Kristofer Blek: Slučaj Mladić – Mrlja na obrazu civilizacije

Datum objave: petak, 1 decembra, 2017
Objavljeno u Ostalo, Otadžbinski rat
Veličina slova: A- A+

General Mladić je žrtveni jarac ratnih zločina NATO u Jugoslaviji, zločina koje Haški tribunal zataškava

Foto: IN4S
Foto: IN4S

„Sve su to laži. Ovo je NATO suđenje“. Prkosne reči generala Mladića sudijama ad hoc sida za ratne zločine u Jugoslaviji, koji je pod NATO kontrolom, odjeknule su jasno i glasno u danu kada su odglumili da su mu izrekli presudu. Mogao je dodati: „ali istorija će me osloboditi“, i mnogo toga još da ga glavni sudija Ori nije izbacio iz sudnice u svom pokroviteljskom maniru kao da se obraća nestašnom učeniku, a ne čoveku optuženom za zločine koje nije počinio.

Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova ponovila je generalove reči 23. novembra:

„Moramo opet istaći da je presuda Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju protiv Mladića nastavak politizovanog i pristrasnog odnosa koji od početka dominira radom Haškog tribunala“.

Mladić i ruska vlada su u pravu. Dokument pod nazivom „presuda“ to dokazuje budući da zvuči kao propagandni letak, a ne procena jednog suda. Na preko 2.500 strana trio „sudija“ neprekidno recituje svoju verziju događaja od prve do poslednje stranice. Odbrana se pominje samo usputno.

Haški tribunal (ICTY) odbacuje tvrdnje da je pristrasni NATO sud, ali to dokazuje od pozivanja prvog svedoka, koji je postavio pozornicu za ono što će uslediti. Čovek po imenu Ričard Batler (na slici ispod) pozvan je da svedoči o vojnim pitanjima i političkoj strukturi u Bosni i Republici Srpskoj. Predstavljen je kao „vojni stručnjak“, što i jeste, ali nije nezavisan. U trenutku svog svedočenja bio je član Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) SAD, dodeljen Haškom tribunalu u svojstvu saradnika. Tako je prvi svedok u slučaju protiv generala Mladića bio dvostruko pristrasan – radio je za američke obaveštajne službe, koje su podržavale neprijatelje generala Mladića i Jugoslavije, i bio član osoblja tužilaštva. To je kao da su NSA i tužilac istovremeno svedočili protiv optuženog. Batlerovo svedočenje imalo je važnu ulogu u sudskom procesu, a istu ulogu odigrao je i u suđenju generalu Krstiću.

Od čega se sastoje dokazi tužilaštva?

Potom se pojavljuje drugi vojni stručnjak Rejnod Tionens, takođe član osoblja tužilaštva. Eksperti u krivičnim postupcima trebalo bi da budu potpuno neutralni. A on nije govorio samo u ime tužilaštva; istovremeno je bio i obaveštajni oficir belgijske vojske. NATO oficiri rade u Tribunalu. Radi se o NATO sudu pod maskom UN. Shodno tome, u presudi se ne pominju zločini NATO i suprotstavljenih bosanskih snaga. Kontekst je namerno postavljen tako da pruža vrlo usku i iskrivljenu sliku događaja.

Presuda se nastavlja detaljnim svedočenjima svedoka optužbe. U iskazima svedoka odbrane – u par navrata gde se pominju – ne ulazi se u detalje. Svi svedoci odbrane su odbačeni kao pristrasni ako se njihovo svedočenje ne poklapa sa svedočenjima svedoka optužbe.

A od čega se sastoje dokazi tužilaštva? Od verbalnog svedočenja NATO vojnih oficira, koji su tada radili za UN protiv generala Mladića i njegovih snaga; od svedočenja bošnjačkih vojnika i njihovih porodica; i od izjava svedoka o „potvrđenim činjenicama“, odnosno „činjenicama“ koje dokazale sudije koje su radile na drugim slučajevima, bez obzira da li su tačne ili nisu. U velikom broju slučajeva sudije su rekle nešto tipa – „odbrana tvrdi da se to i to nije dogodilo i iznosi određene dokaze za tu tvrdnju, ali ti dokazi nisu u skladu sa potvrđenim činjenicama i zbog toga smo ih odbili“.

