Крвави „Славонски Наполеон“

Тек су документи ЦИА покренули озбиљну истрагу против Мерчепа… У Госпићу је било довољно да сте Србин, па да вас више не буде… Дванаестогодишња Александра убијена аутоматском пушком „Хеклер/Кох“… „Амнезија“ све више погађа свједоке…

Приредио: Ненад ТАДИЋ

Девет година је прошло од дана када је ЦИА објавила свој досије о Томиславу Мерчепу у коме се наводи његова директна одговорност за ликвидације и мучења српског живља, али би он на крају могао да изађе из суда „чистих руку“, након све бројније „амнезије“ свједока.

МЕРЧЕП: ШТА ЈЕ 19 МРТВИХ СРБА СПРАМ ХРВАТСКИХ ЖРТАВА?

„Славонски Наполеон“, како су му због ниског раста тепали неки „домољубни медији“ у Хрватској, одговоран је за бројна кршења људских права и друге „илегалне чинове“ над Србима током рата у Хрватској 1991. године – стоји у документима ЦИА, који су само потврдили бројна свједочења о којима се пише више од двије деценије.

Мерчеп је 1991. године организовао прву јединицу од 2.000 људи који су се борили за хрватску независност. Током исте године, починио је или директно наредио бројне злочине, као што су тортуре, убиства и нестанак Срба у Вуковару, Пакрачкој Пољани, Госпићу и Загребу. Мерчепа су неки хрватски извори повезивали и са ратним профитерством и шверцом оружја.

ЦИА је у документима од 11. јануара 2007. године пренијела и неке Мерчепове изјаве. Тако је 1994. године Мерчеп за њемачке медије, говорећи о убиствима Срба у Пакрацу, рекао дословно: „Шта је 19 Срба у поређењу са оним што је учињено Хрватима?“.

Исте године рекао је и сљедеће: „Ако Срби одбију да прихвате хрватски Устав, лично ћу наредити ослобођење Книна и толико га уништити да ни два камена неће моћи стајати један на другом“.

Најозбиљније оптужбе против Мерчепа односе се на догађаје у Пакрацу и Пакрачкој Пољани, када је наредио масовну ликвидацију Срба. Мерчеп и његове снаге починили су убиства и у Госпићу, а према написима из неких свјетких и хрватских медија, званични Загреб је покушао да заташка те злочине.

Оптужбе за убиства почињена у Вуковару заснивају се на бројним свједочењима Срба протјераних с тог подручја 1991. године и чланова породица убијених.

УЖАС НА СЉЕМЕНУ

ЦИА тврди да је ратна хрватска влада знала за злочине почињене у Пакрачкој Пољани, а то је потврдио и први човјек хрватске полиције деведесетих година Јосип Манолић, близак сарадник Фрање Туђмана. И ЦИА помиње Мерчепову умијешаност у убиство Михајла Зеца и његове жене и кћерке у Загребу.

Манолић је у више наврата потврдио да је Туђман био информисан о свему, па и о томе ко је убио породицу Зец. Као награду, Мерчеп је, по Манолићевим ријечима, постао посланик у Хрватском Сабору.

Манолић је до детаља описао и однос Мерчепа и Туђмана и објаснио да Мерчеп није имао формалну наредбу од државног врха за оно што је починио. Мерчепови људи нису припадали званичним структурама МУП-а, а регрутовани су на различите начине.

Ипак, иако нису формално припадали МУП-у, „Мерчеповци“ су добијали плату и носили полицијске униформе.

Када су га медији и истражни органи питали зашто није у то вријеме нешто предузео, Манолић је слегао раменима: „Шта се могло учинити? Постојао је став да се не иде против `својих`, јер би то непријатељи могли да искористе“.

Убиство српске породице Зец, с почетка рата, било је посебно брутално. Мерчепови људи прво су убили Михајла /38/, а његову супругу Марију /36/ и малену кћерку Александру стрпали у комби без регистарских таблица и одвезли до планинарског дома Адолфовац на Сљемену, гдје су их ликвидирали и бацили у јаму за смеће.

Синиша Римац, један од злочинаца, правдао се касније да је тражио да малу Александру поштеде, али да су остали били против, јер их је видјела. Дванаестогодишњу дјевојчицу /којој су везали руке и ноге/ убио је Муниб Суљић аутоматском пушком „Хеклер/Кох“. Пуцао јој је у потиљак.

