Slavko Nikić: Žute kuće su bile na Kosmetu, ne u Albaniji

Datum objave: ponedeljak, 24 marta, 2014
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+

Poštovani čitaoci, izvinjamo se zbog strahota koje ćete čitati u opisivanju zločina arnautskih zlikovaca, ali ako o ovome ne budu govorili Srbi, kamenje će progovoriti. Stiže i petnaesta godišnjica divljačkog bombardovanja Srbije, a nedoklani srpski narod na raspetom Kosmetu i dalje živi u jedinstvenom konclogoru na svetu. No, Žute kuće i na Kosmetu i u Albaniji predstavljaju ako ne zemaljsku, ono sigurno Nebesku optužnicu, kako za albanske zlikovce, tako i za njihove zapadne pokrovitelje. Jer, kao što je govorio Njegoš Turcima – krv je ljudska hrana naopaka, na nos vam je počela skakati…

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/zuta-kuca.jpg

Slavko Nikić je poslednji živi član jedinice MUPa koja se borila protiv krijumčarenja narkotika na Kosmetu od 1990. do 1999. godine. Bio je aktivni učesnik rata na Kosmetu. Za pomoć pruženu preko Drine, u vreme rata, priznanje mu je lično odao general Ratko Mladić. Hapšen je u akciji „Sablja“. U svojim knjigama detaljno je opisao dešavanja na Kosmetu i zločine koji su Šiptari počinili nad Srbima.

Zločine nad srpskom nejači su činili Albanci iz Albanije, ali i Šiptari sa Kosova i Metohije. Svoja svedočenja sam otrgao od zaborava u knjigama koje sam napisao i pisaću, do sada dvanaest naslova. Na tragove zločina nailazio sam lično i pokušavao da ih sve zabeležim, smatrajući da će biti od koristi i pravosuđu i mojoj Otadžbini i potomstvu, sa jedinim ciljem, da žrtve ne budu uzaludne niti zaboravljene, kaže u razgovoru za „Fond strateške kulture” Slavko Nikić.

Poslednji ste živi član specijalne jedinice koja je delovala na Kosmetu od 1990 do 1999. Čemu ste u tom peridu sve bili svedok. Koliko je bilo tačno logora za Srbe, da li su poznata imena izvršioca zločina, kakvim torturama su bili izloženi zarobljenici, te zašto se o ovome toliko godina ćutalo?

Tačan broj logora se ne zna zato što su postojali na celoj teritoriji Kosova i Metohije, i u najmanjim zaseocima, u običnim kućama, savršeno kamuflirani. Oni su otvarani preko noći. Ono što svetska javnost mora da zna je činjenica da nijedan od komandanata OVK (sada UČK) to nije mogao postati a da prethodno na svojoj teritoriji, u zoni svoje odgovornosti, nije imao logor za mučenje i ubijanje Srba. U knjizi „Komandantne ubice (Priče iz pakla)”, koju smo Momir Lazić i ja upravo objavili, pišemo o svemu tome. Obradili smo imena 156 komandanata OVK, počev od Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja, pa naniže, svi redom pored ostalih zločina su bili „vlasnici” logora za mučenje i ubijanje srpske nejači. Ako je svaki od njih imao makar po jedan logor, to znači da ih je bilo najmanje 156! Ljudskom umu je do sada bila nepoznata metoda vađenja organa bez anestezije. Koliko je to mučenje, čitaoci neka sami procene. Najteže je kada su decu ubijali na oči roditelja, kao što je to slučaj sa malom Jovanom u selu Klečka, opština Lipljan. Ćute korumpirani političari, policajci, oficiri i ostali pripadnici Službe bezbednosti toga vremena, koje možemo sada lako prepoznati po njihovom enormnom bogatstvu, stečenom na zaboravu mučenika. Zato ćute, i o tome sam pisao u svojim knjigama, da ne bude da baš svi ćutimo. Mnogo je dece stradalo. Otimali su ih iz ruku roditelja, isto kao turski zulumćari nekada dok su nas gazile Osmanlije. U knjigama mitropolita Crnogorsko-primorskog gospodina Amfilohija Radovića se mogu pročitati mnoga imena dece koja su Šiptari oteli iz ruku roditelja.

