Крвави крешендо на Штранду

Идеја да је залеђена градска плажа најпогодније место за погубљења и одлагање лешева потекла је од капетана речне страже Жолта Зергоњија, уз пуну подршку пуковника Јожефа Грашија

Новосадска плажа „Штранд“ је за најстрашније губилиште мађарске рације одређена још њеног првог, релативно мирног дана. Те среде, 21. јануара 1942, пуковник Јожеф Граши, командант Другог оружаног одреда, којем је спровођење рације поверено, обишао је трупе на терену и, незадовољан њиховом ефикасношћу, оштро укорио једног од највећих крвника у три најстрашнија дана у историји Новог Сада, жандармеријског капетана Мартона Зелдија.

„Ви уопште не знате шта треба овде радити, овде се не ради о легитимисању, већ о одмазди и чишћењу!“, рекао је готово урлајући Граши Зелдију, а овај то одмах пренео свом непосредно надређеном старешини, потпуковнику Лајошу Галу.

Лајош Гал који је, двадесетак дана раније дошао из Будимпеште да преузме команду над тек основаном новосадском Жандармеријском школом, а 20. јануара, заједно са вишим полицијским саветником Јожефом Талијаном, израдио и технички план рације, Грашијево незадовољство схватио је озбиљно. Одмах је наредио да се нађе место најпогодније за погубљења и одлагање лешева.

Идеја да то буде залеђена градска плажа је ,како је у августу 1946. тврдио пред истражним органима, потекла од капетана речне страже Жолта Зергоњија. А и сам Граши је, додао је, говорио да би најбоље било да се лешеви бацају у воду.

Било како било, већ 21. јануара увече, на Штранду је убијено и кроз унапред направљен велики отвор на дебелој кори реке у воду бачено 15 мушкараца, жена и деце. Погубљења је ту било и другог дана рације, али ће оно што се, на 27 степени испод нуле, догађало 23. јануара, превазићи не само ужасне страхоте до сада описане у овом фељтону, већ ће пробити и најшире границе које нормалан људски ум може да досегне.

У девет сати ујутру, из Дома „Левенте“ (предратни Спомен-дом краља Александра I Ујединитеља, а данас новосадско Позориште младих) где их је, претходно, саслушао већ помињани Одбор за легитимисање, али и из других делова града, почели су да доводе невине људе. Доводили су их и пешице, и на камионима.

Одмах по доласку, испред улаза на плажу, сврставали су их у колону од по четворо, а онда у мањим групама одводили до кабине на улазу, где су предавали све ствари које су имали код себе, укључујући, разуме се, и новац и накит. Затим су их спроводили до обале залеђене реке где их је чекала страшна смрт.

„У леду Дунава била је направљена једна велика рупа, преко које је стајала даска. Људе су, у мањим групама од четворо-петоро, изгонили на ту даску, а онда пуцали у њих“, сведочила је, по завршетку рата, Новосађанка Аги Рајтер.

Тела су падала у ледену воду реке чија матица их је одмах гутала. Највећи број њих ће тек на пролеће испливати на низводним обалама. Многа ће, потпуно распаднута, стићи чак до Београда, изазивајући језу код оних који су их, данима, извлачили из Дунава.

Рајтерова је, иначе, била у групи од око 450 Новосађана већ осуђених на страшну смрт који су, 23. јануара у 16 часова, када је рација окончана, гледали погубљења својих суграђана, често и најближих сродника, и чекали да и њих одведу до даске смрти.

„Моја сестричина и њен муж убијени су пред нашим очима. Било је толико хладно да неки људи нису више могли да издрже, па су се гурали да што пре

дођу на ред“, наводи се у поратном сведочењу Рајтерове које је у књизи „Рација у Јужној Бачкој 1942.“ забележио историчар Звонимир Голубовић.

