Kravica: napomene na godišnjicu jednog zaboravljenog pokolja

Pored Branjeva, Kravica 1995. je drugo važno srebreničko stratište koje zaslužuje detaljnu obradu i pažnju. To je tako ne samo iz kvantitativnih razloga, mada je i to značajan činilac pošto se tvrdi da je na ovom mestu, u Zemljoradničkoj zadruzi, bilo ubijeno preko 1,000 žrtava.

Piše: Stefan Karganović

Ali Kravica je analitički interesantna u prvom redu zato što, za razliku od brojnih drugih lokaliteta gde su se navodno odvijala srebrenička streljanja, ali slično Branjevu, za ovo mesto se vezuje i poprilično materijalnih dokaza.

Kravica je srpsko selo koje se nalazi na oko 10 kilometara od Srebrenice. Srebrenica se, kao što se poznato, u ratnom periodu nalazila pod kontrolom 28. divizije Armije BiH od leta 1992. do jula 1995. godine. U Kravici, pogubljenje zarobljenih pripadnika 28. divizije dogodilo se 13. jula, 1995, u prostorijama Poljoprivredne zadruge gde su, posle zarobljavanja, bili smešteni.

Korisno je dodati da je dve i po godine pre toga selo Kravica bilo meta napada od strane bošnjačkih snaga iz Srebrenice, na sam dan pravoslavnog Božića 7. januara, 1993. Za vreme tog napada, selo je najvećim delom bilo razoreno, a civilne žrtve su brojale nekoliko desetina. Taj incident je bio u središtu suđenja Naseru Oriću pred haškim Tribunalom (MKTBJ). Orić je, naravno, bio vojni komandant u Srebrenici na strani Armije BiH, a pred MKTBJ bio je optužen za ratne zločine izvršene pre jula 1995. U vezi sa napadom na Kravicu na Božić 1993. Orićevo veće je navelo sledeće konstatacije:

“Na dane 7. i 8. januara, 1993, Kravica, Šiljkovići i Ježestica su bili napadnuti od strane bosanskomuslimanskih boraca iz Sućeske, Biljega, Mošića, Delića, Cerske, Skugrića, Jaglića, Šušnjara, Brezove Njive, Osmača, Konjević Polja, Jagodnja i Joševa. Optuženi je sa pripadnicima svoje grupe boraca učestvovao u napadu. Borce su pratili na hiljade bosansko muslimanskih civila. U vreme napada, u Kravici, Šiljkovićima i Ježestici bilo je relativno dobro naoružanih seoskih stražara i civila. Dokazano je da su i vojne snage bosanskih Srba bile prisutne na tom području. Napad je naišao na otpor. Bosanski Srbi su bosanskomuslimanske napadače zasipali artiljerijom iz kuća i drugih objekata. Kuće su gorele. U Ježestici, bosanskomuslimanski borci i civili su spalili veliki broj kuća, čime su prouzrokovali razaranje širokog obima. Međutim, dokazna građa je nejasna u odnosu na broj kuća koje su bosanski Muslimani bezobzirno uništili, mimo dejstva drugih uzroka. Što se tiče Šiljkovića, dokazi su nedovoljni da bi se moglo utvrditi da je imovina bila razarana na širokoj osnovi.” 1

Nasuprot krajnje suzdržanom prikazu koje Orićevo veće nudi u vezi sa  prirodom, posledicama i taktičkom svrhom napada ABiH-e na Kravicu izvedenog 1993. godine, srpski izvori tvrde da su napadači usmrtili nekoliko desetina civila. Tadašnja portparolka MKTBJ Florens Hartman, međutim, izjavila je spremnost da prizna najviše 13 srpskih žrtava.2

Kontrast u rasuđivanju Tribunala na okolnosti koje su pratile napad ABiH na Kravicu u januaru 1993, i tamo gde se sudilo srpskim optuženicima za masakr zarobljenika ABiH u Kravici izvršen u julu 1995. ne bi mogao biti izrazitiji. Za razliku od škrtarenja kada su u pitanju srpske žrtve, u odnosu na drugu stranu zaključci raznih veća MKTBJ su vrlo nedvosmisleni, pa bi se čak moglo reći i izdašni.

