Krvavo kordunaško jutro

Kordun je to decembarsko jutro dočekao prekriven snegom, koji je te godine, po priči njegovih meštana, napadao kao retko do tada. Belinu brda i dolina prekidale su samo zbijene drvene kućice, raštrkane po raznim zaseocima kordunaških sela.

Doručak na stolu u jednoj od tih zavejanih drvenih kuća je ostao da se hladi. Majka, u naručju noseći malo dete i za ruku držeći petogodišnjeg sina, potražila je spas duboko u šumi, bežeći od zveri u crnim odelima i sa potkovicama na čelima, koja su se tog prohladnog jutra probijala kroz zavejane seoske puteljke, krvožedno tražeći plen. Znala je da te potkovice nisu potkovice koje donose sreću, već naprotiv.

Ostatak porodice to nije shvatio, ili nije želeo da shvati, nadajući se da će pronaći makar mrvicu ljudskosti u njima, neljudima.

To se nije dogodilo.

I dok je sklupčana duboko u šumi pokušavala da ugreje mog dedu i njegovog mlađeg brata, zveri u crnim odelima su spalile čitavo selo, sve te male, idilične i skromne kuće su gorele u plamenu, dok su meštani pohvatani, zavezani, i tako poniženi odvedeni, pod strogim nadzorom, u obližnju šumu Brezje. Tamo su, predvođeni Jure Topolnjakom, ubijali čekićima, klali noževima i bacali po jamama. Zahvaljujući majčinskom instinktu, deda je preživeo ustaške pokolje, i ostao jedan od retkih iz porodice koji je o istim mogao da svedoči.

O užasima koje su ustaše počinile svedoči i Tomo Mikulić, zvani Gajdaš, učesnik rata. U svojim sećanjima zapisuje: „Ustaška ofanziva na sela Prkos, Dugo Selo i Sjeničak u kojoj je sudjelovao i sam Ante Pavelić. Tada je počela hajka na goloruki narod, žene, djecu i starce. Povampireni i razulareni ustaški zločinci ubijali su i klali sve što su uhvatili u svoje ruke, nabijali djecu na kolce.

U jednu kuću u Dugom Selu, koju su prethodno obložili kukuruzovinom, natjerali su narod, zapalili je i sav narod u njoj je izgorio. Pavelić je došao da vidi kako su ustaški krvnici izvršili ovaj zločin, da ih pohvali. Ustaše su spalile sve zgrade tako da je možda tu i tamo na cijelom području Korduna ostala po koja kuća. Ljudi su bežali po šumama sa djecom i starcima, bez hrane i odjeće, samo da bi spasili goli život.“

U šumi Brezje, tog prohladnog 21. decembra 1941. godine, živote je izgubilo 83 člana moje porodice. Među njima i Milka Arbutina koja je imala samo 7 meseci, Maca sa tek napunjenih godinu dana, Milan sa svoje 2 godine, Petar sa 3, Đuro sa 4… Deca, žene, starci, svi su poklani koji su se našli na putu ustaške horde. Anđelije, Anice, Anke, Evice, Ljubice, Jeke, Kate, Mace, Marije, Milke, Soke, Sofije, Stane, Stanice.. Arbutine…

Dok su muške glave ratovale i bile daleko od svojih kuća, zveri su palile njihove kuće, ubijale njihove porodice, silovale njihove žene i klale njihovu decu.

Arbutine, Dragosavljevići, Gvoići, Markovine, Minići, Prišute, Radanovići, Radojčevići, Radovići, Romčevići, Tepšići, Vujčići…

Krvavi tragovi koje su zveri ostavile u snegu pre 75 godina još uvek ocrtavaju neke nepremostive granice. Između njih i mene.

I dan danas. I ubuduće.

Preklani vratovi, iščupana srca, izvađenje oči, silovane žene i deca nabijena na kolac su slike koje se ne mogu tako lako zaboraviti. Često mi dolaze u snove i progone me. Lobanja sa istom onom potkovicom takođe. Progone me i opominju da ih ne smem zaboraviti kada su ih svi već zaboravili. Kada više niko o njima ne priča.

Kada ih više niko ne pominje.

Autor: Bojan Arbutina