Кроз Епархију Славонску

Мук. Тишина нас jе дочекала на плавноj jасеновачкоj пољани, толико озбиљна и тешка, да смо у тренутку заборавили и целоноћно путовање аутобусом, и кишу, и контролу при преласку хрватске границе; заборавили смо и колико jе било потребно труда да се организуjе jедно овакво путовање, за многе коjи нису имали (не)срећу да потичу баш из тих краjева, заправо путовање у непознато – у страдалну Епархиjу Славонску.

Ако би се човек и нашао на неком од географских полова Земље, оних коjи дефинишу њену осу и обртање и представљаjу наjважниjе њене тачке, он то уопште не би могао спознати само своjим чулима без неких помоћних апарата. Два наша „пола“, две кључне тачке коjе задаjу невидљиву, духовну осу српског народа,  према коjоj се све друго мери и описуjе, jесу управо крваво Косово и jош крвавиjи Јасеновац! Око те осе креће се сва наша историjа, на основу ње се доказуjе хришћанска суштина нашег народног бића и постављаjу путокази за нове генерациjе.  Стаjали смо ћутећи управо на jедном од српских „полова“ и широм отворених очиjу и напрегнутих ушиjу трудили се да увидимо и спознамо оно што jе  сакривено од људи, од званичне историjе, од земаљских судова и знања. На месту ужаса какве обичан човек, нема маште и снаге да замисли и поjми, и коjе, ако му их неко и опише, жели што пре да заборави; на месту крикова и урлика, плача и запомагања, на месту на коjем су разум губили заjедно и страдалници и њихови, крвљу људском опиjени џелати, владала jе нека чудна тишина, чинило се непрекинута већ целих седам децениjа. У подручjу наjвећег концентрационог логора на jугу Европе, ниjе се могло видети ни jедно парченце бодљикаве жице; ту где jе била наjвећа кланица за Србе ниjе се чувао ни jедан jедини ножић да сведочи; на месту наjвећег и наjброjниjег страдања Хришћана због своjе вере, у историjи целог људског рода, нема ни jедног jединог крста… све jе било некако – наопако. Трагови постоjања и страдања стотина хиљада људи, жена и дечице, брижљиво и педантно су избрисани.  Посађено jе неко цвеће тако да формира црвено-беле коцкице и окачене су оне исте заставе  под чиjим окриљем, Срби и данас пате. Горчина jе слаба реч да опише шта смо у том тренутку осећали.

Стигли смо баш у тренутку свитања, на сам дан Светих Мученика Јасеновачких. Уместо људи, изгледа да jе сама природа одавала пошту страдалницима и памтила њихова имена, детаље мученичке смрти и последње речи. Мочварно поље кадила jе нежна, беличаста измаглица. Зелена и сочна трава jе молитвено и са поштовањем повиjала вратове, а река Сава тихо мрморила непрекинуто опело. У зрцалу мирних вода разасутих по свуда, непомућено се огледало исто оно отворено небо у коjе су жртве са надом упирале своjе очи или само крваве дупље, знаjући да им jе у Царству Небеском jедини дом и jедина отаџбина. Зраци светлости што су се пробиjали кроз облаке на истоку, радосно су поjали Васкршњи тропар.

Човек jедино своjим унутрашњим бићем и духовним очима, може нешто видети и спознати на тоj страшноj и пустоj пољани, а за наше телесне очи, тамо осим споменика у виду бетонског цвета (коjи кад му се приђе, подсећа на неки модерно дизаjнирани бункер) нема баш ништа.

После нас пристигли су и други поклоници, заjедно са своjим свештеницима, па jе пред броjним народом одслужен помен.

Света Литургиjа служена jе у оближњем манастиру. Сам изглед храма, сеоске куће коjа се користи као манастирски конак и скученог дворишта опкољеног суседним кућама, оградама и помоћним зградама, сведочио jе о тешком сиромаштву и недаћама са коjима се оваj млади манастир суочава, али исто тако и о вери и упорности његовог братсва и преосталог верног народа у околини. Надахнута беседа Архимандрита Стефана (Вучковића) у коjоj се опет чуло о потреби опраштања, али никако и заборава, свима се урезала у памћење.

Следеће одредиште био jе Пакрац, седиште Славонске Епархиjе коjа jе управо добиjала новог пастира, Епископа Јована (Ћулибрка). На месту где се западне славонске планине постепено утапаjу у равницу коjа се простире све до Загреба и словеначке границе, у правом смислу речи, угнездио се jедноставан и сиромашан градић. На великом броjу кућа jош увек су стаjали трагови рата што се завршио пре деветнаест година. И сам храм у коjем су се скупили представници Срба са свих страна, предвођени нашим Патриjархом и броjним црквеним великодостоjницима, био jе већим делом оштећен и руиниран. На спољним фрескама, jасно се видело да су обесни рушиоци свесно, своjим мецима, гађали свете анђеле и Господа у очи и лице. Стање владичанског двора и околних зграда било jе такво да jе страшно за гледати и опасно за бити у њима. Пред препуном црквом се окупило више стотина људи, већином дошлих „са стране“, али и оних преосталих стараца и старица, коjи су обукли своjа наjсвечаниjа одела и, бар за jедан дан, слободно и поносно изашли на улицу да покажу да су Срби и да нису сами и заборављени, какви су дуго, дуго били. Народних ношњи и песме jе било, али  српских застава не. И сам новоизабрани епископ jе у приступноj беседи, пуноj емоциjа, своjу епархиjу назвао: „Олтар прави на камену крвавом“. Историjа овог краjа и његове Цркве, представља константо рушење, и обнављање, збегове и повратке, протеривања, убиjања, притиске, малтретирања и све оно што чини вишевековно, систематско затирање jедног народа, а чиjе описивање превазилази оквире овог текста. Довољно jе рећи да целокупно свештенство и монаштво jедне старе и плодне епархиjе, данас може стати само за jедну певницу.

