КРВАВО КОЛО ХЕРЦЕГОВАЧКО – кратко тумачење црвеног терора у Херцеговини

Терор је – као систематско и планирано ширење страха и ужаса кроз спровођење различитих видова насиља (застрашивање, мучење, ликвидација) да би се људи учинили покорним – саставни дио сваке револуције.

Међутим, „превентивни терор“ – ликвидација будућих противника, масакрирање „потенцијалних противика“, оних који би тек, можда, у далекој будућности могли постати непријатељи – имао је своје велико рођење у Црној Гори и Херцеговини. Четници су, према наводима Бранка Петрановића, говорили: „Бартоломејска ноћ у Француској је трајала једну ноћ, док Бартоломејска ноћ црногорских комуниста траје пуних осам мјесеци.“

Тако, кад читамо Дедијера, проналазимо различите моменте. На једном састанку са Иваном Милутиновићем, опијен револуцијом и снагом револуционалног терора, Милован Ђилас наређује Митру Бакићу: „Дижи се и иди да палиш Катунску нахију!“

Ова заповиједна реченица Милована Ђиласа суштински описује оно што се назива „друга етапа револуције“.

Прелазак на „другу етапу револуције“ у Херцеговини и Црној Гори имао је двије застрашујуће одлике:

1.Обрачун са „реакционарним“ снагама, тј. ликвидација Југословенске војске у отаџбини
2.Превентивне ликвидације (елиминисање „буржуја“,представника старог режима и свих „потенцијалних непријатеља“)

Почетак ових активности, најбоље је описан у једном писму херцеговачких партизана: „Иде одлично, совјетизирамо цијелу Херцеговину“.

ПРВУ ЖРТВУ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ ЦРВЕНОГ ТЕРОРА УБИЛИ СУ ЦРНОГОРСКИ КОМУНИСТИ

Прва херцеговачка жртва црвеног терора био је предсједник херцеговачких сокола – Чедо Милић из Мостара. На Велеиздајничком процесу, Чедо Милић је био осуђен на смрт, након чега је казна преиначена у доживотну робију. Није се бавио политиком, нити је био члан иједне странке. За овим угледним и племенитим српским родољубом усташе су почетком рата расписале потјерницу, уцијенивши његову главу на 200.000 куна, а италијански фашисти са 100.000 лира.

Стога је Чедо побјегао на црногорску територију, у Пивски манастир. Изнуреног, слабо покретног и тешко болесног Чеда Милића, никшићки НОП одред оптужио је да организује четнички покрет у Херцеговини. Момци са пушкама стријељали су старца са штапом у Горњем пољу код Никшића, 22.новембра 1941.

Чедо Милић је, дакле, преживио аустроугарске казамате, Ћесара и Павелића , болестан и исцрпљен, са штапом у руци, умакао је у Црну Гору да би га тамо убила безумна, револуционарним пићем задојена, браћа. Родни Мостар је 1946.прогласио Чеда Милића за „ратног злочинца и народног непријатеља“ при чему је као „необорив доказ“ коришћен један четнички документ у којем је писало да је од комуниста убијен „Велики национални борац Чедо Милић.“

По свему судећи, Чедо Милић је био прва херцеговачка жртва црвеног терора, при чему треба имати на уму двије ствари:
1.Убијен је у Црној Гори.
2.Убили су га црногорски комунисти.

БРАТОУБИЦА САВО КОВАЧЕВИЋ – ГЛАВНИ ИДЕОЛОГ

Како је познато, херцеговачки партизани су показивали извјесни отпор према братоубилачком рату, због чега је Партија довела прекаљене јединице из Црне Горе, ради разбијања „херцеговачког либерализма према четништву.“

Због тог „либералног става“ донесена је одлука да се формира Оперативни штаб на челу са Савом Ковачевићем. Основни, суштински задатак Савиног штаба састојао се у сљедећем: пренијети братоубилачко искуство из Црне Горе у Херцеговину и учинити га неопходним и прихватљивим рјешењем четничког питања.

Ако се питамо шта је квалификовало Саву Ковачевића да дође на чело Оперативног штаба, довољно је присјетити се да је непосредно пред ступање на ову дужност, командант Сава оптужио за сарадњу са окупатором, а потом ликвидирао Новицу Ковачевића и још седам Граховљана, својих рођака и комшија. То је била довољна квалификација да се 4.јануара 1942, у Ластви именује за команданта Оперативног штаба НОП –а за Херцеговину.

Осим Саве, на високе дужности су именовани: Петар Драпшин (политички комесар), Ђоко Путица (замјеник команданта) и Миле Килибарда (замјеник политичког комесара). Овај датум је озваничио почетак друге фазе револуције у Херцеговини, почетак застрашујућег црвеног терора. Управо због колебљивости херцеговачких партизана у погледу елиминације четничких јединица, у Баљцима код Билеће је 28.јануара (свега двадесетак дана након Савиног доласка у Херцеговину) формиран Први херцеговачко-црногорски ударни батаљон под командом Влада Шегрта.