Kada analiziraju dokaze u vezi sa žrtvama ABiH u Zemljoradničkoj zadruzi u Kravici 13. jula 1995. veća MKTBJ ulažu pozamašan trud da izađu u susret tvrdnjama tužilaštva u pogledu cifre pobijenih i nimalo se ne ustežu da jasno ukažu prstom na izvršioce — pripadnike srpskih snaga koji su čuvali zarobljenike. Nasuprot oslobađajućoj presudi Naseru Oriću, između ostalog i zato što navodno nije imao “efektivnu kontrolu” nad vojnim snagama koje su na Božić 1993. izvršile napad na selo Kravicu,3 za analogne zločine srpsko vojno i političko rukovodstvo podvrgnuto je strogoj odgovornosti za ništa manje od — genocida.

Dok su predstavnici tužilaštva MKTBJ kao gospođaHartman bili spremni da se javno cenkaju oko broja srpskih žrtava, u nekoliko presuda zaredom broj žrtava ABiH bio je utvrđen na oko 1,000. U zavisnosti od toga o kojoj je presudi reč, cifra je u jednom predmetu bila malo manja, u drugom malo veća. Začudo, nijedno od veća nikada se nije potrudilo da empirički proveri koliko bi osoba moglo da stane u prostorije Zemljoradničke zadruge, čak i kada bi bili gusto zbijeni. Neka bude primećeno da su dimenzije Zadruge pouzdano utvrđeni podatak, koji su upravo istražitelji Tribunala propisno dokumentovali.4 Pa ipak, nijedno empiričko ispitivanje ove važne činjenice nikada nije bilo provedeno, mada se to moglo lako izvesti, da bi se utvrdilo koliko ljudi je moglo stati u objektu, pod predpostavkom da je bio pun zarobljenika. Umesto toga, veća MKTBJ su temeljila svoje procene o broju kravičkih žrtava 1995. na raznim oblicima nagađanja,5 što su se svodila na mešavinu odokativnih iskaza svedoka6 i često vrlo uvrnutih ekstrapolacija iz forenzičke građe.7

Ovo su cifre žrtava u Kravici koje su konstatovala razna veća MKTBJ što su sudila u srebreničkim predmetima:

Krstić: “Između 1,000 i 1,500 muškaraca bosanskih Muslimana.“8

Blagojević i Jokić: “Naveče 13. jula, najmanje 1,000 muškaraca bosanskih Muslimana ubijeno je u Zemljoradničkoj zadruzi u Kravica.“9

Popović i ostali: “Razmatrajući napred navedene dokaze, pretresno veće izvodi zaključak da je u Zemljoradničkoj zadruzi u Kravici ubijeno najmanje 1,000 ljudi.“ 10

Tolimir: “Veće zaključuje van razborite sumnje da su pripadnici snaga bosanskih Srba ubili između 600 i 1,000 bosanskih Muslimana u Zemljoradničkoj zadruzi u Kravici 13. i 14. jula, 1995.”11

Karadžić: “Veće zaključuje da je 13 jula, 1995, između 755 i 1,016 muškaraca bosanskih Muslimana bilo ubijeno od strane pripadnika snaga bosanskih Srba u Zemljoradničkoj zadruzi u Kravici.“12

Mladić: “Veće zaključuje da su od 13. do 14 jula, 1995 [srpske snage] ubile približno 1,000 muškaraca bosanskih Muslimana, uključujući maloletnike i stare osobe, koji su bili zadržani u Zemljoradničkoj zadruzi u Kravici.“13

U ovim zaključcima, koje su u vezi sa razmerama ubijanja u Zemljoradničkoj zadruzi u Kravici izvela razna veća MKTBJ, nailazimo na nekoliko značajnih nedostataka.

1. Prvi i najočigledniji problem odnosi se na upadljive nepreciznosti u prebrojavanju žrtava, kao i sklonost procenitelja činjenica da uveća statističke razmere zločina, a time i pojača psihološki efekat. Mada se procenjena smrtnost kreće oko cifre od 1,000, raspon “mogućih” cifara koje razna veća Tribunala takođe usvajaju kreće se između 600 i 1,500. Ako je reč o redu veličine od oko 1,000 žrtava, mogućnost greške od 900 žrtava, što je ovde prihvaćeno, deluje krajnje neuverljivo. Posebno zato što veća MKTBJ koja se bave Srebrenicom imaju jak motiv da na svakom od stratišta preuveličaju broj žrtava da bi na takav način olakšali dostizanje unapred predodređene ukupne cifre od oko 8,000. Gdegod je prisutna veća koncentracija zarobljenika, ali precizno utvrđivanje njihovog broja nije moguće, neraspoloživošću preciznih podataka operacija naduvavanja cifre znatno je olakšana.

