„Крајина као судбина“- интервју са Мићом Јелићем Грновићем

Господине Јелићу Грновићу, задовољство ми је што сте пристали на овај интервју. За почетак, реците нашим читаоцима нешто о свом одрастању, школовању, студијама у Загребу и како сте се нашли на мјесту министра културе РСК?

Разговор водио: Јово Радовић

Рођен сам трећег марта 1942. године у банијском селу Јасеновчани, дакле за вријеме Другог свјетског рата и злочиначке владавине Независне државе Хрватске под чијом су влашћу Срби били потпуно обесправљени. Дакле самим чином стварања те злочиначке творевине почело је одвођење виђенијих Срба и Срба солунских добровољаца на разна стратишта гдје су мучени,клани и убијани. Такође превођени су насилно у католичанство . Многи су као у глинској цркви данима колективно клани умјесто покатиличавања. О томе злочину сам у Центру за културу у Сиску поставио представу према властитом сценарију под називом Опијело за седам стотина у Глинској цркви са  102 извођача. А зна се да је осим јединог преживјелог тог покоља, Љубана Једнака, заклано  1564 Србина. Почињем са овим јер је уско повезано са мојим личним страдањем као нерђеног дјетета.

Моја мајка је тада била  пред мојим породом  а то значи као и за сваку мајку да спаси не себе него своје будуће дијете. Будући да је лично познавала усташког таборника  Тому Крзнарића , смогла је снаге и отишла накнадно к њему рекавши да није могла присуствовати покрштавању јер као што се види да је у високом стадију трудноће. Ништа зато, одговорио јој је, иди Ружо кући и бићеш заклана. Све до мог рођења дежурала је цијеле ноћи на сеоској пртини  да  успије побјећи ако кољачи наиђу. Њено дежурање наставља све до 6. октобра 1944- е. Увијек је, казивала ми је, имала куваних јаја, мало сланине и сувог меса  спремног за бијег у шуму. Тога дана октобра усташе су пошле из Јасеновца на 17  српских села мога ужег завичаја оивиченог ријеком Уном. Њеном лијевом страном од Костајнице, па ријеком Суњом, њеном десном страном до ушћа у Саву и пругом од  Костајнице до насеља Суња, званог Банијски Трокут. Акцију су усташе извеле под називом опколи, обори, закољи. Страдало је преко 1.200 душа. Ја и мајка смо се спасили у шуми која је била изван села.Сва та села су попаљена и опљачкана.

Преостали живи су преко пруге и ријеке Суње нашли спас на већ ослобођеном територију Баније. Због свих тих стресова и тешког порођаја моја мајка је била толико слабашна да ме није могла носити у збјег. Отац је, кад  смо се пронашли одлучио да останем код његове сестре у Горњем Храстовцу чија је кућа била тик уз хрватско село Грабоштани и цијели рат са своје шесторо дјеце преживјела гаранцијом комшија Хрвата да је неће одати јер се већ наслућивао крај рата, јер је Боград био пред ослобођењем. И тако нас седморо Срба једини од десетак хиљада Срба мог завичају дочекасмо 45 српску ударну бригаду, значи слободу. Након девет мјесеци по повратку оца из партизана и мајке из збјега у Глини нисам их позно. Но, што је најстравичније, ни мајка мене није препознала.

Али , требало је поћи кући у Јасеновнане која је била напаљена али не и изгорела. Добио сам од покојне матере, тако сам звао тетку Марију све до њене смрти  шездесетих година, кујицу Лолицу коју смо ја и Нико , најмлађи њен син, добили од србијанских партизана. Дала нам је још и прасе, кокош и пијетла. По доласку кући нисмо имали ништа за храну. Како су кукурузи остали на њиви необрани обрали су их у мају родитељи и од њих направили ракију коју су продали и купили краву. Оно прасе смо ујесен приклали за мрс, а квочка је излегла  13 пилића. То је већ било богатство. Године 1948 кренуо сам у први разред основне школе у Папићима. Од школског прибора  имао сам таблицу и комадић писаљке коју сам добио од сестре од стрица Миљке, јер је она управо била завршила са школом.