Ако изузмемо Херцеговца Шегрта, већину командног састава батаљона чинили су црногорски партизани. Сав батаљон је био прожен прекаљеним црногорским партизанима, који су имали задатак да окураже Херцеговце у спровођењу револуционарног терора. Главни циљ овог батаљона била је ликвидација мајора Бошка Тодоровића и разбијање четничких формација у невесињском срезу.

16. фебруара – у Љесковом Дубу су стријељани: Гедеон Гузина (предсједник Гатачких сокола) и Јован Буха. Пријеки војни суд Ударног батаљона осудио је ове угледне Херцеговце на смрт, и то као „буржује“ и „потенцијалне непријатеље“. Осим њих, стријељан је Лазар Лале Милановић, солунски добровољац и најмлађи носилац Ордена Карађорђеве звезде за мачевима. У томе је била сва његова кривица!

У ноћи 19/20 фебруара у Кифином Селу, након јуначког отпора, убијен је мајор Бошко Тодоровић. Његове посљедње ријечи, према свједочењу очевидаца, биле су: „Браћо, зар сам ја одиста заслужио да на овај начин од вас гинем?!“

У Љубомиру, Ђока Путицу су сељаци засули камењем и погубили несуђеног команданта сталног Оперативног штаба. Сава Ковачевић и Петар Драпшин су искористили ово убиство као повод да покрену стравичне злочине над Србима у Љубомиру. 27.фебруара су стигли у Љубомир и убили 21 Србина. Двојицу сељака који су каменовали Путицу, Сава и Драпшин су убили моткама.

Марта 1942, у селима између Требиња и Билеће убили су преко 40 људи, а међу њима, солунске добровољце, Радована и Секулу Вуковића. Радован је био тежак војни инвалид, носилац Албанске споменице и ордена Карађорђеве звезде са мачевима.

Априла 1942, у Ластви су ликвидирана браћа Стијачић, Синови Видака Стијачића (објешеног у Требињу 1916). Оба брата, Петар и Иван, бијаху учесници Балканских ратова и солунски добровољци.

ПОНОСНИ НА ЛИДВИДАЦИЈУ „НАРОДНИХ ИЗДАЈИЦА“

5. априла Оперативни штаб издаје саопштење: „Херцеговци! Ово је један од најзначајнијих часова у историји наше борбе, ово је једна од најславнијих побједа наших партизана, који неумољиво уништавају народне издајице.“

Мај/Јун 1941. Иван Лола Рибар пише извјештај Титу у којем стоји Рибарев закључак да је „право чудо како су другови из Херцеговине успјели за тако кратко вријеме да упропасте онако сјајан народни устанак.“

За два мјесеца на невесињској територији, Ударни батаљон је убио 81 лице, а затим су стигли у Гацко. У Браићевићима су убили 12 лица, на Дражљеву 17. Свеукупно, у Гацку је убијено 46 људи (двоје дјеце, 36 старијих од 60 година). Ударни батаљон Влада Шегрта наставио је крвави пир у селу Добрељи, гдје су ликвидирани ненаоружани и немоћни старци, а међу њима и један дванаестогодишњи дјечак, којег је млада партизанка присилила пред стријељање да сам себи ископа гроб.

ЛИЈЕВА СКРЕТАЊА

Што се тиче лијевих скретања – револуције која једе своју дјецу – поред многих црногорских случајева, међу којима централно мјесто заузима ликвидација браће Тадић, можемо поменути и два херцеговачка примјера:

1. Мајо Бендераћ, командант батаљона „Лука Вукаловић“ и његов замјеник Милош Шараба, условно су осуђени на смрт због масовног дезертерства у њиховом батаљону, а потом приморани да јуришају у смрт: на изузетно утврђене италијанске бункере изнад Требиња. Тако су и погинули. Међутим, прави разлози за њихову елиминацију били су сљедећи:

Бендераћ је био бивши поднаредник југословенске војске и сестрић ликвидиране браће Стијачића, због чега је изражавао негодовања и протесте; док је Шараба био солунски добровољац, носилац српских и француских одликовања који је увијек носио браду и испод петокраке имао ушивену српску тробојку.

2. Петар Милошевић – борац Ударне чете Билећког батаљона стријељан јер је свом саборцу откинуо парче хљеба из торбе. Стварни разлог стријељања било је учвршћивање нељудске, братоубилачке дисциплине и развој тзв.борбеног морала. Чета се расула мјесец дана касније.

КОВАЧЕВИЋ, ДРПШИН И ШЕГРТ – НАЈПРОДУКТИВНИЈИ ЕГЗЕКУТОРИ

Током парцијалног и непотпуног набрајања комунистичких злочина на тлу Херцеговине нијесам имао намјеру да изнесем историјску слику одређених збивања. Она је дата у историографским радовима Сава Скока, Владимира Дедијера, Бранка Петрановића и других историчара. Многе ствари, попут Шестојунског устанка, и данас су прекривене сивим велом тајне.