2. Opšta nit koja se proteže kroz sve presude što se odnose na Srebrenicu, da se borbeni gubici umanjuju a broj pogubljenih zarobljenika uvećava, prisutna je i u ovom slučaju. U presudi Krstiću, prvoj u ovom nizu, uz samo nekoliko uzgrednih napomena, notorno je izbačeno iz razmatranja veća krupno pitanje legitimnih borbenih gubitaka kolone u proboju.14 Kako su se prikupljali i na raznim suđenjima bili predočavani ozbiljni dokazi o pozamašnim gubicima vojnocivilne kolone 28. divizije u jačini od između 12,000 i 15,000 hiljada ljudi, koja je izvodila riskantnu operaciju oružanog proboja iz Srebrenice prema Tuzli,15 umanjivanje ili prikrivanje tih činjenica bilo je sve manje moguće. Tribunal se našao prinuđen da prihvati činjenicu da je kolona predstavljala legitiman cilj napada srpskih snaga i da nanošenje gubitaka koloni nije predstavljalo ratni zločin.16 Poricanje tih činjenica postalo je praktično neizvodljivo kada je, u nekoliko zadnjih srebreničkih suđenja, odbrana predočila dokaze u vidu izjava nekoliko desetina preživelih iz kolone, datih po prispeću na teritoriju pod kontrolom sarajevskih vlasti, gde se pruža slika ogromnih legitimnih borbenih gubitaka koji su se odvijali istovremeno sa pogubljivanjima zarobljenika, i sve na istom malom operativnom području.

To je prosto značilo da prebrojavanje leševa ne bi bilo dovoljno; da bi se mogla imputirati krivična odgovornost, bilo bi neophodno povući razliku između onih koji su bili zarobljeni pa zatim streljani, i onih koji su poginuli u borbenim dejstvima. Povlačenje te razlike je posebno značajno u sklopu događaja na terenu Kravice zato što je dan pre masakra u Zemljoradničkoj zadruzi kolona iz Srebrenice prošla na nekoliko kilometara od Kravice, gde je došlo do borbenog sudara sa srpskim snagama. Na raspolaganju se nalazi šest izjava preživelih iz kolone sa tog područja koji su na debrifingu u Tuzli potvrdilii i podrobno opisali znatne gubitke koje je na tom lokalitetu pretrpela ABiH.17

Izvor tih izjava je arhivska građa tužilaštva MKTBJ, po služenoj obavezi stavljena na uvid odbrani, ali niti tužilaštvo niti bilo koje veće te dokaze nije uzelo u obzir tako što bi pokušalo da napravi razliku između dva pravno potpuno različita uzroka smrti, na kratkom rastojanju i na nekoliko časova jedan od drugih. Propust Tribunala da se osvrne na značajan činilac ovolike relevantnosti, dok istovremeno skoro sve posmrtne ostatke iz okoline Zadruge pripisuje ubijanju koje se tamo dogodilo, ozbiljno kompromituje analizu ovog događaja od strane raznih veća MKTBJ.

3. Specifično u vezi sa mogućim sadržajem grobnica u blizini Kravice, raspolažemo izjavom Behudina Muminovića, preživelog iz kolone, koja se u elektronskom arhivu MKTBJ [Electronic Disclosure System ili EDS] kao dokument nalazi zavedena pod brojem 00464352. Muminović je vlastima u Tuzli izjavio da je napustio Srebrenicu sa ostalim muškarcima 11. jula, 1995; da je usput bio svedok borbenih dejstava sa srpskim snagama na lokalitetima Sandići18 i Kamenica; da su on i drugi pripadnici kolone uglavnom bili gađani artiljerijskim sredstvima; da je u Kravici video šest leševa a da je 12. jula u prolazu, zajedno sa drugima u koloni, izdaleka video Srbe da  vrše masovni ukop oko 500 tela.

Muminović je kasnije bio zarobljen od strane srpskih snaga, odveden u zarobljenički logor i razmenjen 24. decembra, 1995. Njegov iskaz da je video ukop “500 tela” dan pre masakra u Zadruzi može se promeniti u “mnogo tela” ako se želi, ali to ne bi uticalo na poentu njegove priče. Najveći deo posmrtnih ostataka koji se dovode u vezu sa masakrom u Zadruzi ekshumiran je iz masovne grobnice Glogova, koja se nalazi u neposrednoj blizini sela Sandići, gde je ovaj svedok primetio masovni ukop na dan pre događaja u Zadruzi (13. juli) i najmanje dva dana pre nego što je ukop žrtava iz Zadruge otpočeo. Međutim, svi ti posmrtni ostaci bez razlike pripisuju se ubijanju u Zadruzi.19 Ni tužilaštvo ni veća MKTBJ nisu prokomentarisali ovu anomaliju. Nije poznato ni da je ijedan tim odbrane pred sudom pokrenuo ovo pitanje.