Ispričajte slučaj male Jovane.

Devojčica od nepunih 11 godina bila je zatočena u logoru u selu Klečka, opština Lipljan, zajedno sa majkom i bakom. Taj logor je bio pod direktnom kontrolom Fatmira Limaja i Hašima Tačija. Dok su u tom logoru bili zatočeni Srbi civili, obilazio ih je lično Hašim Tači. Malu Jovanu su šiptarski banditi, pripadnici OVK, Ljuan i Bekim Mazreku ispred majke i bake silovali. Iživljavali su se satima nad desetogodišnjom devojčicom. Kada su je na taj način masakrirali, živu su je zapalili, opet pred očima nesrećne majke i bake. Na licu mesta policija je zatekla ruku male Jovane istrgnutu iz lakta, koja se još dimila. Delovalo je kao da je tražila pomoć ili je mahala majci i baki, šačica je bila otvorena. Na pitanje istražnog sudije Danice Marinković kako su saznali da se devojčica koju su silovali i ubili zvala Jovana, jedan od braće Mazreku je rekao: „Kada sam istrgao devojčicu iz ruke majke, ta žena je kukala do svoje smrti, izgovarajući samo to ime. Baka je umrla odmah“. Pripadnici policije Srbije pored ostalih terorista uhapsili su i ova dva zlikovca. Oni su priznali i opisali zločin koji su izvršili nad malom Jovanom. Sve je to zabeležila sudija Danica Marinković, koja im je uzela izjave, ali i televizijske kamere, pa je sa tim zločinom upoznat ceo svet, koji, na žalost ćuti.

Sud je izrekao presude i poslao ih na izdržavanje kazne. Pritisak Zapada posle pada režima Slobodana Miloševića uz nesebičnu podršku: Biljane Kovačević-Vučo, Nataše Kandić, Sonje Biserko, Čedomira Jovanovića, nekih Mićićki, Pavićevićki, Dereta i ostalih dušebrižnika Šiptara izdejstvovali su da se svi ti zlikovci oslobode. O slučaju male Jovane govorio sam u mnogim televizijskim emisijama, u svakoj knjizi nađem mesto za novu mučenicu srpstva i pravoslavlja na ovim prostorima, Jovanu, ne bih li je otrgao od zaborava. Nadam se da će neki Srbi koji će biti bolji od nas Jovanu oslikavati kao ikonu, pred kojom ćemo se svi moliti.

Pre izbijanja rata, 1998.godine bili ste u jedinici koja je otkrila ilegalnu bolnicu u selu Blace, namenjenu za transfuziju krvi, iz vene u venu. Šta ste tamo zatekli, da li je to bila jedina bolnica tog tipa i da li vam je poznato koliko je Srba svoj život skončalo u ovoj „žutoj kući“?

O tome sam detaljno pisao u svojoj knjizi “Nulta krvna grupa”. Čini se ja jedini. U ilegalnoj bolnici u selu Blace nadomak varošice Suva Reka, opština Prizren, učestvovao sam u akciji policije koja je zabeležena i video kamerom. Vidi se i čuje kada naređujem da se lome vrata koja su do mog dolaska bila zaključana. U prizemlju smo našli apoteku punu lekova. Bilo je tu i proizvođača iz Srbije sa najnovijim datumima proizvodnje. Na spratu smo zatekli opremu za koju su nam naši doktori rekli da se koristi prilikom transfuzije krvi iz vene u venu i za vađenje krvi do zadnje kapi. Zašto se o tome ćuti, pokazaće vreme. Nadam se, vrlo brzo.

Šta ste tom prilikom saznali od čoveka koga ste zarobili?

Sve sam opisao u svojoj knjizi. On je sve ovo što sada polako izlazi na videlo meni ispričao 1998.godine.