Међутим, моја је намјера да овим текстом одговорим на савремене покушаје рехабилитације оправдања и ревитализације комунистичких митова о Сави Ковачевићу, Владу Шегрту и Кочи Поповићу. Сава Ковачевић је пренио братоубилаштво из Црне Горе у Херцеговину, док је Владо Шегрт био један од недвосмислено најпродуктивнијих херцеговачких братоубица, скупа са Ковачевићем и Драпшином.

У Херцеговини, само током 1941-1942 године, пале су 522 жртве комунистичког терора.

16.мај 1942. Коча Поповић, командант Прве пролетерске бригаде: „Херцеговачки другови из Оперативног штаба раде у војничком погледу тако добро да ми треба од њих да учимо.“

У савременом Београду, оживљава се митска слика „надреалисте и полиглоте“, – па чак и „либерала“ – Коче Поповића – који је „тако беспријекорно говорио француски језик“, да би своје либералне, надреалне и космополитске видике исказао током „ослобођења Београда“ када су хиљаде људи стријељане, а један од највећих полиглота у историји човјечанства, професор Веселин Чајкановић, који је говорио 17 језика ( а незванично 27 ) искључен са Београдског универзитета.

Заиста се морамо питати колико мора бити цинична, деартикулисана и назадна власт Републике Србије – скупа са управом Београда – која поводом годишњице ослобођења једној београдској улици даје име Коче Поповића !? Да ли је човјек који у извјештају 16.маја 1942, као командант Прве пролетерске бригаде, са свим сазнањима које има о црвеном терору у Херцеговини, каже да „треба учити од херцеговачких другова“, може и смије имати улицу у Београду ?

Осим тога, напори актуалних требињских власти да се афирмишу, или бар не дирају, ликови и дјела њихових народних хероја – попут Влада Шегрта и Драгице Правице – показују цјелокупну изопаченост неотитоистичке свијести наших властодржаца. Они нас убјеђују да их морамо слиједити, да ће управо они сачувати српску културу и српске националне интересе, које су њихови идеолошки претходници тако упорно и тако систематски – уништавали.

ШЕГРТ ЗАЖАЛИО ШТО НИЈЕ БИЛО БИЛО ВИШЕ СТРИЈЕЉАЊА

Но, прије полемике са незнавеним властима, најбоље је да прочитамо шта је монструозни Владо Шегрт својевремено изјавио:

„Било је можда превише стријељања. Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда није, но је требало још више.“

Један од највећих црногорских монструма, командант Сава Ковачевић Мизара, починио је низ стравичних злочина над мирним становништвом. Херој је почео из свог села, од својих комшија и рођака, које је садистичким поступцима ликвидирао, да би наставио своје оргије по Црној Гори и Херцеговини, о чему смо дјелимично говорили. Два највећа монструма, Сава Ковачевић и Петар Драпшин, нијесу преживјела рат.

Владо Шегрт је умро почетком деведесетих у Требињу. Иза ових хероја остали су прљави, братоубилачки трагови. На Врачару, на почетку Милешевске улице, и данас постоји плоча са Савиним ликом. У Црној Гори се редовно прославља велики Командант. У Херцеговини, на Тјентишту, неотитоисти и југоносталгичари машу са црвеним заставама, пјевајући „Док Сутјеска вода тече, умријети Сава неће.“

КОМЕ ЈЕ УПУЋЕН ОСМИЈЕХ ЉУБА ЧУПИЋА?

А питам ја вас: Хоће ли оживјети умрла и покопана савјест наших југоносталгичара, који нас са највећих позиција у трима државама, као први чиновници Србије, Српске и Црне Горе, позивају да прихватимо наметнуте историјске „истине“? Упоређивања Додиковог, Вучићевог и Ђукановићевог режима у погледу односа према историјској истини нијесу неоправдана. У свему треба тражити дубљи, симболички смисао. У свакој идеологизацији историје, стоји нека дубља тајна?

Јер, како бисмо другачије могли схватити изопачену црногорску идеолошки одређену квази-историографију? Како бисмо се другачије запитали коме је заправо упућен осмијех Љуба Чупића? Коме се тај човјек смије? Четницима и италијанима који га стријељају – или пак, својим партизанским друговима који су га оклеветали и издали?

Како бисмо разумјели Додиково инсистирање да је он „дијете Козаре“ које нема ништа са четницима?

Да ли бисмо – да није наших манипулатора, који непрестано изврћу историјске чињенице –помислили да одбранимо истину, да се вратимо у тако давна времена и завиримо у људске судбине пуне очајања, наде и страха, жељне несуђене правде, или макар, истине ?

Раде Црногорац

Извор:

СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА