Evropa, korumpirana i dekadentna, pogođena ratovima i revolucijama, bila neizbežno osuđena na propadanje sopstvene civilizacije. To je Evropa koja se nazire u njegovim knjigama „Kaputt“ i „Koža“, a koja je opisana i u nedovršenom romanu „Gnojna mama“: Evropa, kao leš koji trune, koja se ne može spasti. „Evropa nije ništa drugo do porodica ubica, svodnika, kukavica. Treba imati hrabrost da se to prizna… Već je gotova, ona je truli kontinent. Već ima crve, pokrivena je crvima“. Upravo stavljajući u centar Malaparteovu temu o dekadenciji Evrope, Sera je podvukao originalnost piščevog dela, ocenivši da je on bio „veliki pisac i čovek, uprkos svemu, superiorniji od svoje reputacije“.

Za „Pečat“ iz Firence Snežana Simić

Izvor: PEČAT