U mnogo slučajeva presuda se oslanja na glasine. Iznova i iznova, paragrafi presude počinju rečima „Svedoku je rečeno…“. Zahvaljujući korumpiranim pravnicima, poput bivšeg kanadskog tužioca Luiz Arbur, dokazi iz druge ili čak treće ruke na ovim suđenjima uzimani su za legitimne, dok su u ostatku sveta zabranjeni, jer svedočenje iz druge ruke ne može biti potvrđeno, odnosno ne može biti proverena njegova pouzdanost i preciznost.

Nisam bio u mogućnosti da posmatram veliki deo suđenja – izuzev s vremena na vreme putem video linka – pa ne mogu da komentarišem sve činjenične nalaze sudija koji se pojavljuju u njihovoj dugačkoj i monotonoj presudi, kojom se osuđuju general Mladić i srpska vlada. Oni koji su upoznati sa pravom istorijom događaja razumeće da se u svakom paragrafu presude nalazi ni manje ni više nego ista ona NATO propaganda koja je iznošena još za vreme konflikta, samo prilagođena da liči na presudu.

Ozbiljan problem svedočenja

Jer to i nije presuda. Prava presuda u krivičnom postupku trebalo bi da sadrži dokaze tužioca, dokaze odbrane i argumente obe strane o tim dokazima. Mora sadržati upućivanje na iskaze svedoka, kako na one iznete samostalno, tako i na dokaze iznete tokom unakrsnog ispitivanja. Zatim mora postojati obrazložena odluka sudija o validnosti svake strane i njihovih obrazloženih zaključaka. Ali teško ćete uspeti da pronađete bilo kakav trag dokaza odbrane u ovom dokumentu (misli se na presudu; prim. prev.). Nisam uspeo da pronađem ništa osim nekoliko referenci u gomili paragrafa i par fusnota u kojima se iskazi svedoka odbrane kratko pominju samo da bi bili odbačeni jer se ne slažu sa tužiočevom verzijom događaja.

Još šokantnije je što ima malo referenci o verbalnim svedočenjima, tj. iskazima svedoka. Umesto toga pominju se iskazi „eksperata“ povezanih sa CIA, Stejt departmentom ili nekom drugom NATO obaveštajnom agencijom koja je iznela svoju verziju istorije, koju sudije bezuslovno prihvataju. Ne postoji nijedna referenca o bilo kakvim ekspertima odbrane.

Shodno tome, od sudija nema obrazloženih zaključaka o tome zašto su odlučili da prihvate dokaze optužbe, ali ne i dokaze odbrane. Čitajući ovo, nameće se zaključak da odbrana nije ni bila prisutna, osim vizuelno. To nije presuda.

Ali postoji nešto još problematičnije u vezi sa ovom „presudom“. Nije moguće zaključiti da li su mnogi svedoci na koje se presuda poziva svedočili lično, jer je malo referenci o samom suđenju. Umesto toga, imamo bezbrojna pozivanja na razne dokumente i „izjave svedoka“.

To je važan faktor na ovakvim suđenjima jer se postavlja pitanje da li su izjave svedoka zaista postojale ili se radi o navodnim izjavama koje su navodni svedoci dali istražiteljima i advokatima koji rade za tužilaštvo. Iz drugih slučajeva poznato je da ove izjave često konstruišu advokati za krivično gonjenje, kao i istražitelji, i potom ih predstavljaju kao „svedočenja“ po sećanju. Takođe znamo da „svedoci“ često dospevaju u centar pažnje tužilaštva zbog indicija da su unajmljeni za iznošenje lažnog svedočenja.