4. Što se tiče forenzičkih dokaza, oni su poprilično neprecizni u odnosu na statističku stranu sada već prihvaćenog kravičkog narativa da je oko 1,000 zarobljenika bilo pobijeno po kratkom postupku, što bi predstavljalo znatan deo navodne ukupne cifre od oko 8,000 žrtava za Srebrenicu. Bez preteranog ulaženja u detalje, autopsijski izveštaji sa ekshumacija na lokalitetima za koje se smatra da su bili povezani sa događajima u Kravici u julu 1995.20 pružaju složenu i heterogenu sliku. Važno je da se to istakne jer kada se masovna smrtnost pripisuje samo jednom uzroku i spletu okolnosti razumno je očekivati uglavnom jednoobrazan način nanošenja povreda. Međutim, u ovom slučaju, u autopsijskim izveštajima, posmrtni ostaci bez određenog uzroka ili vremena smrti ili sa utvrđenim uzrocima smrti ali od artiljerijskih sredstava ili druge vrste municije za koju nije poznato da se koristi za streljanje prisutni su u statistički značajnom obimu.

To pokreće ozbiljne probleme za dokazni postupak. Ni ti problemi nisu bili sistematski rasvetljeni pred haškim Tribunalom, ni od strane veća, ni tužilaštva ili odbrane.

5. Od ne manje važnosti je činjenica da postoji ubedljiva alternativna verzija o tome šta je dovelo do ubijanja u Zadruzi. Ta verzija baca sumnju na pretpostavku da je kravička epizoda mogla biti sastavni deo nekog šireg Uduženog zločinačkog poduhvata (UZP)21 sa ciljem da se pogubi veliki broj zarobljenih pripadnika ABiH, i to takve vrste da bi se mogla uzdignuti na ravan genocida. Na nekoliko srebreničkih suđenja bili su predočeni dokazi da se ubijanje u Zadruzi dogodilo spontano i da ga je izazvao incident kada je jedan od zarobljenika istrgao pušku iz ruku stražara.22 Preostalih 15 do 20 stražara obuzela je panika od pobune mnogobrojnijih zarobljenika, pa su prekomerno odreagovali i počeli da pucaju po zarobljenicima. Vrlo je nezahvalno pokušati pouzdanu rekonstrukciju događaja zato što veća MKTBJ preferiraju da se oslone na iskaze dvojice “preživelih svedoka”. (Pri nedostatku materijalnih dokaza, u Hagu takvi svedoci se volšebno pojavljuju niotkuda da zapuše rupe u dokaznoj građi tužilaštva; dva takva “preživela” svedoka nastupala su u raznim srebreničkim suđenjima vezano za Kravicu, kao što su čudesno “preživeli” Q i Ahmo Hasić odigrali slične uloge, pored Erdemovića, vezano za pogubljenja na lokalitetu Branjevo/Pilica.)

U presudama u predmetima Popović, Tolimir i Karadžić, veća su barem uzgred pomenula postojanje ovog alternativnog objašnjenja, ali mu nisu priznavali nikakvu ozbiljnu težinu.
Pravnici bi na ovo rekli da takav stav u najmanju ruku predstavlja propust sa strane haških sudija. Ubijanje koje nastaje spontano, ma koliko bile katastrofalne posledice, ne da se uklopiti u model Udruženog zločinačkog poduhvata za izvršenje genocida, jer to pretpostavlja barem neku vrstu prethodnog planiranja i pre svega umišljaj, ili dolus specialis. Bar jedno veće MKTBJ (Popović i ostali) pokazalo je prisustvo svesti o postojanju ovog problema kada je u svojoj presudi iznelo ocenu da je svaka dilema ovakve vrste zapravo deplasirana. U predmetu Popović veće je nonšalantno rezonovalo da zarobljenici nisu bili ubijeni u Zadruzi na način kako je to u zvaničnom narativu predstavljeno, da bi bili streljani kasnije u svakom slučaju.23 Pravnici koji nisu na platnom spisku MKTBJ ili njegovih sponsora svakako će citirati ovu dalekovidu opasku veća kao primer izuzetno rafiniranog sudskog nagađanja.

