Купрешки Срби преживјели голготу прије 29 година

Документационо информациони центар „Веритас“ саопштио је да се навршава 29 година од када су припадници ЗНГ, ХОС-а и ХВО убили 54 српска цивила и територијалца на простору Купреса, а у логоре у западној Херцеговини и Хрватској одвели 150 Срба, који су у њима убијани, мучени и прошли праву голготу.

Из „Веритаса“ подсјећају да су хрватске јединице напад на српска села на купрешкој висоравни започели 3. априла 1992. године, а да су до 6. априла заузеле сва српска села, укључујући и општински центар.

У саопштењу се истиче да су Хрвати 6. априла у ресторану фирме „Квалитет“ у Купресу сакупили шездесетак припадника Територијалне одбране и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу и Драгана Челебића.

Наредног јутра, 7. априла, заробљенике су натјерали да полуголи по снијегу и хладноћи пјешаче до 23 километра удаљене Шујице и на том путу су из ватреног оружја ликвидирали Жарка Живанића.

Касније истог дана камионом из Шуице хрватски војници су заробљене Србе превезли у Сплит уз жестоко физичко и психичко малтретирање, коме је посебно био изложен Петар Спремо, који је од посљедица мучења касније преминуо у логору „Лора“, подсјећају из „Веритаса“.

По доласку у „Лору“ ухапшени купрешки Срби су ту затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из Пребиловаца и Мостара. Они су у „Лори“ били изложени свирепом мучењу, „спајање на индукторску струју пољски „телефон“, „самоударање“ главом у зид, међусобно ударање“, додаје се у саопштењу.

Након шест дана проведених у „Лори“ камионима су довезени у Задар и подијељени у двије групе гдје су уз непрестано мучење остали два наредна дана.

Послије тога поново их товаре у камионе, с тим да су издвојили браћу Љупка и Ратка Милића, Спасоја Канлића, Славка Драгољевића, Душана Никића, Мирка Чивчића, Душана Милишића и Јову Марића. Остале су пребацили у Еминово Село код Дувна (Томиславграда), гдје су поново доживјели малтретирања и иживљавања, навели су из „Веритаса“.

Послије два дана ухапшени Срби су пребачени у Вргорац, а из групе је прије трансфера поново издвојено њих осам, браћа Драган и Миливој Машића, браћа Радован и Марко Машић, Ратко Лугоња, Ђоко Марић, те Никола и Душан Дувњак.

У Вргорцу је од посљедица батина у ћелији преминуо Миле Спремо звани Мигац, којег су логораши морали покопати у оближњем каменолому.

Након шест дана проведених у Вргорцу купрешке Србе одвозе у Љубушки гдје остају укупно 20 дана, при чему су у првих 10 интензивно мучени.

Размијењени су 14. маја 1992. у Житнићу код Дрниша. На размјену је на носилима донесен Стојан Зубић, који је трећи дан по размјени од задобијених повреда умро у болници у Книну.

Девет дана раније на истом мјесту размијењен је и свештеник Зоран Перковић, који је на размјену дошао са осам сломљених ребара.

Посмртни остаци двојице Спрема предати су српској страни у новембру 1993. године. Од шеснаесторице Срба издвојених из групе у Задру и Еминову Селу, до данас нема ни трага ни гласа, а од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли, а они који су још живи, осакаћени су и физички и душевно.

За голготу купрешких Срба, иако се знају имена свих жртава и преко стотину учесника у њиховом страдању, још нико није процесуиран. На Купресу је, према поспису 1991. године живјело око 5.000 Срба, док их сада на том простору живи око 600.

Извор: Глас Српске