Na Ruandskom tribunalu smo vršili agresivna unakrsna ispitivanja ovakvih „svedoka“, koji bi neizbežno bivali raskrinkani jer nisu mogli da zapamte skripte koje su im dodeljene. Takođe smo ih ispitivali o sastanku sa osobljem tužilaštva, kako su rađeni intervjui i kako su nastale njihove izjave. Rezultat je bio sramotan za tužilaštvo, jer je postalo očigledno da su bili u dosluhu sa istražiteljima s ciljem da manipulišu, izvrše pritisak i utiču na „svedoke“, odnosno da su saučesnici u lažnom svedočenju.

Dalje, važno je da svako ko čita ovu „presudu“ ima mogućnost da se pozove na stranice u transkriptima gde se nalaze iskazi svedoka, šta su svedočili i šta su rekli u unakrsnom ispitivanju. Jer izjava nije isto što i svedočenje; to je samo izjava.

Sastanak u hotelu Fontana

Izjava ne može biti korišćena kao dokaz. Za to je potrebno da svedok uđe u sudnicu i pod zakletvom kaže šta je video. Oni tada mogu biti ispitivani kako bi se proverila pouzdanost svedoka, eventualna pristrasnost, kredibilitet itd. Ali u ovom slučaju imamo stotine referenci na „izjave svedoka“. To ukazuje da sudije svoju „presudu“ nisu zasnovale na svedočenjima svedoka (kao što bi bio slučaj da su pozivani da svedoče), već na njihovim pisanim izjavama koje je pripremilo tužilaštvo, bez ikakvog unakrsnog ispitivanja odbrane.

Iz presude se uopšte ne može zaključiti da li je ijedan od referisanih svedoka zapravo svedočio ili nije. Ako jesu, onda bi trebalo da bude citirano njihovo svedočenje, a ne izjave. Jedina valjana svrha izjava jeste da advokate obaveste šta će svedok verovatno reći u sudnici i da predstave slučaj tužilaštva kako bi odbrana mogla da se pripremi i te izjave iskoristi tokom unakrsnog ispitivanja svedoka, upoređujući ih sa svedočenjem pod zakletvom.

Formula je jednostavna. Svedok tužilaštva ulazi u sudnicu, biva zamoljen da kaže šta je video o određenom događaju i potom odbrana ispituje svedoka.

„Gospodine Svedok, u vašoj izjavi, dana tog i tog, rekli ste to i to, ali danas kažete ovo. Hajde da istražimo ovu protivrečnost“.

Tako bi trebalo da ide. Ali u ovom slučaju od toga nema ni traga.

Trebalo bi napisati knjigu da se navedu svi problemi sa „suđenjem“ koji proističu iz ove presude. Jedan od reprezentativnih primera odnosi se na Srebrenicu i poznati sastanak koji se u hotelu Fontana u Bratuncu održao 11. jula 1995, na kojem se general Mladić sreo sa pukovnikom holandskih mirotvoraca (radi se o Tomasu Karemansu, zapovedniku holandskog bataljona; prim. prev.) kako bi se organizovala evakuacija civila na području Srebrenice i potencijalno polaganje oružja 28. divizije Armije BiH. Postoji video zapis sa tog sastanka dostupan na sajtu Youtube.

Parafrazirajući sadržaj snimka, vidi se kako general Mladić pita zbog čega su NATO avioni bombardovali njegove pozicije i ubijali njegove ljude. Pita zbog čega su snage UN krijumčarile oružje za bosansku vojsku. Pita zbog čega su snage UN pokušale lično da ga ubiju. Na svako od pitanja dobija izvinjenje od holandskog oficira. Potom ga Mladić pita želi li da umre, na šta ovaj odgovara odrično. Mladić mu replicira da ni njegovi ljudi nisu želeli da umru i pita zbog čega je na njih pucao. Nema odgovora.