Овај злочин извршили су припадници резервног састава МУП-а: Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак, Сузана Живановић и Синиша Римац. Неколико дана послије злочина, полиција их је ухапсила. Они су признали убиства, али, упркос томе, као и другим доказима, пуштени су.

У јулу 1992. године Окружни суд у Загребу прогласио је „Мерчеповце“ невиним због „незаконито прикупљених доказа“. Кључни су били записници са саслушања, у којима су починиоци детаљно описали ликвидацију породице Зец, проширујући своје исказе и на нека друга убиства и мучења која су починили.

Исказе су својеручно потписали и баш због тога су, правно гледано, ослобођени? Истражни судија по закону није имао право да саслушава осумњичене без присуства адвоката, пошто су били осумњичени за квалификовано, а не обично убиство. Због тога су њихова признања добила статус „неприхватљивих доказа“.

Колику моћ су имали Мерчепови људи показује и податак да су неки свједоци убиства Михајла Зеца назвали полицију и рекли да су видјели како отмичари гурају жену и дијете у комби. О томе наводно постоје писмени трагови у књизи дежурства полицијске станице.

Али, ни једна патрола полиције није се усудила да се супротстави Мерчеповој „специјалној јединици“. Били су јачи од закона. Римац ће остати упамћен по изјави којом је „оправдавао“ своју улогу у злочинима: „Ја сам убио Михајла Зеца – у остало ме не мијешајте!“

Није познато да ли је ова изјава, судски потврђеног злочинца, навела Стјепана Месића да у вријеме свог мандата на мјесту хрватског предсједника ублажи затворску казну Римцу, осуђеном на осам година затвора због убистава Срба у Пакрачкој пољани.

Новинар Давор Бутковић је, својевремено, током свједочења, навео да је Римац „признао убиство месара Зеца, а онда постао тјелохранитељ министра одбране Хрватске Гојка Шушка“.

МЕТАК У ЧЕЛО – ПАРЕ У ЏЕП

„Најбољи начин да некога убијете јесте да га прво запалите гасом из флаше, а онда га полијете сирћетом. И све то му урадите по гениталијама и очима. Постоји мали индуктор, пољски телефон, па Србина прикључиш на стосмјерну струју, која не може убити, али ствара неугодан осјећај код човјека.

Питаш онда тог прикљученог Србина одакле је? Он ти каже из Двора на Уни, а ти онда, окрећући пољски телефон назовеш Двор на Уни“.

Тако је у свом свједочењу о методама „Мерчеповаца“ говорио Миро Бајрамовић, члан Мерчепових ликвидатора, односно специјалне јединице „Јесење кише“, који је својевремено у исповијести за хрватске медије саблазнио јавност детаљима убистава. Он сам је, према властитом признању, одговоран за смрт 86 људи.

„Затвореницима смо у задњицу гурали петожилни кабл – то би узроковало да не могу сјести по неколико сати. Отваране су им ране по којима је посипана со или сирће. Нисмо дозвољавали да престану да крваре. Сви су исти дан морали научити `Лијепу нашу`, а на то их је тјерао командант затвора Мијо Јолић, који данас, једнако као и Муниб Суљић, има ресторане по Хрватској. Зашто ја немам ништа?“ – питао је тада Бајрамовић.

„У Госпићу је довољно било да будете Србин, па да вас више не буде. Наша група је тамо ликвидирала између 90 и 110 људи, јер смо били прекратко, ни мјесец дана“ – признао је Суљић и тврдио да није истина оно што је званично говорено да је у Госпићу убијено 170 људи, јер доље нико осим Мерчеповаца у то вријеме није убијао.

Он је навео да је за Госпић вриједила наредба – „етнички очистити“. „Убили смо директоре поште и болнице, власнике ресторана и којекакве друге Србе. Убиства су извођена метком у чело, јер нисмо имали времена. Понављам, из врховништва је била наредба да се смањи постотак Срба у Госпићу“ – прецизирао је Бајрамовић.

Томислав Мерчеп је био командант Пакрачке Пољане, а Бајрамовић је био „дозаповједник“. Према његовим ријечима, Мерчеп није директно судјеловао у егзекуцијама, али је читао све што су му писали у извјештајима, а већина информација саопштавана му је усмено.