6. Na kraju, ne bi trebalo izostaviti ni ulogu sveprisutnog svedoka-saradnika tužilaštva, Momira Nikolića, kome Tribunal duguje iskaze o nekim ključnim pojedinostima. Nikolić je bio oficir za bezbednost bratunačke brigade, srpske vojne jedinice koja je imala znatnog udela u srebeničkim aktivnostima u julu 1995. Kada je red došao na njega, Nikolić je bio uhapšen i odveden u Hag gde je protiv njega bila podignuta šablonska optužnica po svim uobičajenim tačkama, uključujući genocid. Na kratko pred otpočinjanje svog procesa, Nikolić je sklopio sporazum o saradnji sa tužilaštvom MKTBJ, priznavši krivicu po nekim od tačaka iz optužnice zauzvrat za kaznu koja mu je bila određena u dužini od dvadeset godina zatvora. Sa svoje strane, Nikolić se za blažu kaznu obavezao da će biti svedok tužilaštva na svim narednim srebreničkim suđenjima.

U Nikolićevom slučaju postoji jedna posebnost koja je vredna pomena. Da bi tužilaštvo impresionirao svojom spremnošću da sarađuje, Nikolić je slagao pripisavši sebi nekoliko ubistava koja, kako je docnije otkrio i dokazao Majl Karnabas, jedan od advokata odbrane, on nije počinio.24 Nakon što je u početku odbio da prihvati Nikolićevo nepošteno priznanje krivice, predsedavajući veća sudija Liu Dakun na kraju ga je usvojio, ali pod uslovom da se u svim postupcima koji će uslediti Nikolićevo svedočenje ima odbaciti ukoliko nije potkrepljeno dokazima nezavisnim od njegovog iskaza.25 Ovaj uslov je u praksi ostao prenebregnut u Nikolićevim potonjim pojavljivanjima u svojstvu svedoka tužilaštva.

Posebnost Nikolićevih usluga tužilaštvu MKTBJ u svojstvu svedoka je to da je on, čini se, bio svuda gde je trebalo da bi se zapušila neka rupa u dokaznom materijalu. On je glavni izvor tužilaštva u odnosu na navodno izmeštanje i ponovne ukope pogubljenih zarobljenika u takozvanim sekundarnim i tercijarnim grobnicama, što je po tezi tužilaštva učinjeno da bi se prikrili tragovi masovnog zločina.26 (Aljkavi izvršioci ovog perfidnog poduhvata da se izigra pravda začudo ni na jednom od gubilišta nisu uspeli da do kraja odrade svoj prljavi posao — mada su tačno znali gde su ranije pokopali leševe svojih žrtava, oni ih ni sa jednog od ovih lokaliteta nisu u potpunosti izmestili, baš kao da su na takav način želeli da reklamiraju svoj zločin i da ostave tragove koji će tužilaštvu kasnije poslužiti za navodno povezivanje raznih grobnica.)

Ali ne samo to, Nikolić je osvanuo i u Potočarima odmah posle pada Srebrenice, što ga je stavilo u idealan položaj da sud obavesti o pojedinostima srpske operacije etničkog čišćenja kada su srpske vlasti oko 20,000 žena, dece i ostarelih osoba iz Srebrenice prebacile na sigurno u Kladovo, najbliže mesto pod kontrolom suprotne strane, podalje od zone borbenih dejstava .27 Nikolić se takođe zadesio i u društvu generala Mladića u Konjević Polju. To ga je kvalifikovalo da posvedoči da je Mladić, kao odgovor na pitanje kakva sudbina očekuje zarobljenike, koje mu je, možda prekoračujući svoje ingerencije kao niži oficir, Nikolić ipak odvažno postavio, prevukao prst preko grkljana na način koji upućuje na klanje, što nije ostavilo nikakav prostor za sumnju u pogledu Mladićevih namera.28

Najzad, sasvim predvidljivo, Nikolić se zadesio i u blizini Zemljoradničke zadruge u Kravici i to baš u najpogodnijem trenutku da bi sudskom veću mogao da pruži svoja zapažanja iz prve ruke. Zanimljivo je da je u svom priznanju krivice 2003. godine, kojeg se u toj verziji kasniji odrekao, neverovatno kooperativni svedok tužilaštva Momir Nikolić zapravo otišao toliko daleko da je izjavio da je lično “naredio pogubljenja u Zemljoradničkoj zadruzi u Kravici”.29 Ta tvrdnja je ostala nepotkrepljena drugim dokazima, ali sa stanovišta raznih veća MKTBJ ta sumnjiva veza bila je ipak sasvim dovoljna da ovog lažnog svedoka kvalifikuje da svedoči o raznim pojedinostima događaja u Kravici u julu 1995.