Међу њима је био и Игњат Павлас, једна од најзначајнијих личности, не само Новог Сада, у првој половини 20. века. Управо је он 9. новембра 1918. надахнутим говором дочекао српску војску која је, на челу са мајором Војиславом Бугарским, победоносно и ослободилачки умарширала у Нови Сад. Већ 25. новембра је председавао и Великој народној скупштини, која је донела одлуку о присаједињењу Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Најзад, као вођа новосадских „сокола“ био је и један од најзаслужнијих за подизање Спомен-дома краља Александра I Ујединитеља у којем је било њихово седиште и у којем ће, језивом иронијом судбине, и њему, и већини страдалника са Штранда мађарски Одбор за легитимисање изрећи смртну пресуду.

До 11 часова 23. јануара они су, иначе, на даску смрти извођени обучени. Тада је стигла наредба да се са њих скину бољи делови одеће. Неки су, на већ поменутих 27 степени испод нуле, остајали сасвим наги.

Када се крај рације већ приближавао, што ухапшеници наравно нису знали, Павлас је са супругом Олгом био доста далеко од стратишта, али више није мога да издржи. Ни неподношљиву хладноћу, ни језиве призоре које су гледали. Затражио је од војника да их пусте преко реда. Послушали су га.

Кажу да су му последње речи упућене убицама биле: „Реците ми име бар једног Мађара којег су Срби убили, па онда слободно пуцајте“. Нису одговорили, али су пуцали. Прецизно и смртоносно.

ПРСТЕН ЛЕПЕ ЈУЛИШКЕ

Сведочећи после рата др Иштван Кадоч испричао је да је један мађарски војник младој убијеној Јеврејки најпре одсекао прст и потом са њега скинуо прстен. „Имала је лепо име. Угравирано је Јулишка. Шта мислите има ли 14 карата“, упитао је хонвед весело остале војнике, а онда, не чекајући одговор, прстен стрпао у џеп.

Мада изузетно хладан, петак, 23. јануар је, иначе, био ведар и прозрачан. Скривен у свом винограду на супротној, сремској обали реке, тачно наспрам Штранда, оно што се на њему догађа гледао је Ђорђе Станковић из насеља Рибњак. Призоре које је видео никада није заборавио.

„Убијали су и људе и жене, а децу су и живу бацали у Дунав“, сведочио је по завршетку рата.

У лудачкој помами, то су радили док су им мајке и очеви још били живи, да би тек онда и њих саме побили. Мајке су падале на своју голу децу, штитећи их од бајонета и покушавајући да бар заједно оду у смрт.

Незапамћеном и несхватљивом егзекуцијом је, иначе, руководио Густав Коромпаи, поручник мађарске речне страже, а док је она трајала, из града су непрестано стизали и камиони са лешевима тамо побијених Срба и Јавреја.

„Док су нас водили према Штранду престигло нас је више камиона пуних мртвих људи. Остављајући црвени траг на снегу, кроз под и странице је цурила крв“, испричао је Милан Попов, који је такође захваљујући прекиду рације остао жив.

Тибор Вегвари, шеф новосадске лучке капетаније, када је тог дана дошао на Штранд, како је доцније изјавио, на плажи је затекао између 200 и 250 лешева, довезених из града. Многима су, заједно са накитом, били одсечени прсти и уши.

Колико људи је побијено на самом Штранду, никада није поуздано утврђено. У оптужници на потоњем, фарсичном суђењу актерима рације у Будимпешти, о којем ће у овом фељтону такође бити речи, тврдило се да их је било између 250 и 300. Голубовић верује да је број много већи, колики, вероватно ће заувек остати тајна.

Оно што неће и што је овај поуздани историчар дефинитивно утврдио јесте да је, именом и презименом, од 21. до 23. јануара 1942. у Новом Саду садистички уморено 1.246 људи. Од тога, 809 Јевреја, 375 Срба, 18 Мађара, 15 Руса и два Русина.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (1)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (2)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (3)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (4)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (5)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (6)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (7)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (8)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (9)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (10)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (12)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (13)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (14)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (15)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (16)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (17)

Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (18)