Kruševac–Solun–Marselj 1915.

Neku sedmicu po spasavanju ostatka vrednosti Narodne banke uprava je tražila da se sada celokupna imovina temeljno sredi i valjano i pregledno spakuje u jake sanduke da u svakom trenutku bude u pripravnosti za dalji prenos kada to bude potrebno.

Godinu dana docnije, s početka septembra 1915, bilo je jasno da će iscrpljena Srbija uskoro pasti i da su Kruševac i Niš prvi na udaru, jer su se protivničke snage gomilale na granici sa Bugarskom. Mata Jovanović uspeva da se vidi sa načelnikom Ministarstva finansija Avramom Levićem, koji je stalno putovao preko Kruševca do Vrnjačke Banje da referiše pretpostavljenom dr Lazi Pačuu koji je bio na samrti. Lević je računao da će se i Narodna banka evakuisati isto onako kao i ostala ministarstva preko Raške i Kosovske Mitrovice. Mata ga je s nevericom gledao i govorio da je to neizvodljivo.

Kada je Leviću pokazao šta se sve nalazi u privremenom trezoru u Načelstvu, koji je znatno narastao od selidbe pa do tog časa, bilo mu je jasno da je M. Jovanović u pravu i da trezor može ići sam drugom rutom. O ovom problemu Lević se posavetovao sa Pačuom koji mu je odrešio ruke. Od Pašića, koji nije znao za ovo, kada mu je Lević natuknuo da trezor mora što pre da krene i to drugim putem, predsednik vlade mu odgovori da se ne sme žuriti, niti ići ikakvim drugim putem da ne bi došlo do neželjene panike!.. Od njega nije bilo pomoći, tako da Lević izmišljenim Pašićevim aktom dobija od ministra vojnog, 30. septembra 1915, voz od 14 vagona za prenos bančinog trezora do Bitolja.

Posle šest časova rada, oko podne, vojnici su hteli da odu do kasarne na obed koja nije blizu stanice, a imali su i dva sata odmora. Toliki prekid prenošenja bi se onda preneo i na idući dan, a odlaganja nije smelo da bude!.. Mata upita vodnika da li mogu da nastave do kraja prenos, a da će zbog toga svaki dobiti duvana i po pet dinara za trud, a vodnik duplo, i da on preuzme odgovornost, ako bi se komandant kasarne pobunio zašto ih nema. Pretpostavljeni je razgovarao sa momcima koji nisu imali ništa protiv tako da prenos nije ni prekidan. Mata je takođe, dao novca da vodnik sa još jednim vojnikom ode u varoš da kupi za njih hranu i piće.

Najzad, 1. oktobra, u šest po podne prenos je bio okončan. U putničke vagone su se već uselile porodice bančinih radnika. Oko pola noći dolaze prvo u Niš da bi voz povukao i vagon sa Vajfertom i Ćelovićem, a isto tako je trebalo da tu prime i osam žandarma radi obezbeđenja. Iste noći nastavljaju do Skoplja.

Sutradan u Grdelici, oko pet ujutru, na stanici i u okolini se okupio veliki svečarski broj naroda, a savezničke zastave su se svuda vijorile. Narod je očekivao dolazak savezničkih trupa iz Soluna. Niko nije znao da se već četiri dana vode krvave borbe sa bugarskim jedinicama na granici i da je pruga Niš–Skoplje ugrožena.

Šef stanice im je rekao da je dalji put opasan i da žandarmi budu na oprezu kada prolaze kroz Džebsku klisuru, jer su se Bugari tu ustremili. Bančin voz stiže čitav oko šest po podne u Skoplje gde je prenoćio. Ujutru, 3. oktobra, naše vlasti su bile izveštene da su Bugari presekli saobraćaj, a da je Vranje palo u sitne sate, između 2/3. oktobra, skoro odmah po prolazu voza Narodne banke!

Svima je laknulo kada su došli u Skoplje, gde su ostali nešto više od dana da bi se odmorili. Vozu je dodat još i materijal ispostave Narodne banke iz Skoplja, po naredbi Ministarstva finansija. Naše jedinice su morale da obezbede sigurniji šinski saobraćaj da bi voz mogao da prođe. Iz Skoplja su krenuli u devet uveče, da bi oko tri po podne, 4. oktobra, napokon došli u Solun.

Od Soluna voz kreće do Bitolja gde se na sredokraći kompozicija zaglibi u gusto blato rita. Parnjača je brektala i nije mogla ništa da učini. Mašinovođa je bio bezuspešan, a onda uradi nešto kao najopasnije: naložio je uglja i drva da je kotao bio usijan skoro do prskanja, povukao rikverc i kompozicija krene! Ubrzo se vrate u Solun i ostanu na sporednom koloseku, dok radnici nisu očistili onaj deo šina od blata. Kada su ponovo krenuli i došli do Florina šef stanice ih zaustavi zbog depeše gde su grčke vlasti tražile da voz može nastaviti dalji put tek kada dobije od florinskih vlasti dozvolu. Dozvola je izdata dva dana docnije i voz odmah nastavlja do Soluna.

U Solunu ostaju nekoliko dana, tako da ih je uprava prebacila na jedan „mrtvi kolosek”, koji je bio daleko od same stanice. Mašinovođa je utulio vatru, ali je nije gasio, tako da su mogli da se malo prigreju i nešto lakše da zgotove. Naši žandarmi su se morali vratiti, pa bančin voz dobija grčke žandarme. Guverner i viceguverner su odseli u hotelu „Olimp”, pošto su se nazimili u vozu. Ostali putnici su sve više živeli kao u hladnjaku. Pored ledenog vremena padao je i sneg, što se retko dešava u Solunu. Pošto su Grci bili noću sneni, Mata Jovanović bi ih obilazio i špartao oko kompozicije.

Dok su još bili u Solunu s početka decembra, Vajfert je Mati rekao da mu je vlada poslala šifrovanu depešu da se u tajnosti spakuje 250.000 dinara u srebru za potrebe vojske, vlade i izbeglog naroda. Novac je stavljen u 30 sanduka od po 45 kg. Kada su ih zapečatili napisali su na svakom: „pešačka municija – pažljivo”. Preneti su tovarnim konjima.

Završivši taj posao najzad stigne odavno željena vest da Narodna banka uskoro kreće za Marselj francuskim lađama, gde je trezor napokon stigao 16. decembra 1915, smestivši se u palatu Mulo…

Autor: Kosta Knežević

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Kralju Aleksandru Karađorđeviću došla glave versajska Evropa

Kad britanski oficir upozna srpsku Amazonku

Potomci o precima: Radojka Ristivojević iz Smedereva