Prihvatajući verodostojnost Nikolićevog svedočenja i ugrađujući njegove tvrdnje u svoju presudu, veće u predmetu Karadžić otišlo je dirljivo daleko u nastojanju da ispolji empatiju i uviđavnost prema ovom važnom svedoku tužilaštva:

“Veće je ispitalo razloge za njegovo laganje, kada je između ostalog, u vezi sa svojim sporazumom o prihvatanju krivice rekao da je to nešto na čemu ‘smo već duže vreme radili i nismo želeli da sporazum propadne. Želeo sam da taj sporazum bude zaključen.’ U takvoj situaciji, Nikolić je bio spreman da žrtvuje sebe i da prihvati odgovornost za nešto što nije učinio. Veće je razmotrilo njegovo svedočenje i prihvata, ma koliko to bilo za žaljenje, da Nikolićeva nedoslednost nije bila posledica nečasne namere da veće obmane. Njemu je bilo stalo u ogromnoj meri da sporazum ne propadne i bio je spreman da se posluži neistinom da bi postigao taj rezultat. Veće je takođe imalo na umu i to da je Nikolić na sopstvenu inicijativu nedoslednost ispravio prvom prilikom koja mu se ukazala.”30

Pred haškim Tribunalom, za svedoka-lažova tužilaštva u najgorem slučaju važi da je iz opravdanih razloga bio “nedosledan” u svojim inače besprekorno pouzdanim iskazima.

Kakvi bi se opšti zaključci dali izvući u vezi sa načinom kako, u svojim presudama, MKTBJ prikazuje događaje u Kravici u julu 1995 i značajem tih događaja za utvrđivanje istine o srebreničkoj aferi u celini? Verovatno prvi i osnovni zaključak bi glasio da čak ni posle pola tuceta suđenja, održanih u vremenskom periodu od oko dvadeset godina, gde su predočavani razni dokazi u vezi sa Kravicom, mi danas i dalje nemamo jasnu sliku o tome koliko je zarobljenika bilo ubijeno u tom incidentu. Štaviše, postoji i verodostojno svedočanstvo o tome da je incident bio izazvan spontanom pobunom.

Bez osporavanja da je zločin bio počinjen, te okolnosti ipak otežavaju uvođenje Kravice u standardni UZP i genocidni scenario, šta god bi se tim povodom moglo reći za druge segmente srebreničkih događaja. Moglo bi se argumentovano ustvrditi i da načelo in dubio pro reo obavezuje sud da propisno razmotri i to alternativno objašnjenje. Čak i ako ne bi bio sklon da tom objašnjenju prizna težinu, sud bi barem bio u obavezi da u svojoj presudi izloži razboriti osnov zašto ga odbacuje, zajedno sa jasnim implikacijama koje iz tog objašnjenja proizilaze.

Najzad, što se tiče forenzičkih dokaza, oni su u najmanju ruku zbrkani, zato što su ljudski posmrtni ostaci koji potiču iz raznorodnih izvora izmešani, bez ikakvog uloženog napora da se razdvoje i da se razlikuju na pravnoj osnovi. Kao posledica svega izloženog, tvrdnja da je u Zemljoradničkoj zadruzi u Kravici bilo usmrćeno do 1,000 zarobljenika, u okviru šireg Udruženog zločinačkog poduhvata da se izvrši genocid fizičkim istrebljenjem svih zarobljenih vojnosposobnih muškaraca iz srebreničke enklave, ne deluje kao teza koja je potkrepljena raspoloživim dokazima.

Šta god da se stvarno dogodilo u Kravici u julu 1995. godine, izveštaj o tome koji nalazimo u presudama haškog Tribunala ne prolazi pažljivo kritičko ispitivanje.

Ali žrtve iz jula 1995. privilegovane su barem utoliko što se o njima raspravlja, makar to bilo na način koji je nadahnut političkim motivima neuporedivo više nego pijetetom i ljudskim obzirima. O kravičkim žrtvama iz januara 1993. govori se sve manje, a vinovnici njihovog stradanja se triumfalno šepure i kite oreolom nevinosti i nedodirljivosti. Na fonu dva ubijanja u Kravici, koje dele samo dve i po godine, jasno se vidi kako se projektuju žrtve prvog i drugog reda.

