Славко Никић: Жуте куће су биле на Космету, не у Албанији

Поштовани читаоци, извињамо се због страхота које ћете читати у описивању злочина арнаутских зликоваца, али ако о овоме не буду говорили Срби, камење ће проговорити. Стиже и петнаеста годишњица дивљачког бомбардовања Србије, а недоклани српски народ на распетом Космету и даље живи у јединственом концлогору на свету. Но, Жуте куће и на Космету и у Албанији представљају ако не земаљску, оно сигурно Небеску оптужницу, како за албанске зликовце, тако и за њихове западне покровитеље. Јер, као што је говорио Његош Турцима – крв је људска храна наопака, на нос вам је почела скакати…

Славко Никић је последњи живи члан јединице МУПа која се борила против кријумчарења наркотика на Космету од 1990. до 1999. године. Био је активни учесник рата на Космету. За помоћ пружену преко Дрине, у време рата, признање му је лично одао генерал Ратко Младић. Хапшен је у акцији „Сабља“. У својим књигама детаљно је описао дешавања на Космету и злочине који су Шиптари починили над Србима.

Злочине над српском нејачи су чинили Албанци из Албаније, али и Шиптари са Косова и Метохије. Своја сведочења сам отргао од заборава у књигама које сам написао и писаћу, до сада дванаест наслова. На трагове злочина наилазио сам лично и покушавао да их све забележим, сматрајући да ће бити од користи и правосуђу и мојој Отаџбини и потомству, са јединим циљем, да жртве не буду узалудне нити заборављене, каже у разговору за „Фонд стратешке културе” Славко Никић.

Последњи сте живи члан специјалне јединице која је деловала на Космету од 1990 до 1999. Чему сте у том периду све били сведок. Колико је било тачно логора за Србе, да ли су позната имена извршиоца злочина, каквим тортурама су били изложени заробљеници, те зашто се о овоме толико година ћутало?

Тачан број логора се не зна зато што су постојали на целој територији Косова и Метохије, и у најмањим засеоцима, у обичним кућама, савршено камуфлирани. Они су отварани преко ноћи. Оно што светска јавност мора да зна је чињеница да ниједан од команданата ОВК (сада УЧК) то није могао постати а да претходно на својој територији, у зони своје одговорности, није имао логор за мучење и убијање Срба. У књизи „Командантне убице (Приче из пакла)”, коју смо Момир Лазић и ја управо објавили, пишемо о свему томе. Обрадили смо имена 156 команданата ОВК, почев од Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја, па наниже, сви редом поред осталих злочина су били „власници” логора за мучење и убијање српске нејачи. Ако је сваки од њих имао макар по један логор, то значи да их је било најмање 156! Људском уму је до сада била непозната метода вађења органа без анестезије. Колико је то мучење, читаоци нека сами процене. Најтеже је када су децу убијали на очи родитеља, као што је то случај са малом Јованом у селу Клечка, општина Липљан. Ћуте корумпирани политичари, полицајци, официри и остали припадници Службе безбедности тога времена, које можемо сада лако препознати по њиховом енормном богатству, стеченом на забораву мученика. Зато ћуте, и о томе сам писао у својим књигама, да не буде да баш сви ћутимо. Много је деце страдало. Отимали су их из руку родитеља, исто као турски зулумћари некада док су нас газиле Османлије. У књигама митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија Радовића се могу прочитати многа имена деце која су Шиптари отели из руку родитеља.

Испричајте случај мале Јоване.

Девојчица од непуних 11 година била је заточена у логору у селу Клечка, општина Липљан, заједно са мајком и баком. Тај логор је био под директном контролом Фатмира Лимаја и Хашима Тачија. Док су у том логору били заточени Срби цивили, обилазио их је лично Хашим Тачи. Малу Јовану су шиптарски бандити, припадници ОВК, Љуан и Беким Мазреку испред мајке и баке силовали. Иживљавали су се сатима над десетогодишњом девојчицом. Када су је на тај начин масакрирали, живу су је запалили, опет пред очима несрећне мајке и баке. На лицу места полиција је затекла руку мале Јоване истргнуту из лакта, која се још димила. Деловало је као да је тражила помоћ или је махала мајци и баки, шачица је била отворена. На питање истражног судије Данице Маринковић како су сазнали да се девојчица коју су силовали и убили звала Јована, један од браће Мазреку је рекао: „Када сам истргао девојчицу из руке мајке, та жена је кукала до своје смрти, изговарајући само то име. Бака је умрла одмах“. Припадници полиције Србије поред осталих терориста ухапсили су и ова два зликовца. Они су признали и описали злочин који су извршили над малом Јованом. Све је то забележила судија Даница Маринковић, која им је узела изјаве, али и телевизијске камере, па је са тим злочином упознат цео свет, који, на жалост ћути.