Мерчеп је имао обичај да каже својим људима: „Ноћас очистите сва та гов.а“, а то је значило ликвидацију свих затвореника. Бајрамовић је свједочио да је Мерчеп тражио да Србима отимају све, а да новац који нађу предају у штаб за куповину наоружања.

Међутим, у стварности, Мерчеп и његови сарадници дијелили су новац између себе.

По Бајрамовићевој процјени, а био је стално „на терену“, у Пакрачкој Пољани ликвидирано је око 280 људи, а кроз његове руке прошло је и десетак жена, које су већином силоване и убијане.

Бајрамовић је објаснио да је његово свједочење било мотивисано – љутњом, наиме, дуго је ћутао очекујући да ће се „неко у држави сјетити да и он постоји“. „Моја дјеца једнако једу као и Мерчепова, који има двије куће у Загребу, два стана и кућу на Брачу, а дошао је из Вуковара без куне у џепу“ – појаснио је Бајрамовић.

„АМНЕЗИЈА“ МЕЂУ СВЈЕДОЦИМА: НИЈЕ УБИЈАО, ВЕЋ ПОМАГАО СРБИМА!

Све наведено, рачунајући и жртве, и преживјеле, и свједочења, и документе, уопште не значи да ће крвави „славонски Наполеон“ завршити у затвору или да ће послије њега одговарати и они из виших војних или политичких структура, који су му омогућили да са својим људима убија и пљачка.

Наиме, све више свједока на суђењу Томиславу Мерчепу, оптуженом по командној одговорности за злочине над Србима на подручју Пакрачке Пољане, Загреба и Кутине 1991. године, почиње да „пати од амнезије“ и да тврди да Мерчеп није одговоран.

„Амнезија“, која је ухватила свједоке још од ослобађајуће пресуде Хашког суда у случају Готовине и осталих генерала, пренијела се и на Мерчепов случај, па се све чешће чују тврдње да су Мерчепови људи убили загребачког Србина Михајла Зеца „случајно, док је бјежао“.

Бивши потпредсједник Владе Хрватске Андрија Хебранг није се ни појавио на загребачком Жупанијском суду као свједок. Он је био позван да свједочи у вези са околностима исказа Ђорђа Гуњевића, бившег помоћника Владиног изасланика за Пакрац, који је описао мучења Срба у Пакрачкој пољани и посвједочио да је на Хебрангову интервенцију био пуштен из Пољане.

„Случај Мерчеп“ пријети да се претвори у још једну фарсу. У таквим поступцима, а било их је много пред хрватским судовима, усљед „нових сазнања“, промијењених исказа и уз прећутну или директну помоћ некадашњих високих хрватских функционера, људи за које сви знају да су до грла умијешани у злочине бивају амнестирани или добијају симболичне казне.

Такви случајеви ревизије и ублажавања злочина почели су још случајем Мирка Норца, који је за убиство старије жене, којој је пуцао у главу, и командовање ликвидацијом српских цивила добио свега 12 година затвора, што није одлежао до краја, јер му је хрватски предсједник Стипе Месић указом скратио казну.

Томиславу Мерчепу, као ратном команданту резервног полицијског састава, суди се за одвођење, злостављање, мучење и убијање педесетак цивила са загребачког, кутинског и пакрачког подручја.

У поступку који траје већ дуго, својевремено је свједочио и новинар Гордан Малић који „не зна да ли је Мерчеп командовао `резервним саставом МУП-а`“.

Чак је и Бајрамовић ублажио своје свједочење о улози Мерчепа у ликвидацијама Срба. Сада он тврди да његов исповједни интервју недјељнику „Ферал трибјун“, дат 1997. године, „није био ауторизован“ те да би „само будала могла признати да је одговорна за смрт 86 људи“.

Шта више, према Бајрамовићевом промијењеном исказу, Мерчеп је чак „кажњавао људе који су мучили заробљенике“, али не може да се сјети „на кога би се то конкретно односило“.

Извор:

Везане вијести:

„СЛУЧАЈ МЕРЧЕП“ ИЛИ ЈОШ ЈЕДНО ШМИНКАЊЕ ЗЛОЧИНА

„Мерчепови људи су ме мучили“

Томислав Ковач: Десет прећутаних ствари која деца неће научити у Вуковару