Krvavi oktobar ostao bez kazne

Najmanje 10.000 streljanih talaca u Srbiji u jesen 1941. Često su bili predmet manipulacija. I Nemci, ali i komunističke vlasti, plašili su se da stratišta ne postanu mesta hodočašća

Krstovi sa humki povađeni su oko 1950. godine

Mnogi istoričari i politikolozi smatraju da je ovakvo obrazloženje manjkavo i nepravedno prema najmanje 10.000 streljanih talaca samo u Srbiji tokom krvavog oktobra 1941. godine.

OSVETA AUSTROUGARSKIH VOJNIKA

– Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju ima se stvoriti zastrašujući primer koji mora pogoditi celokupno stanovništvo – naredio je general Franc Beme uoči krvavog oktobra 1941. godine.

– Taj oktobar bio je apokaliptičan za sve Srbe, a ovako šturo definisan Dan sećanja pokazuje kako nam je slabo sećanje. Kad je reč o Srbiji, kako je moguće izostaviti masovne zločine nad civilima u Kraljevu, Jadru, Mačvi, gde su pobijene hiljade talaca? Da ne govorimo o selima koja je Vermaht sistematski uništio da bi ispunio kvotu za odmazdu – kaže istoričar dr Srđan Cvetković, iz Instituta za savremenu istoriju.

Odnos društva prema žrtvama Krvavog oktobra ilustruje činjenica da se spomen-park u Kragujevcu finansira iz lokalnog budžeta.

– Upravnik spomen-područja Buhenvald bio je više puta ovde i uvek nas je pitao zašto nismo pod upravom države već grada. On smatra da Kragujevac ima mnogo veći značaj od lokalnog – kaže istoričar Nenad Đorđević, kustos u Spomen-parku „Kragujevački oktobar“.

Žrtve Hitlerove odmazde stradale su i u Hladnom ratu. Naime, u „Talačkom procesu“ u američkom sudu u Nirnbergu suđeno je dvanaestorici nemačkih generala za „masovna ubistva civila u Grčkoj, Albaniji i Jugoslaviji“. Titova Jugoslavija tada se nalazila na sovjetskoj strani gvozdene zavese. Sudije su zaključile da su „partizani nezakonite formacije, nisu morali da se tretiraju kao ratni zarobljenici“, pa je posle zarobljavanja njihova egzekucija bila legitimna!? Sud je zaključio da „pod određenim okolnostima, čak i uzimanje talaca, odmazde i ubistva mogu predstavljati dozvoljenu liniju akcije protiv gerilskih napada“.

General Franc Beme, komandant gušenja ustanka u Srbiji 1941, ubio se pre presude. Ostali generali odgovorni za smaknuće 70.000 srpskih talaca tokom Drugog svetskog rata osuđeni su vremenski. Presude su izrečene 1948. a svi su na slobodu izašli već
1953. godine.

Još gori udarac pravdi od ovakve presude je zaborav u Srbiji. Upravo to se desilo s prvim u nizu masovnih zločina Vermahta.

STARO SAJMIŠTE

– Manipulacija srpskim žrtvama je proces dugog trajanja, započet još posle Prvog svetskog rata, od kada Nemačka pokušava da okrivi Srbe kao izazivače svetskog sukoba, kaže dr Dragan Petrović, viši naučni savetnik na Institutu za međunarodnu politiku i privredu.- Pojedine NVO minimiziraju srpske žrtve pokušavajući da imputiraju Srbima da su, ako ne direktni krivci, onda svakako pasivni saučesnici likvidacije 6.000-7.000 Jevreja među oko 18.000 žrtava logora Staro sajmište. Činjenice, pak, ukazuju da je reč o logoru koji se nalazio na teritoriji Nezavisne države Hrvatske. Najbrojnije žrtve tog logora, čiji su organizatori i svi čuvari etnički Nemci, ako ih već posmatramo po etničkom principu, opet su Srbi – ističe dr Petrović.

– U Dragincu je sredinom oktobra 1941. streljano 2.950 građana, a još mnogo ih je pobijeno u okolnim selima. Posle streljanja više od 6.000 ljudi komanda 342. divizije izvestila je višu komandu da joj za kvotu „100 Srba za jednog ubijenog Nemca“ nedostaje još 3.389 lica za streljanje, ali više nema koga da strelja! U Jadru prilikom streljanja nisu odvajani muškarci od žena i dece. Među ubijenima su i 24 moja rođaka iz sela Cikote kod Draginca, a moj otac je slučajno izbegao smrt – navodi istoričar mr Dragan Krsmanović, bivši načelnik Vojnog arhiva.

Izaslanik nemačkog Ministarstva inostranih poslova poslao je u Berlin izveštaj o 20.000 streljanih civila u Srbiji do 3. decembra. Zbog gubitaka od 160 mrtvih i 370 ranjenih u sukobima s ustanicima, okupacione vlasti nastavile su da streljaju i kasnije do propisane
kvote od 39.900 talaca. Do 1944. Vermaht je u Srbiji pobio 70.000 civila u kaznenim ekspedicijama i odmazdama. Hitler je lično odredio proporciju odmazde, da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100 srpskih talaca – civila, a za ranjenog 50. Ova formula nije se primenjivala ni na jednom drugom okupiranom području.