Након завршеног четворогидишњег школовања у Папићима више разреде похађам у Суњи и у Руми, а учитељску школу завршавам у Загребу. На основу некаквог конкурса за литерарне радове средњошколаца Хрватске побјеђујем и запошљавам се као новинар приправник на Радио телевизији Загреб. Уписујем и  студиј књижевности 1961. године на филозофском факултету у Загребу. Још као средњошколац почео сам се бавити сценском умјетношћу па сходно томе са групом  сценских ентузијаста и младих пјесника 1967. Оснивам Студентски театар поезије који ће прерасти у Театар поезије у Загребу.

Покрећем и часопис Поезија, часопис за поезију, критику и есејистику о поезији 1969. године. Организујем митинге младих пјесника Југославије у Загребу, а такође и два велика митинга пјесника револуције на ком су судјеловали најпознатији пјесници револуције на челу са Десанком Максимовић. Игром случаја постајем чланом предсједништва Савеза студената Загреба што ми омогућује да се изблиза упознам са њиховом НАЦИОНАЛИСТИЧКОМ политиком која ће бити настављена послије 1971. тајно  све до поновљене ескалације национализма и шовинизма у Хрватској као државног пројекта и наставка континуитета Независне државе Хрватске и њеног програма што се обистинило у грађанском рату Хрвата и Срба од 1991. До 1995.

Видјевши шта се збива прикључио сам се Српској демократској странци у општини Сисак и изабран за подпредсједника и почињем са одбором остваривати програмске циљеве СДС- а.  Организујем за аутономију Срба, потом организацију наоружавања, ноћне страже српског становништва искључиво у њиховим мјестима. Организујем Скупштину СДС – а за Банију у Двору на Уни и постајем њен изабрани предсједавајући и с те позиције наступам на почетку рата у организацији одбране. На позив уредника Нове ријечи 7. 7. 1991. долазим у ратну редакцију и пером пратим у свом ратном дневнику ток рата и живота у њему. Изабран сам и за народног посланика САО Крајине у Книну. Постајем и чланом Уставотворне скупштине која на мој приједлог на Св. Николу проглаша Републику Српску Крајину самосталном државом.

У каквим сте односима били са тадашњим руководством, Мартићем, Бабићем и капетаном Драганом и како је уопште изгледао тадашњи политички и друштвени живот у Крајини?

Због нових обавеза са Баније прелазим у Книн. Наравно да и службено и приватно контактирам са ондашњим челницима Републике Српске Крајине. Због свог литерарног рада постао сам изузетно цијењен и омиљен и међу њима и народом. Без најаве и икаквих заустављања улазио сам у Бабићев стан готово свакодневно што радно а што пријатељски. У згради  предсједника  обилазио сам и Мартића.

Понеке детаље биљежио сам у Ратном дневнику изданом у мом Роману о Србима 2004- е. Још на почетку ратних сукоба  обавио сам интервју са капетаном Драганом, човјеком који је у великој мјери оспособио нас у војном и моралном погледу. Његови ставови су били више хуманистички него ратно-хушкачки. Изблиза сам пратио и војне акције наших бораца са записивањем на лицу мјеста у борбама.

Још за вријеме егзистирања САО Крајине општине под њеном јурисдикцијом наставиле су континуитет обављања послова из њихове надлежности чему ће се придружити и ново ослобођене општине током ратних сукоба формирањем служби предвиђених Уставом Републике Српске Крајине. Установљене су све државне инситутуције које су неопходне за  функционисање државе нпр. универзитет, народна банка, министарства, војска, полиција, царина, удржење књижевника Крајине, црвени крст итд. Уз много напора Крајина је била организам ослоњен на народ и његово ентузијастичко стваралаштво.