(Poglavlje iz eseja „Haški Tribunal i Srebrenica“ koji je dobio nagradu  Fondacije Đuzepe Tore za 2018. godinu, http://milosevic.co/654/andrea-martocchia-demolition-of-international-law/  )

1  Tužilac protiv Orića, sažetak prvostepene presude, str. 9, http://www.icty.org/x/cases/oric/tjug/en/060630_Oric_summary_en.pdf

2  U odnosu na srpske žrtve Kravice, Hartmanova je vrlo rezervisana: “Tužilaštvo je uvek vrlo obazrivo pri korišćenju reči ‘žrtva’ (…) Cifre koje su u opticaju za Kravicu i gde se tvrdi da je svih 353 stanovnika bilo ‘pobijeno’ ne odražavaju stvarnost. Tokom napada Armije BiH na šire područje Kravice 7. i 8. januara 1993, 43 osobe su bile ubijene, po našim podacima.” ICTY Weekly Press Briefing, 06.07.2005. Vrlo malo od te pohvalne obazrivosti moglo se videti u procenjivanju žrtava srpskog ponašanja u julu 1995.

3  Vidi, Orić, Drugostepena presuda, par. 90 – 93 i 160.

4  Za dimenzije Zadruge, vidi Popović i ostali, fusnota 1507, Dokazni predmet P04529.

5  Veštak tužilaštva Duško Janc je izjavio da je “nemoguće odrediti tačan broj žrtava u Kravici,” vidi Prvostepena presuda u predmetu Mladić, par. 2706)

6  Vidi Tolimir, Prvostepena presuda, par. 376. Takođe, Karadžić, Prvostepena presuda, par. 5277.

7   Za upečatljiv primer nesistematično obrađenih forenzičkih dokaza na koje se oslanja veće u predmetu Karadžić, vidi par. 5257-5258 Prvostepene presude. Takođe, Popović i ostali. Prvostepena presuda, par. 443.

8  Prvostepena presuda, par. 205.

9  Prvostepena presuda, par. 296.

10  Prvostepena presuda, par. 443.

11  Prvostepena presuda, par. 376.

12  Prvostepena presuda, par. 5286.

13  Prvostepena presuda, par. 2707.

14  Krstić, Prvostepena presuda, par. 77.

15  Vojni veštak MKTBJ na suđenju Popoviću i ostalima prihvatio je mešani sastav kolone i da je predstavljala legitimni vojni cilj, vidi Transkript, str. 20244, alineje 19—25 i str. 20245, alineja 1. Glavni istražitelj tužilaštva Žan-Rene Ruez je posvedočio da je “značajan broj (Muslimana) bio ubijen u borbenim dejstvima,” Monitor, 19. april, 2001, arhivska oznaka MKTBJ 06038344.

16  Znakovito je da niko nikada nije odgovarao ni pred Tribunalom u Hagu ni pred Sudom BiH za ratne zločine zato što je pucao u kolonu.

17  Ti svedoci su: Behudin Muminović, arhivska oznaka MKTBJ 00464352; Ševal Ademović, arhivska oznaka MKTBJ01008095; Ramiz Husić, arhivska oznaka MKTBJ 00813498; Midhat Kadrić, arhivska oznaka MKTBJ 00371768; Nurif Memišević, arhivska oznaka MKTBJ 00396028; i Husejn Mustafić, arhivska oznaka MKTBJ 00401647.

18  Selo u blizini Kravice..

19  Vidi Popović i ostali, Prvostepena presuda, par. 439; Tolimir, Prvostepena presuda, par. 376; Karadžić, Prvostepena presuda, par. 5258 i 5282; i Mladić, Prvostepena presuda, par. 2706.

20  Masovne grobnice Glogova 2-9, Blječeva 1, kao i Zeleni Jadar 5 i 6. Vidi Mladić, Prvostepena presuda, par. 2706. Takođe Ravnice, Vidi Karadžić, Prvostepena presuda, par. 5285.

21  Udruženi zločinački poduhvat je modalitet krivične odgovornosti koji se ne pominje u Statutu MKTBJ. U celini su ga izmislile sudije haškog Tribunala. To znači da osoba optužena po ovom osnovu nije mogla da zna ili pretpostavi da je ponašanje za koje mu preti kazna bilo protivzakonito u vreme kada je navodno počinila krivično delo.