Суд је изрекао пресуде и послао их на издржавање казне. Притисак Запада после пада режима Слободана Милошевића уз несебичну подршку: Биљане Ковачевић-Вучо, Наташе Кандић, Соње Бисерко, Чедомира Јовановића, неких Мићићки, Павићевићки, Дерета и осталих душебрижника Шиптара издејствовали су да се сви ти зликовци ослободе. О случају мале Јоване говорио сам у многим телевизијским емисијама, у свакој књизи нађем место за нову мученицу српства и православља на овим просторима, Јовану, не бих ли је отргао од заборава. Надам се да ће неки Срби који ће бити бољи од нас Јовану осликавати као икону, пред којом ћемо се сви молити.

Пре избијања рата, 1998.године били сте у јединици која је открила илегалну болницу у селу Блаце, намењену за трансфузију крви, из вене у вену. Шта сте тамо затекли, да ли је то била једина болница тог типа и да ли вам је познато колико је Срба свој живот скончало у овој „жутој кући“?

О томе сам детаљно писао у својој књизи “Нулта крвна група”. Чини се ја једини. У илегалној болници у селу Блаце надомак варошице Сува Река, општина Призрен, учествовао сам у акцији полиције која је забележена и видео камером. Види се и чује када наређујем да се ломе врата која су до мог доласка била закључана. У приземљу смо нашли апотеку пуну лекова. Било је ту и произвођача из Србије са најновијим датумима производње. На спрату смо затекли опрему за коју су нам наши доктори рекли да се користи приликом трансфузије крви из вене у вену и за вађење крви до задње капи. Зашто се о томе ћути, показаће време. Надам се, врло брзо.

Шта сте том приликом сазнали од човека кога сте заробили?

Све сам описао у својој књизи. Он је све ово што сада полако излази на видело мени испричао 1998.године.

Оваквих болница је било, али их има и данас много на територији Косова и Метохије.Оне су биле уједно и прихватни центри за киднаповане, одакле су их траснпортовали у Албанију. О томе сам писао у књизи „Исповест Можда”, коју сам објавио 2010.године. Значи, пре Дика Мартија, који се огласио тек наредне године.

Срба је киднаповано више од 2.000. Зар је то мало? Али за Запад, када неко киднапује и убије 2.000 Срба, то је инцидент, а када се без икаквих доказа Срби оптуже да су убили исто толико несрба, онда то тај исти Запад назива геноцидом. Зато не желим да чујем за њих, као делиоце правде, за мене постоји само Русија.

Имате ли информације где су сахрањени остаци убијених Срба којима се траг губи после 1999.године. Да ли су оправдане сумње да су они убијени у Албанији, или трагови ипак воде на другу страну?

Остаци убијених Срба су спаљивани, бацани у јаме, међу којима је позлу најпознатија Волујак. Бацали су остатке жртава у Бели Дрим и Радоњићко језеро, али и на многа друга места, јер се број до сада откривених гробница и жртава које су нестале у многоме разликује. Оно што је сигурно, они су убијени. Тако су хтели Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и остали чланови злочиначког удружења ОВК.

Познајме Шиптаре, порастао сам са њима, тамо сам и рођен. Доказе не остављају ако за то нема потребе. Нема друге стране. Гробница киднапованих Срба је само на Косову и Метохији и на територији Албаније.

Тврдите да је „ Жута кућа“ у Албанији тек кукавичје јаје. Ко је по вама аутор приче о „Жутој кући“ и са којом намером је ова прича пуштена у етар?

Пре свега, репортажу о „Жутој кући“ је радила новинарка тада телевизије Б92. Лично је познајем. Она је у моју кућу пре хапшења мог команданта и пријатеља, генерал-пуковника, команданта Главног штаба Војске РС Ратка Младића довела француског шпијуна Лорана са намером да ме искомпромитују. Није успела. Истерао сам је заједно са Лораном из своје куће, када су ми поставили питање зашто на зиду поред осталих слика држим слику председника Руске Федерације Владимира Владимировича Путина. За неупућене, та прича о „Жутој кући“ је предствљла доказ да су Шиптари трговали органима. Међутим није тако. Прича о „Жутој кући” је објављена како би у перспективи послужила као непотпун доказ након чега би Шиптари били ослобођени оптужби. Једноставно би се формирала радна група у којој би морао да буде бар један члан Србин, доктор, констатовали би заједно да се у тим условима то не може радити, а то би значило да Шиптари могу да туже Србе за неаргументоване оптужбе.