„Presuda“ je NATO poniženje za Srbiju

U ostatku videa diskutuje se o planu za evakuaciju grada. Tokom diskusije Mladić oficirima UN nudi cigarete i vino da se spusti tenzija. Za mene kao advokata ovo je ključni element odbrane od optužbi za Srebrenicu. Ali u presudi se nijednom ne pominje taj video. Umesto toga, poziva se na svedočenja nekoliko UN-NATO oficira prisutnih na sastanku koji su totalno izokrenuli sve što je rečeno. Nema indicija da je odbrana unakrsno ispitala ove lažove uz pomoć snimka, po principu „Gospodine, kažete da je rečeno to i to, ali iz snimka se vidi da niste u pravu. Kako to komentarišete?“ Toga nema nigde. Da li je to iskorišćeno pa ignorisano od strane suda ili uopšte nije korišćeno? Ne znam, ali je jasno da se ne nalazi u presudi zato što bi oborilo ceo slučaj. Jer čak i iz ovakve presude je jasno da su borci 28. divizije odbili da polože oružje i da su počeli da se probijaju ka Tuzli. Većina ih je poginula u borbi. Mnogi su uzeti za zatvorenike. Deo bosanskih svedoka tvrdi da su ovi zatvorenici masakrirani. Ali njihovo svedočenje je bilo jedno od onih „jedini sam čudom preživeo masakr“ koja imaju običaj da koriste na ovakvim suđenjima.

Neću ulaziti u pitanje lažnog pravnog koncepta o udruženom zločinačkom poduhvatukoji je iskorišten da se pripiše odgovornost generalu, odnosno o konceptu hijerarhijske krivice bez postojanja namere. Činjenica da su to koristili govori da nisu imali slučaj protiv njega. U suštini, ovaj dokument se slabo osvrće na odbranu, odnosno na činjenice koje je iznela odbrana, argumente odbrane o tim činjenicama i njihovu pravnu valjanost. Ali, što je najvažnije, ne može se zaključiti koji od iskaza svedoka tužilaštva ili odbrane je iznet kao svedočenje. Kao da nije ni bilo suđenja, a sudije su sedele u sobi, listajući dokumente tužilaštva i pišući presudu. Možemo pretpostaviti da ovo nije daleko od istine.

Ova „presuda“ i suđenje su još jedno poniženje za Jugoslaviju i Srbiju od NATO, jer je iz nastanka, finansiranja, osoblja i metoda koje koristi Haški sud jasno da je radi o NATO tribunalu. To je potvrđeno i kroz izjavu generalnog sekretara NATO, koji je rekao:

„Pozdravljam presudu… Zapadni Balkan ima stratešku važnost za naš savez…“

Drugim rečima, ova presuda pomaže NATO da konsoliduje svoje uporište na Balkanu držeći Srbe na kolenima i van igre (by keeping Serbs down and out). General Mladić je žrtveni jarac ratnih zločina NATO u Jugoslaviji; zločina koje Haški tribunal zataškava i time pomaže NATO da – kao što smo mogli da vidimo – čini nove zločine.

Haški tribunal je opravdao očekivanje da se radi o prekom sudu koji koristi fašističke pravne metode i selektivna krivična gonjenja sa ciljem da pruži podršku NATO agendi pokoravanja Balkana, kao uvodu u agresiju protiv Rusije. NATO koristi Tribunal kao propagandno oružje za stvaranje lažne istorije o dešavanjima u Jugoslaviji; za prikrivanje sopstvenih zločina; za držanje bivših jugoslovenskih republika pod svojom čizmom; za pravdanje NATO agresije i okupacije jugoslovenske teritorije. On je mrlja na obrazu civilizacije.

Autor je advokat za međunarodno pravo sa prebivalištem u Torontu. Poznat je po velikom broju visokoprofilnih slučajeva ratnih zločina, a nedavno je objavio roman „Ispod oblaka“. Piše eseje o međunarodnom pravu, politici i dešavanjima u svetu.

Autor: Christopher Black

Preveo Aleksandar Vujović

 (New Eastern Outlook/ STANDARD / IN4S)

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Engleska pravna floskula protiv Srba

Patrijarh Irinej: Svjetski moćnici rade „đavolska“ djela, mi trpimo posljedice

Oštra reagovanja na presudu generalu Mladiću

Reagovanja u Srbiji na presudu Mladiću




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top