22  U predmetu Popović, Prvostepena presuda, par. 444 veće prihvata da se incident zaista dogodio; to je takođe potvrđeno i u predmetu Tolimir, Prvostepena presuda, par.359 [“Veće utvrđuje da je zarobljenik bosanski Musliman ubio Krstu Dragićevića, što je bilo uzrok da je Čuturić zadobio opeke na ruci, i da je taj incident izazvao uznemirenje i bes kod stražara bosanskih Srba, što je prouzrokovalo pucanje u veliki broj zarobljenih bosanskih Muslimana izpred Zadruge, kao što je naveo svedok PW-006.”]; indirektno se pominje takođe i u predmetu Karadžić, Prvostepena presuda, par. 5230.

23  Veće u predmetu Popović, Prvostepena presuda, par. 444, ovo “rafinirano” rezonovanje u svojoj presudi razvija do kraja: “Prvostepeno veće staje na stanovište da je jedini razboriti zaključak da je pogubljenje svih muškaraca Muslimana u Zadruzi u Kravici bilo sastavni deo opšteg plana da se pobiju svi vojnosposobni muškarci iz Srebrenice i plana za izvršenje genocida. Prvostepeno veće smatra da su zarobljenici tamo trebali biti zadržani privremeno, po svoj prilici da bi zatim bili premešteni na drugo mesto zatočenja, kao što je bio opšti obrazac svuda, da bi konačno bili ubijeni. Međutim, kao reakcija na neočekivani incident sa ‘opekotinama na ruci,’ veće zaključuje da je izvršenje plana da se ubiju bosanskomuslimanski zarobljenici koji su bili zatočeni u Zadruzi u Kravici bio ubrzan i da su oni zato bili pobijeni na licu mesta.” Veće ne navodi nikakve dokaze na kojima bi se njegova predviđanja o daljnjem razvoju događaja mogla temeljiti.

24  Vidi IWPR- ICTY, 3. oktobar, 2003, “Sporan kredibilitet svedoka  masakra u Srebrenici” [Credibility of Srebrenica Massacre witness disputed], https://iwpr.net/sr/global-voices/sporan-kredibilitet-svedoka-maskara-u-srebrenici
25  Da bi kontroverza u vezi sa Nikolićevim upitnim kredibilitetom bila još pikannija, čak su i tužioci MKTBJ, za koje bi se očekivalo da se uporno zalažu za reputaciju svoga svedoka, izrazili određene rezerve u pogledu pouzdanosti ovog serijskog lažova. U svojoj završnoj reči u predmetu Blagojević i Jokić, tužilac je upozorio sud da bi “iskaze Momira Nikolića trebalo uzimati sa nepoverenjem [with a grain of salt]” (29. septembar 2004, Transkript, str. 12370) pa je još dodao da “kao što sam rekao za Momira Nikolića i Miroslava Deronjića, saslušajte šta imaju da kažu ali se uvek upitajte ima li nešto što to potkrepljuje” (Isto., Transkript, str. 12358).

26  Vidi, Momir Nikolić, Izjava o činjenicama i prihvatanje odgovornosti, https://www.legal-tools.org/uploads/tx_ltpdb/NikolicM._ICTYTCPleaAgreement_Statementoffacts_06-05-2003__E__05.htm

27  Isto.

28   Vidi Nezavisne novine (Banjaluka), 3. jun 2013, http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Momir-Nikolic-Mladic-nagovijestio-ubijanje-zarobljenika-u-Srebrenici/194724

29  Popović i ostali, Prvostepena presuda, fusnota 72.

30  U prvostepenoj presudi Karadžiću, par. 5058, veće navodi još jednu od Nikolićevih pozamašnih laži, ali ipak zaključuje da kredibilitet svedoka time nije oštećen. U pitanju je bila jedna kompromitujuća fotografija koju je tužilac pokazao Nikoliću i Nikolićeva preterana revnost da potvrdi da je na njoj prikazan on, iako to nije bilo istina. Veće je blagonaklono zaključilo da je laž bila motivisana Nikolićevom željom da se po svaku cenu nagodi sa tužilaštvom i da mu to ne treba uzimati za zlo. Isto, par. 5059.

KRVAVI BOŽIĆ 1993. godine … Na dan najvećeg hrišćanskog praznika srpsko selo Kravica u opštini Bratunac zavijeno u crno