– Hitler je zadržao prema Srbima isti stav koji su imali Austrijanci 1914. Kao Austrijanac držao se striktno toga, naređujući stroge mere prema Srbima. Stvoreno je shvatanje da bi najbolje bilo kada bi Srbija nestala s geografske karte. Srbi kao večiti uzročnici nemira morali su što je moguće više da budu stešnjeni i pritisnuti – rekao je na saslušanju 1947. Franc Nojhauzen, Hitlerov generalni opunomoćenik za privredu.

Radi gušenja ustanka u Srbiji Hitler je u septembru 1941. uputio 30.000 elitnih vojnika. Za komandanta je odredio pešadijskog generala Franca Bemea, koji je, kao i ostatak njegovog štaba, 1914. učestvovao u napadu na Srbiju. On u izveštaju od 15. septembra piše komandi: „Rukovodstvo je u rukama srpskih oficira. Vojnika i komandnog kadra ima dovoljno. Do sada se živelo u zabludi da se radi o komunističkom pokretu“. Beme naređuje sistematski teror civila i 24. septembra za dan je uhapšeno 4.000 žitelja Šapca od 14 do 70 godina. U sledećih 15 dana vojnici Vermahta ubili su 88 ustanika, streljali 1.267 talaca, uhapsili 17.420 osoba.

Sledeći masakr odigrao se od 15. do 20 oktobra u Kraljevu, a nemačka komanda saopštava da je streljala 1.735 ljudi. Dodanas su istoričari Muzeja u Kraljevu otkrili identitet 2.190 streljanih, ali i nemačku naredbu koja zabranjuje dostojno obeležavanje stratišta.

– Prilikom zakopavanja streljanih treba paziti da se tamo ne stvaraju srpska svetilišta (hodočašća). Stavljanje krstova na grobove, ukrašavanje istih itd. treba sprečiti. Zato treba sahranjivanje vršiti namerno na usamljenim mestima – naredio je general Beme.

RANKOVIĆ I ŽRTVE

Najveća manipulacija žrtvama u Kraljevu je uvođenje brojke od 6.000 streljanih, kaže Dragan Drašković.  – Posle hapšenja Draže Mihailovića, iz svih gradova i mesta slani su telegrami podrške Aleksandru Rankoviću i Ozni. Ovdašnji funkcioneri Sindikata železničara šalju „u ime 6.000 streljanih drugova“ poruku: „Železničari iz Kraljeva čijih je drugova na hiljade pobijeno: zločini su vršeni po naređenju Draže, a u ime kralja Petra“. Posle Ranković koristi ovu tvrdnju u govorima. Ovakve ideološke manipulacije ponizile su ne samo žrtve, već ceo srpski narod – kaže Drašković.

Prvi organizovani izlazak na groblje streljanih bio je oktobra meseca 1942, kada su majke i supruge, po dozvoli tadašnjeg komandanta mesta, nemačkog kapetana Dimela, organizovale prvi pomen.

– Na pomenu, pored majki i supruga streljanih, učestvovalo je i nekoliko sveštenika. U godinama posle oslobođenja svakog 14. oktobra
održavaju se organizovani pomeni, ali ubrzo su udaljeni sveštenici. Oko 1950. centralni deo spomen-groblja je „uređen“ tako što su posađene topole, pošto su prethodno povađeni krstovi sa humki. I nove vlasti su se plašile stvaranja srpskog mesta hodočašća – kaže istoričar Dragan Drašković, direktor Muzeja u Kraljevu.

Suštinska izmena u obeležavanju tragedije u Kraljevu odigrala se 1965, kada se umesto tradicionalnih crnih plakata koji najavljuju pomen pojavljuju šarena obaveštenja koja promovišu „Oktobarske svečanosti“.

– Tako su žrtve stavljene u potpuno drugi kontekst, proterivanjem tradicije i narodnih običaja sa kraljevačkog stratišta. Stvarana je i profilisana nova manifestacija – kaže Drašković.

Ista stvar desila se u Kragujevcu i okolini, gde su za noć uklonjeni krstovi sa stratišta na kojima je od 19. do 21. oktobra streljano 2.792 osobe, među kojima i veliki broj đaka. U izveštaju državne komisije FNRJ sudu u Nirnbergu 1947. navedeno je 2.300 streljanih.

– Nije bilo zgodno isticati da su žrtve bili srpski taoci. Posle rata se vodila politika izjednačavanja žrtava radi stvaranja nekih novih jugoslovenskih osnova. Kao što su jame u Hercegovini zabetonirane, tako su i srpski taoci streljani u odmazdama predstavljani kao žrtve u ideološkom smislu iako nisu bili ni četnici ni partizani – navodi istoričar Nenad Đorđević, kustos u Spomen-parku „Kragujevački oktobar“.

Boris Subašić

Izvor: NOVOSTI