Крвави пир у Глинској цркви

ГЛИНА – Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 26. jуна  2017. године.

Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, гђе су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег зрака. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи“.

О одвођењу Срба из глинске православне цркве и њиховом убијању у околини Глине сведочи и Антун Грегурић, градитељ из Јукинца: „Видио сам како су камионима возили Србе у цркву, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу. У једном таквом камиону ја сам препознао трговца Малбашу, а мислим да се звао Ђуро из Вргинмоста. Да су их возили у Глинско Ново Село знам по томе што сам исте вечери у гостионици Зибар у Јукинцу чуо разговор Јанка Кихалића, Николе Крешталице и Паје Крешталице – усташа-крвника, који су причали да су их у Глинском Новом Селу убијали.

“ТАТА, СПАСИ МЕ“ 

ИГНАЦ ХАЛУЗА ИЗ ГЛИНЕ ОВАКО ЈЕ ДОЖИВЕО СТРАШНУ НОЋ: „ТЕ ВЕЧЕРИ ЈЕ ЈАВНА РАСВЈЕТА БИЛА УГАШЕНА. У ПАРКУ МЕ СРЕО ЈЕДАН ЦИВИЛ У КОШУЉИ ЗАСУКАНИХ РУКАВА И КРВАВИХ РУКУ. ТРАЖИО ЈЕ ОД МЕНЕ ЦИГАРЕТУ. ОДГОВОРИО САМ МУ ДА НЕМАМ А ОН МЕ ТАДА ПОЗВАО ДО ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ. ПРЕД ЊОМ САМ ВИДИО ДЕСЕТАК-ПЕТНАЕСТАК УСТАША КАКО ПИЈУ РАКИЈУ. У ТАЈ ЧАС САМ ЧУО ГЛАС ЂЕЧАКА ИЗ ЦРКВЕ, КАКО ВИЧЕ: ‘ТАТА, СПАСИ МЕ’. НА ТО ЈЕ У ЦРКВУ УШАО УСТАША ЈОСО ЗИНИЋ И ПАР ЧАСАКА ПОСЛИЈЕ ТОГА НИЈЕ СЕ ВИШЕ НИШТА ЧУЛО“.

Усташе су донијеле један замотуљак у папиру и показивали га присутнима, па је Јанко Кихалић затражио од супруге гостионичара, Љерке Зибар, масти да испеку једно срце. На њезин упит какво је срце, они су се почели смијати и испричали су тада да је то срце једног Србина, кога су у Глинском Новом Селу пригодом извлачења из камиона седам пута уболи, па су га свалили на земљу и извадили срце. Како је гостионичарка узрујана протестовала против таквог њиховог захтјева, они су то срце замотали у папир и не сјећам се шта је даље било“.

Покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. „У то вријеме“, вели Анте Шешерин из Глине, „ја сам био намјештеник градске муњаре у Глини. Око 23 сата дошао је к мени у муњару Никола Шафар, бивши сељак-трговац жељезничким праговима из Кихалца, тада већ познат као крвник. Наредио ми је да угасим јавну расвјету и да је не смијем упалити, док ми он не јави. Ја сам одмах свјетло угасио и неко вријеме послије тога изашао пред муњару да видим шта се у граду догађа, па сам тако примијетио да цркву повремено са прочеља освјетљавају рефлектори. Послије три сата дошао је поново Шафар, рекавши ми да могу упалити јавну расвјету“.

Сведок Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан призор је гледао такође са прозора своје куће, која је била педесетак метара од цркве: „Видио сам како пред црквом кољу неке људе. Изводили су пред врата и чуо сам како вичу: ’дигни кошуљу, ђе ти је срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На камионе су их товарили тако што су их хватали за ноге и главу и уз помоћ једног у средини бацали на камионе, слажући их, док се камион није напунио. Говорило се по граду да су ти људи дошли из Вргинмоста или Топуског на прекрштавање. Око поноћи је из цркве изашао један усташа засуканих крвавих рукава, држећи у десној руци нож. Моја жена га је упитала што се то догађа у цркви, на што је он одговорио: Кољемо Србе! Док их не покољемо до једнога, за нас Хрвате нема спаса“.

Како је било у самој цркви за време клања види се из изјаве Љубана Једнака из Гређана, једнога од Срба који је успео да се спасе покоља:

„Када се већ смрачило, изненада смо чули пред црквом камион. Онда су у цркву ушле усташе вичући: ’Палите одмах свијеће да се боље види’. Када смо запалили свијеће, упитали су нас: ’Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: ’Лези, устани, лези, устани’, и док смо ми извршавали ову команду, они су из пушака пуцали у цркви која је била у полумраку. Затим су нам наредили да се сви свучемо, а да останемо само у кошуљама и гаћама. Све своје ствари морали смо бацити у угао цркве. Послије тога смо морали сви лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и лицем се окренемо према зиду. И даље су пуцали, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.