Илустрације ради, Туђман је рекао да смо били прије Олује у стању још пет година ратовати са Хрватском. Срби Крајине научили су се током историје ослањати на сопствени  рад јер је некад свака кућа била фабрика која је осим соли производила храну, одјећу, обућу па средства за хигијену и квас за крух нпр. Имали смо и своју нафту, производили струју коју смо чак и продавали, своју централну телевизију у Книну, па студије у Кореници, Белом Манастиру и излазило је неколико штампаних гласила. Ја сам основао и Позориште Крајине у Петрињи, радила су фолклорно умјетничка друштва. Све у свему, све је функционисало отежано али организовано. Ипак, у несрећи били смо срећни.

Јесте ли се плашили када сте схватили да усташке звијери оштре зубе и само чекају погодан тренутак да насрну? Који је круг пакла био Ваш када је почела „Олуја“?

Нажалост, нисмо  ратовали само са Хрватском него смо били народ за поткусуривање. Видљиво је то из такозване акције Олуја која није била само и искључиво хрватска јер су нам други бомбардовали аеродроме, уништили радио везе итд. Уједињене нације су својом пасивношћу допринјеле исходу слома. За нас Олуја у првом моменту нијесе чинила опасна јер се знало да могу хрватске снаге продријети на наш териториј али да их исто тако можемо повратити на почетне положаје. Али због свега наведеног, мало прије почетка акције, донесена је одлука на нивоу руководства државе да се цивилно становништво треба извлачити како не би страдало и народ се покренуо. И сам сам се прикључио измјештању у дубину територије јер је моја кућа у Јасеновчанима била удаљена од границе с Хрватском око пет километара.

Кренуо сам након што су ме у авлији из хрватског авиона митраљирали. Био сам посљедњи путник из Крајине јер, осим четири жене које су ишле пјешице, 40 километара до Двора на Уни нити сам више кога сустигао ни престигао. Тек сутрадан сам се прикључио колони избјеглица која је долазила са крајњих територија Крајине најближих Хрватској. Прешавши мост на Уни између Двора и Новог Града пропуштао сам ту непрегледну колону унесрећеног свог народа. Наравно да је у мени прорадио пјеснички нагон и ређали су се стихови који су постали култни стихови пјесме Нарицање српског пјесника за жртвеним јагњетом, Крајином.

У колони изгнаних Срба из Карјине записао сам и описао пакао цјелокупног народа. И дан-данас догоди се да се приликом мог говорења те поеме понеко у публици онесвијести.

Да ли сте икада добили одговор од међународне заједнице на Ваша реаговања поводом геноцида над Србима у Олуји?

Нијесам никада!

Да ли и Ви мислите да главну одговорност сноси Милошевић и његова наводна издаја?

Милошевић, колико ја знам, није могао издати јер је он имао у виду цјелокупни српски народ. Неко је морао нешто добити, нешто изгубити, а неко нешто спасити. Он се приклонио овој посљедњој опцији. По мом мишљењу српски народ је спасио готово цијели национални корпус, сачувао од биолошког истребљења, затим створена је Република Српска са међународном верификацијом.

Како данас живе Срби из Крајине? Да ли их још увијек изједа сјета и бол за огњиштем и да ли су се неки усудили вратити?

Срби из Крајине угланом живе добро, чак огромна већина и опуштеније и богатије но у Хрватској, а они који су се расули по свијету живе изузетно што се тиче материјалних погодности. Свакако нас све уби носталгија за Крајином и ништа је не може надомјестити. Они који су се одлучили вратити нису се усрећили јер су у сваком смислу закинути не само у слободи него у сваком другом сегменту људског достојанства. Њима, а и онима који су по градовима остали пријети потпуна асимилација и нестанак.

Шта мислите о данашњој политици Србије и осталих српских земаља, Црне Горе и Р. Српске? Вјерујете ли да ће се Срби моћи одупријети западним лешинарима и успјети да сачувају Космет?

Нико нам ништа не може учинити док то сами  себи не учинимо. Космет ће се, у неком облику, сачувати заувијек све док буде истински у нама. Што се тиче тренутне политике српских земаља оптимиста сам и надам се очувању наших  народних пројекција за  бољу будућност и међусобну увезаност око националних циљева.

Хвала Вам најљепше на разговору!

Хвала и Вама.

Разговор водио: Јово Радовић

Извор:

Информативни портал