Морам да додам да су новинари-шпијуни свих оних држава које су нас бомбардовале месецима обилазили кућу у којој живим, не би ли са мном успоставили неки контакт и направили интервју. Са непријатељима не разговарам. За разлику од њих, једино могу да дам изјаву братској Русији.

Зашто није ништа снимљено нити написано о бродовима усидреним у албанским лукама, мобилним хируршким салама смештеним на камионима који су по потреби, како тврдите, силазили са тих бродова? Где су завршавали извештаји које сте слали са терена?

Ништа се није писало ни о бродовима нити о малим приватним авионима који су служили за разношење органа по целом свету, органа српских мученика. Зашто нико не жели да покаже два возила најсавременије мобилне хируршке сале која су наше снаге заплениле и довезле у централну Србију? По мојим сазнањима, једно од тих возила се налази у Крушевцу. То би био прави пут истраге о трговини органима, а не „Жута кућа“ која је кукавичје јаје, припремљено за Србију.

Зашто никада није дошло да размене зарољених Срба и Шиптара, какав је био првобитни план? Да ли је српска страна икада поставила тај услов?

Шиптарски интелектуалац, један од преговарача у Рамбујеу, Рам Буја, родом из Липљана, мој комшија, био је заговорник киднаповања Срба, али не ради продаје њихових органа, већ ради размене за њихове припаднике ОВК, који су се већ налазили по српским затворима. Није случајно што је киднаповано око две хиљаде Срба. Толико је било шиптарских терориста у нашим затворима. Оно што јавност треба да зна је чињеница да су се Биљана Ковачевић –Вучо, Наташа Кандић, Соња Бисерко, Чедомир Јовановић и остали шиптарски лобисти залагали да се Шиптари безусловно ослободе! Знали су да уколико се извршпи размена глава за главу, око за око, зуб за зуб, како каже закон Леке Дукађинија, хонорар нису могли да очекују ни од кога. Зато су Шиптари ослобођени без постављања основног услова да се ослободе и сви Срби. Обавештавам светску јавност да су сви они добили паре од Шиптара које су Шиптари зарадили продајући људске, српске органе. Најпрљавије паре на свету!

Да ли су постојале посебне методе мучења и убијања Срба од стране припадника УЧК?

Сваки од припадника ОВК се доказивао измишљајући страшније методе мучења, а многе од њих су обучавали муџахедини, познати по својој свирепости, у камповима на граници са Албанијом.

Случај убиства дечака српске националности, у кафићу Панда, недавно је опет актуелизован. Са којом намером? Да ли постоје индиције да злочин нису починили Шиптари?

Бесник Шаља, рођен 31.маја 1974.године у селу Озрим, општина Пећ, један је од оних који су пуцали у дечаке у кафићу „Панда” у Пећи 14.децембра 1998.године.

Александру Вучићу је, по мојој процени, та полуинформација или дезинформација подметнута. Он је том изјавом изгубио наклоност свих нас са простора Косова и Метохије, а поготово српских ветерана рата, чији сам члан Председништва.

Да ли потписани Бриселски споразум може да, како тврде његови потписници, пружи заштиту преосталим Србима на КиМ?

Погром Срба траје и не можемо га везивати за одређене датуме, ни споразуме. Од краја Другог светског рата интензивно, али и раније, над Србима са Косова и Метохије континуирано Шиптари потпомогнути својим менторима са Запада врше геноцид. Садашњи такозвани„Бриселски споразум” се споразумева без сагласности Срба с Косова и Метохије и свих нас расељених са вековних огњишта. Преговори су вођени без сагласности и консултовања са српским ветеранима, који су учествовали у борбама против терориста, које је предводио садашњи преговарач друге стране Хашим Тачи лично. Тај споразум је по мишљењу српског народа на Косову и Метохији искорачио ван оквира УН и резолуције 1244, која је давала одређени привремени статус нашој територији.

Бриселски преговори ће бити упамћени по томе што је извргнута руглу, подсмеху и обесмишљена Нобелова награда, и ништа друго. То је моје лично мишљење.

Не треба подсећати на јасну чињеницу коју нико у Србији јавно не говори због страховладе да су наши преговарачи погазили Устав Србије и да ће за то сносити последице.

Фонд стратешке културе

Разговарала: Наташа Јовановић

Извор: Срби на окуп