Мало иза тога питали су Перу Миљевића да ли зна шта о шумњацима. Када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свих забо му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто знају о шумњацима, јер ће бити пуштени кући ако кажу, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је казао да су партизани у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су му наредили да стави главу на један сто, усташа му је зарезао гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара далеко, па, кад није могао пјевати, усташа га је ударио кундаком по глави те му се мозак излио на стол.“

СВЕДОК СТРАШНОГ ПОКОЉА

Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У том је прискочио један усташа и заклао га псујући му мајку српску.

„Када нас је остало још пет или шест, поново су усташе износиле мртве. У једном тренутку скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао међу њих притајивши се као да сам мртав. Неко вријеме иза тога један је усташа из вана викнуо овима у цркви да добро припазе да неко не остане у животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви, ишли су од леша до леша и још по једном свакоме забадали нож у срце или у леђа.

„Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пришао, стао је на мене и пробо онога са стране. Иза тога почели су износити мртве на камион. Како је жртава било много, то су их бацали на хрпе. Мене су бацили на најгорњи ред, па како је камион био препун, наредили су да се део лешева пребаци на други камион. Када су ме пребацивали ударио сам главом о неки жељезни предмет, а устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв. Нисам смио да се макнем.

„Док су нас возили према Јукинцу, усташе су сједиле на лешевима и то двојица код ногу, а двојица код глава. Близу једне шумице викнули су шоферу: ’вози ближе граби’. Код грабе је било још много људи, који су чекали да буду побијени. Чуо сам када су питали једну жену ко је, а она је одговорила да је учитељица из Бовића, затим су је силовали па заклали, а онда заједно са нама бацили у грабу. Чуо сам како је један усташа рекао да учитељицу треба прегледати да ли има прстења јер би се то добро дало продати. Један је усташа скочио у грабу и скинуо јој прстен са руке.

„У то је дошао један камион, пун људи, које су једнога по једнога убијали чекићима. Како им је изгледало да неће сви лешеви стати у грабу, то су двојица усташа слагала мртве. Након што су све сложили, по лешевима су осули паљбу из пушака да неко случајно не би остао жив. Један метак је и мене закачио у ногу. Послије тога све се примирило. Усташе су отишле у један шумарак. Потајице сам се извукао из грабе, увукао у кукуруз и пузао кроз шикарје. Из ноге ми је цурила крв. У зору сам дошао до мјеста Курете и сакрио се у грм. Ту је наишао један човјек који ме је препознао и одвео својој кући. Није прошло ни два сата а међу женама се проломио лелек да долазе усташе да скупљају народ за клање. Одмах сам се склонио у сушу мога стрица, гђе сам се сакривао шест мјесеци“.

СПАС У ЗБЕГОВИМА  

АКЦИЈОМ ПРОТЕРИВАЊА РУКОВОДИО ЈЕ ЦЕО УСТАШКИ ШТАБ ДРЖАВНОГ РАВНАТЕЉСТВА ЗА ПОНОВУ НА ЧЕЛУ СА РАВНАТЕЉОМ ЈОСИПОМ РОЖАНКОВИЋЕМ. УСТАШЕ СУ ПРИКУПЉАЛЕ СРБЕ БЕЗОБЗИРНО. ЗЛОСТАВЉАЛЕ СУ И ЖЕНЕ И ДЕЦУ – БАТИНАЛЕ ИХ И УБИЈАЛЕ. У НЕКИМ КРАЈЕВИМА НДХ БИЛО ЈЕ И ОТПОРА – СТАНОВНИШТВО ЈЕ БЕЖАЛО У ЗБЕГОВЕ, ПА СУ УСТАШЕ ПРОТИВ ТИХ ЉУДИ УПОТРЕБИЛЕ И ОПЕРАТИВНЕ ЈЕДИНИЦЕ И СВЕ ИХ ПОБИЛЕ. МЕЂУ ПРВИМА УСТАШЕ СУ ЗА ДЕПОРТАЦИЈУ ПРИКУПИЛЕ ГОТОВО СВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПОПОВЕ, МОНАХЕ, КАЛУЂЕРЕ И ЊИХОВЕ ПОРОДИЦЕ У ЛОГОР ЦАПРАГ.

СВЕДОЧЕЊЕ УСТАШЕ ХИМЛИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА ПРЕД ДРЖАВНОМ КОМИСИЈОМ НР ХРВАТСКЕ ЗА ИСПИТИВАЊЕ И И УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ПОД БРОЈЕМ 1060/47, 1947 ГОДИНЕ

Архива Државне Комисије НР Хрватске за испитивање и утврђивање ратних злочина под бројем 1060/47 има забележено и сведочење једног од усташа,Химлије Берберовића(из Босанског Новог) учесника у глинском покољу. Из његовог сведочења се види да је убијање вршено и у цркви и ван цркве, и то уз оргијање, малтретирање и клање.