Пут нас jе даље водио преко шумовитог Псуња према манастиру Ораховици. У славонским планинама има свега осим људи. Села су ретка и мала а велики броj кућа, чак и оних коjе нису оштећене у рату, делуjе напуштено. Знакови за опасност од минских поља су чешћи него возила на кривудавом путу.

Одавно ме одушевљавало, како су наши стари градитељи успевали да пронађу тако дивна и функционална  места за зидање манастира. Ни Ораховица ниjе изузетак. Заклоњен брдима и густом шумом, а опет на питомом и мирном пропланку таман довољно великом да се на њему смести цео манастир са свим своjим зградама, па и шумским извором, таj бисер духовности овог краjа из XVI-ог века, по своjоj архитектури свакако jе подсећао на нама познате фрушкогорске манастире. У њему данас нема ни струjе ни монаштва, а бригу о манастиру води Отац Јован Шаула, приjатни, опрезни и одмерени свештеник „старе школе“. Он нас jе заиста срдачно примио и испричао нам основне податке из историjи манастира, одговарао на наша питања и поjао са нама. Саме манастирске грађевине нису много (за Србе jе ово релативан поjам) страдале у наjновиjем рату, али jе „зуб времена“ учинио своjе, тако да све око нас делуjе некако напукло, влажно, потамнело и тужно. Бела и тамно-жута фасада постоjи само на оним зидовима коjи се виде са прилазног пута, а чим се уђе у манастирско двориште, примећуjу се старе и голе цигле на свакоj грађевини. Отац Јован jе без трунке огорчења и осуђивања причао о страдању свог краjа, а сазнали смо и да он служи на шест парохиjа у кругу од шездесет километара, а да годишње нема ни jедно крштење, ни jедно венчање, већ само десетак опела.

Од манастира до магистралног пута, пешачили смо кроз густу и влажну шуму, уживаjући у свежем и чистом ваздуху и питаjући се какве ли само дивљачи мора бити у овако очуваноj природи.

Преко градића Ораховица све до наше последње станице, сеоца Кућанци, пут jе водио кроз равницу и многоброjна, уредна, ушорена славонска села. Пре тачно сто година у тихим Кућанцима, у сиромашноj породици Стоjчевић родио се болешљиви Гоjко, потоњи Патриjарх Српски Павле. На рушевинама старе цркве, миниране у току прошлог рата, далеко од линиjе фронта и ратних деjстава, сазидан jе нов храм. Скроман, бео и што jе наjважниjе – чврст, али изнутра jош не измалтерисан. Поносни домаћини звонили су у част наше посете. Обишли смо и имање коjе jе припадало породици Стоjчевић, међутим куће и домаћинство на њему су новиjи и немаjу везе са Патриjархом Павлом. Отац Јован нам jе и овде био водич и причао нам о неким занимљивим догађаjима из Патриjарховог живота. Много импресивниjе од самих  грађевина jесу људи коjи су нас дочекали у Кућанцима. Док смо тихо пролазили кроз село на многим капиjама су нас поздрављала озарена лица, пригушене радости и весеља, са речима добродошлице и топлим осмесима. Њихово jедноставно и скромно, а опет велико гостопримство био jе знак да нисмо залутали. Заподенути разговор са њима било jе тако лако и природно, па смо могли до касно у ноћ диванити о животу, о рату, или чак о пољопривреди као да смо са наjрођениjима. Одлазили смо чврсто уверени да се овде морамо вратити. Пут Новог Сада смо кренули када су се већ звезде jасно виделе на чистом славонском небу.

Ето тако jе изгледало наше путешествиjе кроз Епархиjу Славонску.

Зрно труда, зрно памћења, зрно саосећања, а плодови Вере, Наде и Љубави.

Пише:Марко Ковачевић, септембар, 2014.

Извор: Зрно

Везане виjести:

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ Само ти, диjете, ради своj посао – наjважниjа српска реч

СУТРА САБОР НОВОМУЧЕНИКА ЈАСЕНОВАЧКИХ

МРАЧНЕ ТАЈНЕ ВАТИКАНА: Хоћемо ли сазнати све детаље о стварању злочиначке НДХ?

С. Живановић: Коментар на чланак обjављен у римокатоличком листу „Глас концила“ у Загребу