Ovakvih bolnica je bilo, ali ih ima i danas mnogo na teritoriji Kosova i Metohije.One su bile ujedno i prihvatni centri za kidnapovane, odakle su ih trasnportovali u Albaniju. O tome sam pisao u knjizi „Ispovest Možda”, koju sam objavio 2010.godine. Znači, pre Dika Martija, koji se oglasio tek naredne godine.

Srba je kidnapovano više od 2.000. Zar je to malo? Ali za Zapad, kada neko kidnapuje i ubije 2.000 Srba, to je incident, a kada se bez ikakvih dokaza Srbi optuže da su ubili isto toliko nesrba, onda to taj isti Zapad naziva genocidom. Zato ne želim da čujem za njih, kao delioce pravde, za mene postoji samo Rusija.

Imate li informacije gde su sahranjeni ostaci ubijenih Srba kojima se trag gubi posle 1999.godine. Da li su opravdane sumnje da su oni ubijeni u Albaniji, ili tragovi ipak vode na drugu stranu?

Ostaci ubijenih Srba su spaljivani, bacani u jame, među kojima je pozlu najpoznatija Volujak. Bacali su ostatke žrtava u Beli Drim i Radonjićko jezero, ali i na mnoga druga mesta, jer se broj do sada otkrivenih grobnica i žrtava koje su nestale u mnogome razlikuje. Ono što je sigurno, oni su ubijeni. Tako su hteli Hašim Tači, Ramuš Haradinaj i ostali članovi zločinačkog udruženja OVK.

Poznajme Šiptare, porastao sam sa njima, tamo sam i rođen. Dokaze ne ostavljaju ako za to nema potrebe. Nema druge strane. Grobnica kidnapovanih Srba je samo na Kosovu i Metohiji i na teritoriji Albanije.

Tvrdite da je „ Žuta kuća“ u Albaniji tek kukavičje jaje. Ko je po vama autor priče o „Žutoj kući“ i sa kojom namerom je ova priča puštena u etar?

Pre svega, reportažu o „Žutoj kući“ je radila novinarka tada televizije B92. Lično je poznajem. Ona je u moju kuću pre hapšenja mog komandanta i prijatelja, general-pukovnika, komandanta Glavnog štaba Vojske RS Ratka Mladića dovela francuskog špijuna Lorana sa namerom da me iskompromituju. Nije uspela. Isterao sam je zajedno sa Loranom iz svoje kuće, kada su mi postavili pitanje zašto na zidu pored ostalih slika držim sliku predsednika Ruske Federacije Vladimira Vladimiroviča Putina. Za neupućene, ta priča o „Žutoj kući“ je predstvljla dokaz da su Šiptari trgovali organima. Međutim nije tako. Priča o „Žutoj kući” je objavljena kako bi u perspektivi poslužila kao nepotpun dokaz nakon čega bi Šiptari bili oslobođeni optužbi. Jednostavno bi se formirala radna grupa u kojoj bi morao da bude bar jedan član Srbin, doktor, konstatovali bi zajedno da se u tim uslovima to ne može raditi, a to bi značilo da Šiptari mogu da tuže Srbe za neargumentovane optužbe.

Moram da dodam da su novinari-špijuni svih onih država koje su nas bombardovale mesecima obilazili kuću u kojoj živim, ne bi li sa mnom uspostavili neki kontakt i napravili intervju. Sa neprijateljima ne razgovaram. Za razliku od njih, jedino mogu da dam izjavu bratskoj Rusiji.

Zašto nije ništa snimljeno niti napisano o brodovima usidrenim u albanskim lukama, mobilnim hirurškim salama smeštenim na kamionima koji su po potrebi, kako tvrdite, silazili sa tih brodova? Gde su završavali izveštaji koje ste slali sa terena?

Ništa se nije pisalo ni o brodovima niti o malim privatnim avionima koji su služili za raznošenje organa po celom svetu, organa srpskih mučenika. Zašto niko ne želi da pokaže dva vozila najsavremenije mobilne hirurške sale koja su naše snage zaplenile i dovezle u centralnu Srbiju? Po mojim saznanjima, jedno od tih vozila se nalazi u Kruševcu. To bi bio pravi put istrage o trgovini organima, a ne „Žuta kuća“ koja je kukavičje jaje, pripremljeno za Srbiju.

