Кроз Паланку са дечачким погледом и осмехом на лицу

Као да је краљ лично са мном прошетао паланачким улицама, први пут после 1941.

Пише Немања Девић

Данас сам на дар добио портрет краља Петра II Карађорђевића.

Најпре с поносом јавно истицан, па скриван на најскровитијим местима, оличавао је судбину најоклеветанијег српског (и југословенског) монарха. Сироче од своје 11 године, постао је краљ са 17,5 и као такав недорастао светској олуји у којој се нашао. У избеглиштву, био је тек оруђе у рукама моћних и потом заувек протеран из земље, да се у њу више никада не врати. Тај благи човек злохуде судбине прерано је и оболео, покушавајући безуспешно да окупи разједињене Србе у емиграцији. Код њега је све велико и важно дошло прерано: постао је отац са 22 године, мемоаре је написао са 30, а преминуо је са 47. Почивао је у туђини, у Америци, све до пре неку годину, када је коначно сахрањен на свом вољеном Опленцу. Унук Петра I Ослободиоца и син Александра Ујединитеља, он је заувек сачувавши свој дечачки поглед и осмех остао – краљ Петар Млади.

Овај његов портрет био је у власништву угледног др Миливоја Васића (1894-1976), сељачког сина из лозе која је била по сродству блиска Карађорђевој, некадашњег лекара који се школовао у Француској, потом оснивао најсавременију клинику у градићу на Јасеници (коју је пројектовао чувени Коруновић као умањену реплику дворца Мали Тријанон у Версају), али и спортско и Соколско друштво у нашем малом месту. Као председник овог друштва покренуо је и изградњу Соколане у Паланци, био дугогодишњи широкогруди добротвор цркве и разних хуманитарних удружења, а у Другом светском рату оснивач здравствене службе и спасилац многих војника (са лажним дијагнозама) који су избегли немачко ропство…

У то време, др Васић постаје и сарадник Равногорског покрета и ради тога ће 1944. неколико месеци провести као немачки сужањ на Бањици. Наравно, као таквом, имовина му је после рата конфискована и национализована, а од некадашње замисли да изгради „Мањи Тријанон“ у Паланци остали су само недосањани снови. Комунисти су његову замисао претворили у архитектонско ругло. Јединац му, такође лекар, преминуо је млад. Ипак, стари доктор Васић и последње је дане провео подигнуте главе, иако је тада већ био грађанин другог реда.

Стари доктор је слику краља, чији повратак никада није дочекао, скривао на неком скровитом, само себи знаном месту. Али га из рама и стакла није вадио. Остала је сачувана до данас, и ево, у њој се огледа моја полица са књигама и опанци, све док за који дан у радној соби не заузме посебно место. Зацело, дошла је чудесном путањом до руку онога који ће је чувати и ценити бар приближно као покојни, велики др Васић.

Док сам је данас, димензија отприлике 50×30, незграпно носио кроз централну варошку џаду, и то испред себе, попут иконе која се носи на литији, нема човека, знаног ми и незнаног, који није застао, окренуо се, загледао се и упитао ме о портрету.

„Је л то наш краљ?“, питао ме црномањасти брка већ на почетку улице.

Исто то питала ме је ниже и незнана локална посластичарка. Са погледом пуним поштовања, и неком чудном озбиљношћу чак, погледом „нас“ је испратио и пијани Пера који је седео на степенику бирцуза и до тад испијао пиво из флаше.

Много њих се зауставило само на љубопитљивом погледу и осмеху, на који сам исто тако осмехом узвраћао. Као да је краљ лично са мном прошетао паланачким улицама, први пут после 1941.

За мном потом трчаху и два радознала дечака, и ја заиста осетих као да смо на литији, поготово кад ми у прометнијем делу улице почеше да свирају и аблендују понеки за воланом… Ни сањао нисам да ће људи препознати, а камоли овако поздрављати краљев портрет, који нам се свима намах учинио као икона.

Најзад, код Дома здравља, дотуче ме чикица који је просто зевнуо кад је видео „кога“ то носим у рукама, и у знак поштовања без иједне речи само скинуо капу… И тако безмало све до моје куће у Златиборској. Тек понеко кисело лице, и моја баба коју није одушевило „шта“ сам јој донео у кућу, ваљда са још оним страхом који је УДБ-А сатеривала у кости…

У даљини је грмело, али киша још дуго није заменила упорно блештеће сунце.

Још један обичан дан у Паланци…

Везане вијести:

Немања Девић: Због добрих људи и Сунце сија | Јадовно 1941.