“Негђе крајем 7- ог мјесеца 1941. добила је моја сатнија наредбу да иде у Глину. По доласку у Глину, прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима. Ово претресање трајало је око 15 дана. Кад је претресање завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње, па смо тада добили налог да по селима сакупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. У прво вријеме вршили смо хапшење мушкарача.Али касније је стигла наредба да прикупимо и групе жена и ђеце Њих смо сакупљали по селима и доводили их у Глину, гђе смо их стављали у судски затвор. Ту су остајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада су убијани.

Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркву је могло стати око 1.000 људи. Мада мислим да је у саму цркву тада затворено негђе око 400 људи Тада је командир сатније часник Мартин Шкеро одређивао онако по 15 људи који имају да врше клање, међу којима са био и ја. Са мном, у мојој групи био је и Стјепан Веселица из Петриње. Он је особно познаво неке од доведених Срба. И сјећам се да ми је тад реко:” Химлија, тако ми Исуса данас ћу им јебат материну матер српску! Крви ћу им се напити! Прије него што смо пошли на овај посао, давано нам је за пити, и то некима рум а некима ракија, па кад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра.

Мада за истину многима од нас то, та ракија није ни требала. Многи су су драговољно пошли да кољу, жељни освете према србима. За вријеме клања је пред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње.

Ја сам био одређен да вршим клање у три маха. Сваком приликом су ишли и неки наши часници као на примјер, Добрић Јосип и Мирко Цветковић, Сергеј Бјеловић. а поред њих је било других наших часника. Као на примјер Звонко Поспишил и Мијо Бабић. Они су вршили надзор, а ми војници из сатнија смо убијали доведене Србе. По уласку у цркву, часници су стајали код вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање.
Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо.Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За време клања у цркви је била само свјетлост од свијећа. У више махова десило се да је неки Србин покушао отпор, налетио на нас песницом или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен.

За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су: “Немојте браћо”, Куку мајко”, клели нас, молили, а најпосље су викали “Живио краљ Петар”, “Живјела Југославија”, “Живјела краљица Марија”, “Живјела Србија”, “Доље усташе”, “Доље Павелић”, неки су опет викали Живјели народни партизани итд.

На све то ми смо се само смијали, псовали им мајку српску, циганску и насвљали са клањем. Клање је почињало у 22 сата навечер, а трајало је до 2 сата (по поноћи). За све вријеме док је посљедњи Србин био жив ове су манифестације трајале.
Овако клање у цркви десило се седам до осам ****, а ја сам учествовао три ****. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очиштити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили љешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали.

Неке су православце изводили на обалу ријеке Глине, гђе су их стријељали из митраљеза. Ово стријељање вршено је ођедном на групе онако100 до 200 људи. Они су сви постављани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима једар за другога и тако гађани из митраљеза који су били постављани у непосредној близини. Љешине ових лица, која су стријељана поред обале, бацане су у ријеку Глину.

Неке групе Срба извођене су из затвора и стрељане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на мјесту где су стрељани.

Прикупљање Срба вршено је на тај начин што је у одређено село ишло око 70 усташа и 30 наш војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра улазила одређена група која сакупља Србе. Кад буде цијело село сакупљено, онда смо их стражарно спроводили у судски затвор. А један дио као што сам већ прије казао, спровели смо у православну цркву, њиха око 400. У прво вријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица од 15 до 50 година старости.

Приликом овог довођења видио сам да су усташе, неки моји другови и војници силовали жене и ђевојке, па су их затим одводили у Глину. Видио сам да су неки усташе као и војници долазили у логор, одакле су одводили жене које су хтјели, па су над њима вршили обљубу негђе на периферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра ово није било забрањено, јер су и сами официри ово чинили”.

(исказ сведочења усташе Химлије Берберовића, дат пре државном Комисијом НР Хрватске за утврђивање ратних злочина као и пред Државном Комисијом НР БиХ, као и пред Вијећем Народног Суда НР Хрватске,1947 године)

»29. 7. 1944. године – датум знадем по црквеним књигама, јер је тога дана забиљежена смрт Будака, усташе, а истога дана је био покољ и кроз град су вожени камионима и аутобусима Срби из околице Вргинмоста па су доведени у православну цркву из које су их даље водили у Хајер (умјесто Хађер, ријеч је очито о тискарској погрешци, оп. Т. В.) и Прекопу, гђе су их побили«

Архив Србије, Ф 110, бр. 1268, Записник бр. 1/44 од 10, 11. и 18. листопада 1944, стр. 2

(Вечерње Новости)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Свjeдoци глинскoг пoкoљa

Јасеновац – живе српске ране (4): Крвави пир у глинској цркви

Крвави пир у глинској цркви | Јадовно 1941.