Zašto nikada nije došlo da razmene zaroljenih Srba i Šiptara, kakav je bio prvobitni plan? Da li je srpska strana ikada postavila taj uslov?

Šiptarski intelektualac, jedan od pregovarača u Rambujeu, Ram Buja, rodom iz Lipljana, moj komšija, bio je zagovornik kidnapovanja Srba, ali ne radi prodaje njihovih organa, već radi razmene za njihove pripadnike OVK, koji su se već nalazili po srpskim zatvorima. Nije slučajno što je kidnapovano oko dve hiljade Srba. Toliko je bilo šiptarskih terorista u našim zatvorima. Ono što javnost treba da zna je činjenica da su se Biljana Kovačević –Vučo, Nataša Kandić, Sonja Biserko, Čedomir Jovanović i ostali šiptarski lobisti zalagali da se Šiptari bezuslovno oslobode! Znali su da ukoliko se izvršpi razmena glava za glavu, oko za oko, zub za zub, kako kaže zakon Leke Dukađinija, honorar nisu mogli da očekuju ni od koga. Zato su Šiptari oslobođeni bez postavljanja osnovnog uslova da se oslobode i svi Srbi. Obaveštavam svetsku javnost da su svi oni dobili pare od Šiptara koje su Šiptari zaradili prodajući ljudske, srpske organe. Najprljavije pare na svetu!

Da li su postojale posebne metode mučenja i ubijanja Srba od strane pripadnika UČK?

Svaki od pripadnika OVK se dokazivao izmišljajući strašnije metode mučenja, a mnoge od njih su obučavali mudžahedini, poznati po svojoj svireposti, u kampovima na granici sa Albanijom.

Slučaj ubistva dečaka srpske nacionalnosti, u kafiću Panda, nedavno je opet aktuelizovan. Sa kojom namerom? Da li postoje indicije da zločin nisu počinili Šiptari?

Besnik Šalja, rođen 31.maja 1974.godine u selu Ozrim, opština Peć, jedan je od onih koji su pucali u dečake u kafiću „Panda” u Peći 14.decembra 1998.godine.

Aleksandru Vučiću je, po mojoj proceni, ta poluinformacija ili dezinformacija podmetnuta. On je tom izjavom izgubio naklonost svih nas sa prostora Kosova i Metohije, a pogotovo srpskih veterana rata, čiji sam član Predsedništva.

Da li potpisani Briselski sporazum može da, kako tvrde njegovi potpisnici, pruži zaštitu preostalim Srbima na KiM?

Pogrom Srba traje i ne možemo ga vezivati za određene datume, ni sporazume. Od kraja Drugog svetskog rata intenzivno, ali i ranije, nad Srbima sa Kosova i Metohije kontinuirano Šiptari potpomognuti svojim mentorima sa Zapada vrše genocid. Sadašnji takozvani„Briselski sporazum” se sporazumeva bez saglasnosti Srba s Kosova i Metohije i svih nas raseljenih sa vekovnih ognjišta. Pregovori su vođeni bez saglasnosti i konsultovanja sa srpskim veteranima, koji su učestvovali u borbama protiv terorista, koje je predvodio sadašnji pregovarač druge strane Hašim Tači lično. Taj sporazum je po mišljenju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji iskoračio van okvira UN i rezolucije 1244, koja je davala određeni privremeni status našoj teritoriji.

Briselski pregovori će biti upamćeni po tome što je izvrgnuta ruglu, podsmehu i obesmišljena Nobelova nagrada, i ništa drugo. To je moje lično mišljenje.

Ne treba podsećati na jasnu činjenicu koju niko u Srbiji javno ne govori zbog strahovlade da su naši pregovarači pogazili Ustav Srbije i da će za to snositi posledice.

Fond strateške kulture

Razgovarala: Nataša Jovanović

 

Izvor: Srbi na okup

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top